Vođa čopora je jako nervozan

Od početka građanskih protesta jedan je od govornika čije se rečenice citiraju kao najubojitija dijagnoza političke patologije u kojoj živimo. Za svoj angažman kaže da nije politička borba nego samoodbrana. Učešće u protestima doživljava kao svoju borbu za vazduh u ovako kontaminiranoj sredini - a protiv politike u kojoj je, kako je jednom ocenio, sve dozvoljeno, u kojoj je laž legitimna, u kojoj se udarac ispod pojasa nagrađuje, a pravo na krađu je nagrada za pobedu u igri bez pravila i fer-pleja. Autor je slogana Jedan od 5 miliona. Mnogo ga je iznervirao Vučićev ignorantski stav da neće prihvatiti zahteve protestanata pa da ih izađe i pet miliona i bacio mu je njegove sopstvene reči kao rukavicu izazova u lice. Kritičan je prema vlasti ali ne štedi ni opoziciju. Za njega ne postoji izgovor „nije trenutak“. Uvek je trenutak da se kaže istina. Nikola Kojo je jedan od najtalentovanijih srpskih glumaca, reditelj i producent. Aktivan je tviteraš, uporni protestant i zagovornik imperativa da se oteta srpska država mora vratiti u sistem. Sa trinaest godina, snimio je prvi film. „Trudio sam se da ostanem isti, možda i niži nego pre, to je delovalo na moje drugove u okolini, mislili su o meni sve gore i gore. Bilo je trenutaka kada sam ostajao potpuno sam. Ja sam kao i svi drugi, ponavljao sam“. Ostajete ili idete? Ne znam. Još uvek se borim. To naravno ne zavisi samo od mene. Pošto sebe smatram čovekom koji drži reč, ukoliko se protesti ugase i ukoliko vidim da je nemoguće bilo šta učiniti, napustiću zemlju. Bez obzira koliko mi to teško pada u pedeset drugoj godini. Moram, pre svega zbog svoje dece koju ne želim da učim kako se pliva u blatnjavim bujičnim nanosima. A i meni ne bi škodilo da ostatak života provedem u nekom mirnom, bistrom potoku. Još uvek ste jedan od pet miliona? Da, ja jesam jedan od pet miliona. I ja i mnogi svesni, slobode željni u ovoj zemlji. Ali i oni sendvičem ucenjeni i oni obmanuti netačnim istorijskim podacima i oni „brojači krvnih zrnaca“, koji polako sagledavaju posledice ove paklene okupacije koja nas je zadesila. Nažalost, svi mi imamo različito podešene tajmere i pragove izdržljivosti. Takođe, dele nas i civilizacijske razlike u pogledu priznavanja grešaka i pogrešnih stavova, kao i nužnosti postojanja besmislenih idola u nekim fazama života. Da, ja mislim da nas zaista ima pet miliona, iako stanje na terenu (ulici) govori drugačije. Posle pet meseci protesta, dokle je stigla pobuna u Srbiji. Kako procenjujete njene rezultate, ali i slabosti? Deluje da nije daleko stigla, ali sa jedne strane dobro je da je evidentiran kapacitet za pobunu protiv okupacije. To je pokazao veliki broj ljudi na ulicama u najhladnijim danima u godini. Ta glad za slobodom i normalnošću je isplivala pored svih pokušaja da se protesti anesteziraju i obesmisle. LJudi su dolazili. Ujedali se za cipelu koja ih vuče na ulicu, kršili zube o pištaljke, pozajmljivali novac za gorivo, u besu govorili da je ovo poslednja subota, ali su ipak dolazili i dolazili... Naravno i tu postoji prag tolerancije. Kada su shvatili da bezidejne šetnje, rejv žurke, sporazumi sa narodom i upadi u televizije, predsedništva i MUP, nisu ništa drugo do učešće u loše režiranoj predstavi koja ima za cilj gašenje bunta, počeli su lagano da prestaju da dolaze. I to je tako. Ali pošto je u fazi proces otrežnjenja i pošto ljudi polako shvataju da su im protest od početka, iz prikrajka vodili cenzusolovci, uz pomoć raznog polusveta i polunovinara i studenata koji su im verovali (a koji su se pouzdano znam, osvestili) stvari se ponovo okreću nabolje. Narod se ponovo samoorganizuje i uskoro će stvari leći na svoje mesto. Prošli put kad ste govorili za NIN metafora opšte obamrlosti srpske javnosti bio je vaš film „Stado“? Da li se promenio odnos između vukova i ovaca. I šta je danas sa vođom čopora? Vođa