Reket za ćutanje

Izjava patrijarha Irineja iz januara 2017, da će Srpska pravoslavna crkva plaćati porez za restituisanu imovinu tek kada se u potpunosti ta imovina vrati i kada se izvrši kompenzacija za štetu nastalu njenim korišćenjem za više od četiri decenije, naterala je Ligu socijaldemokrata Vojvodine da ponovo ovih dana reaguje. Jer, niti je SPC, niti iko iz vlasti, odgovorio na ranija pitanja zašto se Crkvi po ovom, ali i drugim aspektima povlađuje.Naime, osim što SPC ne plaća porez na ime restituisanih komercijalnih objekata, malo-malo pa dobije neku astronomsku budžetsku donaciju. „Za izgradnju Hrama Svetog Save, država je donirala Crkvi oko 10 miliona evra, dok je Pokrajinska vlada morala da digne kredit u sličnom iznosu, ne bi li opremila Klinički centar Vojvodine“, ističe za NIN Bojan Kostreš, generalni sekretar LSV. I to nije dosta, za famozni Hram svaki građanin plaća povremeno doplatnu markicu za svako pismo, razglednicu i drugu pošiljku. Na konkursima Ministarstva kulture, najbolje prolaze projekti podružnica SPC čiji se programi ne tiču dobrog dela naroda, sve i ako se izjašnjavaju kao vernici. Takođe, sveštenicima i verskim službenicima uplaćuje se penzijsko, zdravstveno i invalidsko osiguranje, zapravo, „posebno onima iz pasivnih i ugroženih područja, koji nisu u mogućnosti da sami snose troškove osiguranja“, kako objašnjava istoričar dr Aleksandar Raković sa Instituta za noviju istoriju Srbije. Iako Raković tvrdi da je sve to, ili bar deo koji se tiče poreza i osiguranja, vrsta kompenzacije za pretrpljenu štetu, Kostreš (i mnogi drugi) smatra da država ovim čini nepravdu prema građanima. Jer, „država može biti efikasna i prava jedino ako ima iste aršine prema svima“, dok je prećutna dozvola da se SPC definiše kao iznaddržavna institucija - nedopustiva, i u krajnjoj liniji kontraproduktivna za sistem. Uostalom, zamislite Crkvu kao firmu, što ona u neku ruku jeste, sa svim tim resursima kojima raspolaže - sa više od 90.000 kvadratnih metara poslovnog prostora, i 58.000 hektara pašnjaka, šuma i poljoprivrednog zemljišta. Kakav bi profit takva firma mogla da ostvari, i kakav bi imala zalog za kredit, a ne da traži pomoć od države i građana, pita se Kostreš. E, sad, zamislite i običnog dužnika, delimično podmirenog restitucijom, koji odbija da plaća porez dok mu sve ne bude vraćeno. Ne bi li takvoj osobi ili firmi, na vrata zakucao izvršitelj, potražujući i kamatu, i svoju nagradu? Kostreš nema informacije vezane za ovu problematiku, ali „ima osećaj da se ti računi (za struju, komunalije) ili stavljaju sa strane, ili možda čak i ne izdaju, pa se ne obračunavaju ni porez ni kamate“. Ako je to tačno, onda bi to bila potpuna zloupotreba položaja i nanošenje totalne štete državi, izričit je. Međutim, ne moramo da idemo u hipoteze, dovoljno je da baratamo očiglednim faktima. Ako je neka od prethodnih vlasti načinila štetu određenom delu stanovništva oduzimanjem imovine nacionalizacijom, ne bi li morala da sve ravnopravno obešteti? Jer, i drugi su patili od takvih ideoloških odluka. Stoga bi trebalo da se donese zakon, izglasa na Skupštini, i pravedno sprovodi na sve građane i organizacije. Ali, u slučaju SPC, radi se o „astronomskim iznosima“, kako primećuje Raković, pa je enormna i šteta. I tek kad joj se vrati ono što još nije (oko 10 odsto, po saznanjima LDS) i obračuna zarađeno na ime korišćenja, može se podvući crta i krenuti u plaćanje poreza. I to je, kao, fer računica. „Greška je napravljena još usvajanjem dva zakona o restituciji iz 2006, jednim za građane, a drugim za crkve i verske zajednice, koji se može previše