Umeće preživljavanja

Monografija Pero i miš, upravo izašla iz štampe, praznik je za oči sa više od 500 ilustracija, crteža, stripova, karikatura i kolaža Nikole Kostandinovića, a istovremeno i hronologija upotrebe alatki u njegovom „zanatu“, od pera do digitalnog art-pena. Takođe, ona nudi pregled političkih dešavanja od sedamdesetih godina prošlog veka naovamo, koje je ovaj virtuoz linije vizuelno komentarisao u medijima, na plakatima i koricama knjiga. NJegovi likovi, raznoliki sve dok se u poslednje vreme nije pojavio jedan prepoznatljiv, obeležen šajkačom, koji predstavlja stradanje Srbije, trpe razne muke, podnose teret, dave se, zapadaju u apsurdne situacije, prizori su nekad i krvavi, baš kako je tekla naša nova istorija. Gledalac nema dileme da li se radi o Kardelju, Slobi, Tadiću, Bušu, Karadžiću, Nikoliću... ne samo po sličnosti sa predloškom, već i prema radnji koju oličavaju. Među karikaturama nema Vučića, pa Pero i miš govori i o umeću preživljavanja kritici sklonog čoveka u ovom vremenu, o meri do koje može da ide u guranju prsta u oko vlastima. Da crta bez vidljivosti u javnosti, nema smisla, to je jalova rabota. Sve je počelo 1972, kada je Kostandinović iz Kladova stigao u Beograd na studije arhitekture, i sa sobom doneo pun kofer crteža. Apsolvirao je, ali je s prvim angažmanima u Studentu, Mladosti, zagrebačkom Poletu, slovenačkoj Mladini, batalio studiranje i sav se posvetio posprdnom prikazu stvarnosti. Alternativne omladinske novine bile su prostor neograničene slobode, „stvaralački ventil“ bez klapne, uz samo tračak dileme „da li će nešto moći da prođe“. Naviknut da crtežu prilazi srcem i dušom, kasnije mu je bivalo teže da se prilagođava politikama medija. Ipak je i dalje uspešno zasmejavao, podsticao pitanja i preispitivanja kod čitalaca Vidika, Ježa, Duge, Politike, Vremena, NIN-a... Iako za sebe kaže da „nije posebno vickast“, ilustracije ga opovrgavaju. „To uglavnom nisu moje ideje, već reakcije na novinarski tekst“, kaže suviše skromno u odnosu na učinak. Jer, njegovi su prikazi često samodovoljni, i tek ponekad traže objašnjenje u verbalnom, a vizuelna rešenja tako uspešna, da i ne moraju da budu vickasta. NJegov jezik je metafora, sa „začudnom dimenzijom“ i kad slika dinar kao balon od pene, crta Jugoslaviju kako se rasparčava u mašini za mlevenje mesa, ili kako se dva petla oštre na borbu sa govornica, a dva Srbina idu svako na svoju stranu na dvoglavom konju... „U realizaciji ideje najvažnija je jednostavnost i brzina“, Kostandinović objašnjava „anatomiju karikature“. Nužnu hitrinu – ponekad svega sat vremena od čitanja novinskog teksta do nastanka crteža, Kostandinović duguje svojoj „lakoj ruci“, kako primećuje njegov kolega Jugoslav Vlahović. Autor monografije svoje umeće ipak pripisuje dugom stažu. „U Americi i svetu, u svakom mediju postoji art direktor, a redakcija odlučuje kako će ilustracija da izgleda do tančina, dok se za nju često sprovodi konkurs. Najbolje rešenje bude objavljeno, ali se plaćaju i skice“, dalje objašnjava. San svakog tamošnjeg art direktora je da „ima čoveka koji brzo misli i ume to da sprovede u delo“. Ovde je druga priča, ovde je ilustrator sve, i inicijator zamisli, i sprovodilac, izvedba se slabo plaća, a skice su nenaplative. I još se desi da (bar probaju) da te cenzurišu. Prvi put se Kostandinović sreo sa opomenom još davnih dana, kada je crtao strip u Vidicima o militantnoj frakciji Crvene armije u Nemačkoj, Bader-majnhofu. Tu je poznati američki andergraund junak, Mačak Fric, bio