Najteže tek sledi

Onome ko bi da demonstrira kako sistem spojenih sudova funkcioniše u politici upravo održani parlamentarni izbori u Španiji, na kojima su pobedu odneli socijalisti (PSOE) aktuelnog premijera Pedra Sančesa, mogli bi da posluže kao idealan primer. Na oba pola bazične podele na levicu i desnicu, u toj zemlji izraženije nego drugde u zapadnoj Evropi, došlo je do preraspodele glasova koja, osim što je presudno uticala na promenu političkog pejzaža, daje na snazi utisku kako postoje (barem) dve Španije koje su, reklo bi se, na ideološki nepomirljivijim pozicijama nego što je to ikada bio slučaj od kraja Frankove diktature i obnavljanja demokratije 1975. godine. Veliki povratak socijalista koji su, iako tada sa samo 84 poslanika u 350-članom donjem domu nacionalnog parlamenta, prošlog juna na vlast došli bez izbora - pošto je dotadašnjoj, korupcionaškim skandalima diskreditovanoj vladi Narodne partije (PP) izglasano nepoverenje - postao je moguć u dobroj meri i zato što je značajno pala podrška levičarskoj koaliciji predvođenoj posustalim Podemosom: dok je PSOE ovog puta osvojila više od 29 odsto glasova i u novom sazivu će imati 123 poslanika, Podemosov blok je sa 71 poslaničkog mesta spao na 42, budući da ga je podržalo tek nešto preko 14 procenata birača. Mnogo dramatičnija promena - koja je takođe doprinela uspehu socijalista - desila se, ipak, na desnici, gde je PP (Narodna partija), koja se s PSOE decenijama smenjivala na vlasti, zabeležila katastrofalan rezultat, osvojivši 16,7 odsto glasova i 66 mandata, upola manje u odnosu na dosadašnjih 135. Deo objašnjenja za težak neuspeh svakako je u pomenutim skandalima koji su narodnjacima uništili kredibilitet, ali ključni razlozi debakla su na drugoj strani; pre svega u naglom uzletu Voksa i njegovog lidera Santjaga Abaskala, tek pre šest godina formirane stranke krajnje desnice, koja je duboko zašla u biračko telo PP i sada sa 24 poslanika prvi put ušla u nacionalni parlament. Poslednjih godina već izgubivši važan deo podrške na račun takođe novostasalih Građana (Sijudadanos), stranke načelno srodnog profila, ali od PP liberalnije i modernije - koja je sada zabeležila svoj najbolji rezultat: 15,9 odsto glasova i 57 poslaničkih mesta - PP je, tako, pritisnuta s oba boka, jednostavno kolabirala. I to uprkos očajničkim (i kontraproduktivnim) naporima svog novog lidera, Pabla Kasada, da stranku pozicionira kao tvrdokorno desničarsku i tako neutrališe udar Voksa, čija su izborna baza uglavnom upravo bivši glasači narodnjaka. Značajno udesno su za ove izbore otišli i dosad čvrsto na desnom centru pozicionirani Građani, čiji je vođa Albert Rivera u nameri da parira Voksu pribegao istom manevru. Kao i tolike druge evropske stranke desnog centra poslednjih godina, i ove dve španske su zaključile kako je odgovor na izazov u vidu uspona radikalne desnice u oponašanju njene politike i satanizaciji levice; tako je postalo moguće da Kasado o lideru PSOE govori kao o „kriminalcu“, „izdajniku“, te (aludirajući na Sančesov - u poređenju s PP kudikamo umereniji - odnos prema katalonskim separatistima) „prijatelju terorista i pučista“; te da se Rivera zariče kako „nikada“ neće u koaliciju sa socijalistima, iako je većina posmatrača uoči izbora procenjivala da vlada socijalista i Građana ne bi bila nezamisliva, jer političke razlike među njima nisu nepremostive. Za takvo podilaženje niskim strastima dela birača na kraju su direktno kažnjeni samo narodnjaci, ne i Građani - ali su se svejedno glasovi za desnicu rasuli na tri strane i učinili nemogućom postizbornu varijantu u kojoj bi ove partije bile te koje bi, po uzoru na nedavno sklopljenu koaliciju u najmnogoljudnijoj španskoj