Roboti ne pitaju za platu

Brojne naučnofantastične franšize sugerišu da čovečanstvo pod pravim uslovima ima razloga da se plaši razvoja veštačke inteligencije. Prezupčenje je uvek isto – ograničena ljudska svest stvori savršeni program koji u jednom trenutku neočekivano iskorači iz propisanih algoritama i počne da se ponaša nepredvidivo, najčešće agresivno, a time i superiorno u odnosu na čoveka. Mašine su nas u Matriksima pretvorile u nesvesne robove, u Terminatorima nam čeličnim stopalima gaze po lobanjama, a u Istrebljivačima postaju čovečnije od samih ljudi. Nije uzalud Stiven Hoking upozoravao da je veštačka inteligencija „ili najbolja ili najgora stvar za čovečanstvo“. Filmovi nude holivudsku meru apokalipse – ova naša je možda banalnija, ali zvuči približno stravično: prema tvrdnjama hrvatske poslanice u Evropskom parlamentu Dragane Šuice s kraja 2017. godine, veštačka inteligencija i robotika će do 2020. godine uzrokovati gubitak više od pet miliona radnih mesta u Evropskoj uniji, a svaki treći radni sat će do 2030. biti kompjuterizovan. Otprilike u isto vreme, istraživanje jednog od koordinatora američkih Nacionalnih akademija prirodnih, inženjerskih i medicinskih nauka Stjuarta Eliota pokazalo je da, u testovima koje predviđa Pregled znanja i veština odraslih kao zvanična studija Organizacije za ekonomsku saradnju i održivi razvoj, svega 11 odsto ljudi može da nadmudri mašine. Inače, s obzirom na ogromnu mogućnost da su ovi nalazi nastali upravo analitičkim pregalništvom nekog kompjutera, ne čudi to što je sajt LinkedIn u periodu od 2015. do 2017. najveću potražnju radnih mesta zabeležio upravo u oblastima vezanim za veštačku inteligenciju: potreba za softverskim i IT inženjerima stručnim za mašinsko učenje i optimizacione algoritme porasla je za nepojamnih 190 odsto! U najkraćem, veštačka inteligencija će najviše transformisati tržište rada u onim industrijama koje se najviše oslanjaju na bezobalne baze podataka i na repetativne postupke. Uslužni sektor će se naći prvi na udaru – telekomunikacije, trgovina, bankarstvo i osiguranje – prevashodno zato što mašine svačije podatke gledaju istovetno, a mogućnosti zloupotrebe i grešaka nalik ljudskim su svedene na minimum. Standardizacija operacija trebalo bi i u velikoj meri da ubrza obavljanje samih transakcija. Sektor zdravstvene zaštite takođe će pretrpeti promene. Nezvanični podaci pokazuju da čak osamdeset odsto podataka o pacijentima u baze podataka širom razvijenog sveta pristigne neobrađeno i nestrukturisano. Algoritamska analiza bi povećala efikasnost lečenja, počevši već od dijagnostike. Tako su, recimo, programi sposobni da opaze kancer u povoju ili manji prelom kostiju uslovili pad interesovanja za radiologiju kod američkih studenata medicine. U farmaceutskoj industriji važi nepisano pravilo da od ideje o novom leku do njegovog puštanja na tržište prođe između deset i petnaest godina. Prepuštanje onih dosadnjikavih aspekata istraživanja mašinama bi ga izvesno ubrzalo. Naposletku, tamo gde bi automatizacija mašinske industrije doprinela povećanju proizvodnje, automatizacija komunalnih usluga bi krajnjim korisnicima sigurno sačuvala obilje živaca, pa i koji dinar u džepu. Smanjila bi se incidenca havarija, a pristigli računi bi se uniformisali. Struktura poslova u kojima veštačka inteligencija preuzima primat nad našom, anksiozonom i ograničenom, takođe je indikativna. Uglavnom je reč o niže i srednje plaćenim poslovima. Primera radi, jedno naručivanje obroka, jedna kupovina nekog artikla i jedno plaćanje računa preko interneta iz jednačine brišu po najmanje jednog kelnera, prodavca i bankarskog službenika. Mrežno deljenje novinskih tekstova podrazumeva manju potrebu za kolporterima i novinarima, a dostupnost medijskog sadržaja pozatvarala je nemalo knjižara i video-klubova. Uticaj na mašinogradnju ne treba ni pominjati. Veštačka inteligencija ne menja samo procese proizvodnje i pružanja usluga, već transformiše i ljudsku svakodnevicu. Međutim, suprotno sveprisutnoj skepsi, malo je verovatno da će doći do nekakve luditske revolucije koja podrazumeva spaljena postrojenja i razvaljene mašine na ulicama. Jer, neminovni upliv veštačke inteligencije u sve pore društva samo je jedan od koraka davno trasiranih u postulatima Četvrte industrijske revolucije. Ako su se prve dve ugrubo zasnivale na upotrebi mašina i električne energije i ako je treća svanula s pojavom digitalnih tehnologija u drugoj polovini 20. veka, četvrta je omogućena globalizacijom, postojanjem širokopojasnog interneta i objedinjavanjem mašinskih i ljudskih kapaciteta. Kao što nijedan od prethodnih tehnoloških proboja nije ostavio većinu čovečanstva bez posla, tako izvesno neće ni ovaj. „Početkom devedesetih smo se susreli s izvozom radnih mesta iz razvijenih u manje razvijene privrede sveta. Neki fizički poslovi i industrije jesu nestali, ali ne zato što su nestala radna mesta po sebi. Promenile su se potrebe. Trenutni izvoz poslova iz fizičke u virtuelnu ekonomiju jeste druga vrsta izvoza, ne preko granice, već preko interneta, ali treba očekivati da tržište rada isprati i ovu promenu“, optimističan je V. Brajan Artur, profesor ekonomije na Univerzitetu Stanford. Frenk Levi, profesor emeritus na prestižnom Masačusetskom institutu za tehnologiju, obazriviji je kada kaže da se zbog ubrzanja istorijskog vremena mora razmišljati kratkoročno. „Tako će promene na tržištu rada biti društvene, a ne političke. Ako se donosioci odluka zagledaju u daleku budućnost, propustiće prilike da blagovremeno reaguju za dobrobit svih“, zaključuje on. Jer, u tom slučaju bi se ponovile greške nastale prilikom prethodnih tehnoloških revolucija – bogatstvo se geopolitički i klasno taložilo tamo gde ga je bilo i ranije. Ako odvajanje proizvodnje od čoveka uistinu može da za petnaest godina stvori višak od 14,2 milijarde dolara, razvijene, istorijski prilagodljive ekonomije će se pod okriljem tehnološkog darvinizma upinjati da sebi pripišu i prisvoje zasluge i useve Četvrte industrijske revolucije. Zato su ljudi poput Bila Gejtsa i Stivena Hokinga predložili standardizaciju „poreza na robote“ koji bi bio na snazi sve dok sami roboti ne bi bili dovoljno inteligentni da ga plate. Južna Koreja ga je u labavijem obliku usvojila krajem prošle godine, a Evropski parlament je 2017. nakon rasprave odustao od njegovog usvajanja. Urednik ekonomske rubrike Gardijana Leri Eliot smatra da bi podruku s ovom merom moralo da ide i usvajanje univerzalnog osnovnog dohotka, kao i promena dominantne, neoliberalne paradigme vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Ako vlasnici ostanu isti – bogati i gramzivi – postoji bojazan da će stalna zaposlenost u budućnosti sledovati samo programima i robotima. A oni ne pitaju kad će plata.