terorista koji predvodi otmicu aviona punog lepotica, njega jure državni organi oličeni u Mikiju Mausu i drugim Diznijevim likovima, dok je Baja Patak predstavnik krupnog kapitala. Realan je samo kancelar Helmut Šmit, mimikriran brkovima, kao i kraj: lepotice su oslobođene, a otmičari se samoubili u nemačkom zatvoru pod sumnjivim okolnostima. Po izlasku stripa, Kostandinović je obavešten da ambasadi Nemačke „šala“ nije po volji. Ali da neće da zaoštrava situaciju ulaganjem zvaničnog protesta. Domaći sudovi mu nisu bili tako naklonjeni jednom drugom prilikom, kada su zabranjene korice za knjigu Milorada Vučelića o raspadu Jugoslavije, negde ’84/5. „Slobodno ću citirati tužioca: ’Sadržaj knjige je u redu, ali korice sa mitingom na kojem je Titova slika - optužuju njega i Partiju za krizu u društvu’“, Kostandinović svedoči zašto je morao da smisli „prikladniju“ opciju. Ni plakat za Kongres Socijalističke omladine, za koji je sa Draganom Papićem radio dizajn fotografije, nije bio po meri omladinske komisije. Par mladih radnika u prvom predlogu stajalo je kraj industrijske mašine strane marke, pa su nadležni zamerili zašto se ne afirmiše domaća mehanizacija. Drugo rešenje kreativnog tandema bilo je isto, samo je devojka držala ruku preko oznake firme. Kostandinoviću je tad zaprećeno otkazom u Omladinskim novinama, i još traženo da „proda“ Papića tvrdnjom da ga je on na sve nagovorio. Naš ilustrator nije podlegao ultimatumu, iako je otkaz tada značio da si žigosan. I da te više niko neće angažovati. I danas je teško, ako ne i teže, ali je Kostandinović već iskusan. Sada je prostor za karikaturu skučen na nekolicinu slobodnih medija, i one koji u žiži kritike imaju Evropsku uniju, NATO. Ali, on crta ono što mu padne na pamet, i meri gde to može da prođe u časopisima sa kojima sarađuje. A zapravo živi od dizajna, dok je karikatura plod čiste ljubavi. NJegov prepoznatljivi crni humor ponikao je na tradiciji francuskog časopisa Harakiri, a čiju je tradiciju nastavio Šarli ebdo (pa prošao kako je prošao, prim.nov.). Francuski smisao za šalu nama je najbliži, kaže Kostandinović, dok su crteži njihovih ilustratora bili nešto na čemu je umetnički stasao. Verovatno odatle vuče i sklonost ka erotici, ovde neuobičajenu u tom sofisticiranom obliku. I seksi-teme, ponekad su mu pravile probleme, pa je zbog eksplicitnog prikaza genitalija, a bez eksplicitnog čina, umalo lišen mesta urednika u Vidicima. Strip sa pesmom Negde iznad planeta, Jež nije aminovao (’85/6) jer je u jednom kvadratu ženski polni organ potpisan (u oblačiću) sa „Tvoja reč stvara čuda“. Danas prolaze razne porno baljezgarije, ali ti mediji nisu Kostandinovićeva ciljna grupa. U onima sa kojima sarađuje, u ponečemu i promeni kontekst, pa je prikaz Evropske unije kao orkestra sa izdeljenim muzičarima po „boksovima“, nekad bila predstava Jugoslavije. Princip je isti, ostalo su nijanse, istorija se ponavlja. Monografija Pero i miš praktično je samizdat, i teško je očekivati da će Kostandinović da povrati i novac za štampu. Služi da njegova dela drži na okupu, probrana tako „što mu niko nije smetao“. Hronološki su poređana, od 70-ih prošlog veka, kad je u žiži njegovih kritika bio komunizam, a završava se agonijom na koju će se stranu Srbija svrstati. Budući da Nikola Kostandinović planira nastavak monografijskog okupljanja svojih uradaka, možda ćemo u narednom izdanju videti nešto što ovde nije stalo. Možda će lik Edvarda Kardelja kome se ulizice uvlače u stražnji deo tela, poprimiti nečije druge crte.