Čuvar tajni čovečanstva

Dok svet od NJujorka do Tel Aviva – sa žižama u Firenci, Milanu i Parizu, naravno – izložbama i panegiricima obeležava petstotu godišnjicu smrti Leonarda da Vinčija (1452–1519), možda je zabavno pročitati i poneku zamerku na Leonardov račun. Nije lako naći je, pa se moramo obratiti jednom Francuzu oštrog jezika, Salomonu Renaku, arheologu i profesoru istorije umetnosti. Mada je prošlo 115 godina otkako je Francuz uspeo da spakuje tu istoriju u dvadeset pet pariskih predavanja, zbornik tih poduka, Apolo, i dalje je cenjen. A Renak o Leonardu kaže i ovo: „Malo je ljudi bilo vrednijih od njega, ali je malo ljudi manje proizvelo; u nauci kao i u umetnosti on je bio mučen strašću da pronalazi, da otvara nove puteve, te podseća, u izvesnom pogledu, na alhemičare srednjeg veka, koji su utrošili sjajne sposobnosti u jurenju za uobraženim idealom.“ Uz opasku da Leonardo nije ništa radio prosto, te da je njegovo slikanje masnom bojom bilo „veoma komplikovana kuhinja“ – što restauratore i danas izluđuje – to je sve od „zamerki“. I to od Renaka, koji se nije ustezao da drugom članu Svetog trojstva Visoke renesanse, Rafaelu, spočita da je bio „osrednji kolorist“ i da su mu konture „labavo nacrtane, nepravilne i neizrazite“. No šta bi moglo ozbiljno da se zameri Leonardu da Vinčiju, jednom od ubedljivijih dokaza da Homo sapiens nije baš samo štetočina? „Hronično odugovlačenje i česti katastrofalni eksperimenti novim tehnikama“ – prema duhovitom opisu Vikipedije – znače da imamo svega petnaestak sačuvanih umetničkih dela koja su jednoglasno ili makar većinski priznata kao Leonardova, ali je i to dovoljno za neuporediv doprinos kulturi. DŽonatan DŽouns, likovni kritičar Gardijana, u milanskoj Tajnoj večeri vidi početak filmske umetnosti. „Izdaja, strah, horor i izvesnost smrti mešaju se u prizoru koji je potpuno promenio umetnost pripovedanja“, veli DŽouns. „Taj je predmet često obrađivan pre (Leonarda); on mu je dao skoro definitivan oblik. Hristos je baš izgovorio reči: ’Jedan od vas izdaće me’, i oborio je glavu kao pod dahom uzbuđenja koje je probudio. To nije samo jedno veliko slikarsko delo, nego je to i jedna strana duboke psihologije, studija karaktera i osećanja, u isto vreme izraženih fizionomijama, pokretima i stavovima figura“, efektno je sumirao Salomon Renak. Srećni Krakov ima Damu sa hermelinom, portret Čečilije Galerani, omiljene ljubavnice Ludovika Sforce, čoveka koga istorija najpre pamti baš po tome što je naručio Tajnu večeru, i što ga taj hermelin simboliše. „(Leonardo) prenosi njenu energiju i slobodan duh portretom koji nema ravnog u predstavama žene 15. veka. Slika je jedva zadržava, kao da se sprema da odšeta ili istrči iz rama. Niko nikada nije sumnjao ko je taj portret naslikao, jer je to mogao samo jedan umetnik“, kaže DŽouns. Ovo potonje ne treba shvatiti doslovno, jer je Dama sa hermelinom nekada bila pripisivana Leonardovim učenicima. Lav iz Vinčija nije potpisao nijedan rad, pa kontroverze oko nekih dela možda nikada neće biti smirene. Kontroverze mu ni inače nisu bile strane. Svetog Jovana Krstitelja je od izmučenog askete pretvorio u čulno snoviđenje. „Nežne senke prožimaju kožu modela gotovo androginom delikatnošću. Zato se ova predstava tumači kao izraz Leonardovih homoerotičnih sklonosti“, tako o remek-delu iz Luvra piše Frank Celner, lajpciški istoričar umetnosti. Da ne bude spora, Celner dodaje da u Svetom Jovanu Krstitelju legendarni Leonardov sfumato – tehnika koja umekšava prelaz između boja, te sliku čini prirodnijom – doseže zenit, pa i pored čulnosti uspeva da isporuči religiozni smisao. A svojim vrhuncem Leonardo je možda smatrao nešto sasvim drugo. Kada je pisao pomenutom Ludoviku Sforci nudeći usluge, preporučio se kao pronalazač prenosivih mostova zgodnih „i za gonjenje i za beg od neprijatelja“, vozila „koja će probiti neprijatelja, koliko god ljudi imao“, topova „veoma lepog i funkcionalnog dizajna“, i tako dalje ratoborno u devet stavki. Tek u desetoj pominje da je vešt arhitekta, i tek nakon svega toga dodaje da „izrađuje skulpture u mermeru, bronzi i glini“ i da „u slikarstvu može da uradi sve što je moguće, dobro kao bilo ko drugi.