slobodno tumačiti“, objašnjava Kostreš. Ipak, član 19 ovog zakona jasno kaže: „Ne može se zahtevati naknada štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja, odnosno upravljanja oduzetom imovinom, kao i po osnovu njenog održavanja u periodu od dana oduzimanja do njenog vraćanja“. Ali se nekom, izgleda, ipak može. A zašto? SPC, kao najveća verska zajednica, ali i ostale, imaju uticaj na određeni deo populacije, kaže Kostreš ono što je svima očito. I uz pomoć tog uticaja, manipuliše državom, tj. vlastima. Pa, kad država krene da ozbiljnije pregovara o pitanju Kosova, za vlast je važno da li je Crkva uz njihova rešenja, ili protiv. To je vid plaćanja reketa Crkvi za ćutanje ako vlast „prizna realnost“ nezavisnosti ove teritorije, smatra Kostreš. Korist je obostrana, jedni dobijaju netalasanje, tj. bar izostanak kritike, a drugi jačaju finansijsku moć i dobijaju donacije, čiji bi iznos mogao mnogo pametnije da se iskoristi. Najveći gubitnici su građani Srbije, sluđeni od mešetarenja. Slično je, ako ne i gore, kad patrijarh Irinej kaže da „ne vidi korist za narod od podsticanja na proteste“. Ili veli da„socijalni problemi i nezadovoljstvo koje postoji kod nekih slojeva društva ne treba da cepaju narodno biće, posebno imajući u vidu osnivanje još jedne albanske vojske, sprečavanje snabdevanja srpskih ustanova, bolnica, škola i drugog na Kosovu i Metohiji“. A ne izjašnjava se povodom dolaska bezbroja autobusa iz svih delova Srbije, pa i Kosova, čiji su gladni putnici (možda i) podmićeni da podrže predsednika Vučića na nedavnom mitingu. Nije li to više od sprege, nije li to čista politika? Ako SPC ima političke pretenzije, onda treba da osnuje svoju partiju i tako zadobije politički uticaj, naglašava Kostreš. „Ovako, na mala vrata se mešati u državne poslove, a sa druge strane trošiti javne resurse, naprosto ne ide. U svakoj takvoj situaciji država je gubitnik, i čitavo društvo, kome se nameće da je izgradnja Hrama preča od lečenja i opremanja bolnica. Ili mu se otima kada komisija Ministarstva kulture i informisanja RS reši da sufinansira digitalizaciju ikonostasa Sabornog hrama u Vranju, prezentaciju digitalne zbirke matičnih knjiga arhiva SPC, mobilni multimedijalni vodič kroz kulturno blago manastira Žiča, a Grad Beograd da podrži svetosavsku „žurku“ u Sava centru, nauštrb odbijenih civilnih projekata. Što su još neke od brojnih privilegija. Možda je ipak najstrašnije, moralno govoreći, kad se u tom velelepnom Hramu, „Skadru na Bojani“, postavi kutija za sakupljanje dobrovoljnih priloga za narodne kuhinje. I tu je očigledna zamena prioriteta, kaže Kostreš, jer, „umesto da ulažu u podno grejanje, mogli su da taj novac drugačije preusmere“. Ipak, ovde je ostavljeno slobodnoj volji vernika da li će u kutiju nešto da ubace, ili da se prekrste nad bezobrazom crkvenih velikodostojnika. Ali, kad su u pitanju porezi, donacije, i nadasve, ta famozna doplatna markica, onda je to finansijska tortura nad ateistima, agnosticima, pripadnicima vanpravoslavnih konfesija, sve i ako se Hram definiše i kao kulturni i turistički objekat. U tom slučaju, tortura se odnosi na bolesnike, porodilje, samohrane majke, i brojne druge ugrožene. Pravedni gnev velikog dela naroda još nešto izaziva, a to je vozni park visokih (pa i nižih) sveštenika. I za taj „audi“ i sličan raskoš svojevremeno su vlasnici govorili da je vrsta naplate 40-godišnjeg mučenja pod komunizmom. Sada se prave naivniji, pa patrijarh kaže: „Niti su vladike tako htele, niti su to njihova vozila, već eparhije žele da arhijereje izdvoje od ostalih lica“. A nisu se setili kriterijuma skromnosti.