pokrajini, Andaluziji, sastavile novu vladu. Fragmentacija biračkog tela na desnici je, prema tome, još jedan bitan razlog uspeha PSOE - tim pre što je, zbog neproporcionalne zastupljenosti najslabije naseljenih, ruralnih delova zemlje, u kojima živi samo 20 odsto populacije ali na koje otpada 30 odsto mesta u donjem domu parlamenta, rasutost glasova koji su tamo dosad tradicionalno išli narodnjacima automatski značila dobitak za socijaliste. Padom poverenja u Podemos i podelama na desnici se ne iscrpljuju objašnjenja za ovakav ishod izbora. Od značaja je bila i visoka motivisanost birača da izađu na glasanje - zabeležena je impresivna izlaznost od blizu 76 odsto, skoro deset procenata više nego na izborima 2016. godine - koja se, opet, može objasniti pomeranjima u javnom diskursu, u čijem fokusu su se, posle potresa izazvanih burnim dešavanjima u Kataloniji i oštrim odgovorom vlade bivšeg premijera Marijana Rahoja na njih, u mnogo većoj meri nego pre našla identitetska i socio-kulturološka pitanja. Takva pitanja, naime, snažno motivišu ljude i podstiču ih da glasanjem pokažu šta o njima misle - a Španija je u poslednje vreme imala mnogo toga na tanjiru. Svakako najvažnije među tim pitanjima jeste izazov nacionalnom jedinstvu u vidu radikalizacije katalonskog pokreta za nezavisnost. Odgovor na njega manifestovao se na vrlo različite načine - od spontanog kačenja španskih zastava na terase i prozore širom zemlje, kao benigne manifestacije probuđenog patriotizma, do militantnog negiranja autonomnih prava Katalonaca u zalaganjima Voksa, recimo. Odnos prema migrantima, iako ni izbliza tako izraženom problemu španskog društva kao što je to slučaj u drugim zapadnoevropskim zemljama, takođe se dramatično menja kako se s jednog kraja političkog spektra ide ka drugom. Ali su Španci danas oštro podeljeni i po mnogim drugim osnovama. Voks se tako nametnuo i kao predvodnik u suprotstavljanju reproduktivnim pravima žena i borbi protiv navodnog „militantnog feminizma“, pod kojim se zapravo podrazumeva pre tri godine lansirani masovni ženski pokret koji traži adekvatnu zaštitu države u slučajevima seksualnog nasilja, o kojima se i dan-danas pred sudovima odlučuje s više razumevanja za počinioce nego za žrtve; na svoju sramotu, i PP je pod Kasadom, po pomenutom obrascu imitiranja krajnje desnice, krenula da mulja po pitanju svog odnosa prema pravu na abortus... I takve teme su, dakle, doprinele da odziv birača bude veliki. Sada kada je ovaj nalet novog ultrakonzervativizma odbijen, barem do narednih izbora, Sančes - koji je u kampanji trokraki desni blok ciljano predstavljao kao jedinstvenu pretnju - može da se okrene formiranju nove vladajuće većine, ali to neće ići lako. PSOE i Podemos, koji je odmah stavio do znanja da je spreman da uđe u vladu sa socijalistima, nemaju većinu u parlamentu: za nju im, prema nekompletnim rezultatima glasanja, nedostaje još 11 poslanika. Zato će stari/novi premijer morati u pregovore s regionalnim strankama, pre svega onima iz Baskije, s Kanarskih ostrva i iz drugih delova zemlje - ne bi li nekako izbegao ponovnu saradnju s dva katalonska proindipendistička bloka, zbog čega je i bio izložen permanentnim napadima i optužbama s desnice. Dodatni razlog da s Kataloncima ne sklapa savez jeste i to što su ga ta dva bloka zimus minirala, odbijajući da podrže predlog budžeta njegove manjinske vlade, posle čega je i rešio da se ide na izbore: vlada koja bi zavisila od katalonskih partija bila bi nestabilna i podložna ucenama od prvog dana. Kad se sve uzme u obzir, socijalistima možda i nije bilo toliko teško da ove izbore dobiju; osigurati nesmetano funkcionisanje vlade moglo bi da se ispostavi kao mnogo komplikovaniji zadatak.