I žrtve i dželati

Roman Nečista krv je svakako jedan od najlepših nastalih na srpskom jeziku. Ipak, živopisno Vranje sa početka dvadesetog veka, gde je gotovo celokupan opus Borisava Stankovića smešten, modernom čitaocu često skreće pažnju od tematske slojevitosti ovog klasičnog dela srpske književnosti. Van te etnografske sočnosti koja se često stavlja u prvi plan, Nečista krv je zapravo univerzalna ljudska drama u kojoj pisac, sa izuzetnom psihološkom autentičnošću, neprevaziđenom senzualnošću i dubokim humanizomom sagledava i analizira kompleksne društvene mehanizme koji funkcionišu i danas. Upravo taj univerzalni, vrlo savremeni aspekt romana ponajviše interesuje dramaturškinju Maju Todorović. U njenoj dramatizaciji Sofkina lepota je onaj iznenadni, uznemirujući faktor koji potresa ustaljeni poredak jednog učmalog, naizgled statičnog okruženja. Ambicije koje se rađaju, frustracije koje se otkrivaju, učiniće da se jasnije sagleda imanentno nasilje na kom taj i takav poredak počiva. Junaci Nečiste krvi su dakle, robovi tih društveno-socijalnih mehanizama utemeljenih na ekonomskom, generacijskom i rodnom nasilju. Nemoćni su da im se odupru čak i kad razumeju njihovu pogubnost, te najzad, fatalistički, dopuštaju da budu samleveni. Na svedenoj sceni (scenografija Vesna Popović) dominira jedno drvo koje predstavlja onu životnu, vitalnu snagu likova Nečiste krvi, koja, poput drveta biva sasečena u korenu. Kostimi (Andreja Kulešević) značenjski su jasni i lepi za oko. Ansambl Narodnog pozorišta je u svakom pogledu na visini zadatka – od efektnih epizoda Radmile Živković, Nikole Vujovića ili Zlatije Ocokoljić Ivanović, preko psihološki iznijansiranog i tragizmom obojenog pristupa Nataše Ninković i Dušanke Stojanović Glid, preko raskošnih i potresnih Nebojše Dugalića i Nenada Jezdića, pa sve do žustrih, energičnih kreacija Pavla Jerinića i Jovane Stojiljković. Jednostavnim, značenjski preciznim, a opet maštovitim i efektnim scenskim rešenjima, reditelj Milan Nešković sigurno vodi priču, lišavajući je bilo kakvog sentimentalizma ili patetike, sagledavajući je do cinizma direktno u svim njenim implikacijama, a opet dajući dovoljno prostora svakom liku da se motivaciono i psihološki jasno pozicionira. Takav rediteljski postupak ogoljuje, ponekad uz dosta humora i iznenađujuća rešenja, prave motive Stankovićevih junaka. U krajnjem ishodištu, uz sav tragizam i socijalne uslovnosti, junaci komada su jedni drugima istovremeno i žrtve i dželati, a to je „ključ“ za razumevanje ovog pogubnog mentalitetskog modela. Daleko smo dakle u ovom uspešnom i originalnom tumačenju od etno-drame sa pevanjem i igranjem. Ovo je u stvari, kako nam dramaturškinja i reditelj sugerišu, opora, savremena drama ibzenovskog tipa koja se i te kako reflektuje na stvarnost u kojoj živimo.