“ Salomon Renak iz ovoga zaključuje da je Leonardo sebe najpre cenio kao inženjera i pronalazača. Sa druge strane, naš je junak možda samo mislio da će vojvoda pre biti zainteresovan za vojnika nego za umetnika, ali svejedno nema sumnje da je zaslužio da bude prvo ljudsko biće na koje se pomisli kada se govori o univerzalnom geniju. Godine 2005, skoro pet punih vekova naučnog razvoja posle Leonarda, britanski kardiohirurg Fransis Vels mogao je da objavi da su ga Leonardova anatomska i fiziološka zapažanja inspirisala da smisli nov, bolji način da operiše srčane zaliske. Još koju godinu kasnije, Piter Abrahams, profesor kliničke anatomije na elitnom britanskom univerzitetu Varvik, mogao je da kaže da je crtež lobanje u Leonardovim rukopisima precizan kao bilo šta što bi izveli današnji medicinski ilustratori. NJegova ispravna predstava kičme možda je prva u istoriji. Abrahams i drugi smatraju, pisao je Bi-Bi-Si, da su ovakvi prikazi bili nekih trista godina ispred vremena, pa u ponečemu i bolji od onog što se u 19. veku moglo videti u izuzetno uticajnom Grejovom udžbeniku anatomije. Tek su trodimenzionalne predstave, digitalna tehnologija i pokretne slike bile „odlučan korak napred u odnosu na Leonardovo oko i ruku“. Naravno, u ponečemu je i grešio – ili bolje, grešilo je njegovo vreme – ali morao je i grešiti čovek koji je u 15. veku smislio koncept padobrana, oklopnog vozila, kalkulatora; koji je predložio dvostruke brodske oplate (što je za putničke brodove postalo obavezno tek u 20. veku); koji je u osnovi shvatao koncept tektonskih poremećaja u vreme kada su se školjke na planinama objašnjavale Velikim potopom; čije je nacrte za premošćavanje Zlatnog roga, zaliva koji razdvaja stari i novi deo Istanbula, sultan Bajazit Drugi odbacio kao neizvodive, ali su po njima Norvežani u 21. veku sagradili sasvim solidan most. Da, mnoge su Leonardove zamisli u njegovo vreme bile neizvodive, i njegov helikopter ne bi leteo bogzna kako ili ne bi leteo uopšte, ali sama pomisao na ljudski let trista godina pre balona braće Mongolfje bila bi dovoljna da nam „pred njegovim genijem i danas bude neprijatno kao što je bilo u 16. veku“, što je u drugoj polovini 20. veka zapisala italijanska likovna kritičarka Lijana Bortolon. Neshvatljivost genija svakako je deo razloga zbog koga „tajna znanja“ o Leonardu nikad neće prestati da niču, ali njujorški likovni kritičar Ben Dejvis to naročito zanimljivo elaborira. „Italijansku renesansu povezujemo sa rađanjem herojskog i genijalnog umetnika, ali renesansa nije počivala na našoj modernoj ideji o umetnosti kao ličnom izrazu. Leonardo se zato ističe kao majstorski umetnički vizionar, ali njegov simbolizam nije njegov izum. Ostavimo po strani tu pomisao o herojskom pojedincu, i imamo samo staru dosadnu pobožnu umetnost.“ Dejvis na primeru Spasioca sveta, poslednje otkrivene Leonardove slike, ako je uopšte Leonardova, ilustruje kako je njen kontekst sasvim običan – rad je verovatno naručila francuska kraljevska porodica, a simboli su sinteza tradicionalnih tropa. I kada je već tako, da razvijemo tu misao do kraja, možda nam je mistifikovanje Leonarda neophodno kako bismo ga makar i pogrešno, ali jasno i zasluženo odvojili od drugih. Onda ne čudi što smo u liku Mona Lize – uz najverovatniju kandidatkinju, Lizu del Đokondo – do sada pronašli Leonardov autoportret, potisnuto sećanje na Leonardovu mamu (to je, naravno, Frojdov zaključak) i Leonardovog učenika (možda i ljubavnika) Salaja. I što smo u njenim očima pronašli razna slova, a na mostu iza nje broj 72. Ovo, naravno, zato što prema Kabali bog ima 72 imena, a i nezavisno od toga, broj sedam je veoma simboličan i u judaizmu i u hrišćanstvu – stvaranje sveta, recimo – a broj dva može da bude referenca za muško-žensku dvojnost. Možda smo sve ovo pogrešno shvatili, ali tako nekako je pre nekoliko godina pred novinarom Asošijejted presa zvučao zanimljiv tip po imenu Silvano Vinčeti. Tako nekako zvuči i Den Braun, čiji Da Vinčijev kod počinje lešom uredno složenim u oblik Vitruvijevog čoveka, a odatle postaje još zabavnije, makar i istorijski potpuno neutemeljeno. Salomon Renak nam se još pre 115 godina smejao što u Đokondi hoćemo da pronađemo „tajanstven i romantičan karakter, pogled Sfinge, prezrivu ironiju i hiljadu drugih stvari na koje Leonardo nije ni pomišljao“. No vredi razmisliti o tome nisu li su ta slova, brojevi, kodovi, taj enigmatičan osmeh i ta skrivena majka sa detetom na Tajnoj večeri, parodičan trijumf misli samog Leonarda. U Traktatu o slikarstvu Leonardo nas je pozvao da ne preziremo umrljane zidove, već da u njima pronalazimo „pejzaže, bitke, brz pokret figura, čudne izraze i odela“. Ako se takav tajni život može pronaći u beslovesnom zidu, a može, zašto bi bilo čudno pronaći ga u vrhunskoj umetnosti?