čopora je jako nervozan. Pritiskaju ga iz celog sveta da obavi ono što je obećao. Kasni. On se nećka, opire se, duri se. On bi sad da se vadi na majku Rusiju, koja odlično sarađuje sa Evropom. Podsmevaju mu se. Kasni sa Beogradom na vodi... da li će za vladavine uspeti da završi taj najveći bespravni mutant u Evropi, pre no što sam počne da se urušava? Nije ugušio glas razuma među narodom... jedan trojanski od topolovog drveta mu je propao, stavio je novog od bukovine (sa kojim je hteo da uvede dvopartijski sistem), pa je i ovaj propao. A Akihito je sam abdicir’o! Eee...sudbo kleta... Šalu na stranu, zver saterana u ćošak je najopasnija. Pogotovo ako zver nije baš uračunljiva i ako ima mnogo novca. Kako da nam se ne ponavljaju greške. Ima li šanse da se u Srbiji promeni sistem a ne samo vlast? Ili smo mi definitivno žrtve političke kulture u kojoj se ne može bez vođe i spasilaca? Promena sistema je nužnost. Poslednja slamka spasa je ukidanje idolopoklonstva koje je imperativ u civilizovanju društva. Urgentno uvođenje procedure i zakona. Mit o slovenskoj duši koja ne može bez vođe i spasitelja, pada u vodu onog momenta kad se taj Sloven-Srbin dohvati uređene civilizacije. Tada ponovo počinje da nabraja igrače sporta koji je voleo, glumce i muzičare, a ne zna nijedno ime ministra i njegovog šofera (funkcije koje se neretko i poklapaju u njegovoj matici). Jedna fotografija, na kojoj grupa nezavisnih i opoziciono orijentisanih intelektualaca, umetnika, profesora, sudija, sedi u neformalnoj atmosferi za stolom u nekoj bašti, među kojima ste i vi, a koju je pre mesec dana na svom tviter-nalogu objavio akademik Dušan Teodorović, izazvala je ozbiljnu znatiželju da li se sprema nešto novo. O tome je, pre nekoliko dana, takođe šturo govorio i arhitekta Dragoljub Bakić. Pomenuo je grupu intelektualaca koja će činiti tu inicijativu i među njima i vaše ime. Šta nam vi o tome možete reći? U formiranju je grupa ljudi koja je spremna da na kraći period ponudi svoju stručnost i svoje biografije, naravno pro bono, sa ciljem da iznađe mlada, nova i stručna lica koja bi iznela promenu malopre pomenutog sistema. Ta grupacija neće otvarati ni jedan problem za koji nema rešenje. Neće pristajati na političko blato, na političke trgovine, već na politiku kako je ona zamišljena u svom nastanku: popravljanje kvaliteta ljudskih života i prilika u društvu. Naš predsednik ima prezir prema stručnim i autonomnim ličnostima. Nazvao je „društvenim talogom“ i „bandom fašista“ one koji pitaju šta rade snajperisti na krovovima zgrada u centru Beograda 13. aprila? Svi koji pitaju neodobrena pitanja su društveni talog i banda fašista. Vi novinari to najbolje znate? A i kako drugačije da se obrati svojim podanicima koji ga stalno nešto „smaraju“? Da se zadržimo ipak još malo kod te „bande fašističke“. Vojislav Šešelj je u Hrtkovcima održao svoj deseti kongres Centralne otadžbinske uprave dok se tamošnji meštani zavlače u kuće i spuštaju roletne. A vlast naziva opoziciju fašistima. Kuda se mi to krećemo? Odgovorno tvrdim da je pojava tog čoveka najveće zlo koje je moglo da zadesi pre svega Jugoslaviju, a zatim i Srbiju gde se to naselilo. Da nije bilo te pojave, veliko je pitanje kako bi se desničarski kurs razvijao u ovoj sredini. Da li bi i Miloševićeva vladavina bila takva da nije imao njega za „opoziciju“? Da li bi se inspirisali neki ratni zločini sa svih strana da takve pojave nisu postojale? Da li bi prvorođeni uopšte bio politički rođen, itd... trideset godina kasnije on je i dalje u službi izazivanja prolivanja krvi! NJegova nasilno-nasilnička retorika kojom komunicira u zadnje vreme na društvenim mrežama, siguran je znak da ima novu misiju. Ko ga je uposlio? Zašto? Nije mi jasno. Iskustveno mi je jasno, da nije naivno to što radi ili govori i da to uvek prethodi velikom zlu. Kada vas je Miloš Forman, vaš, kako ste naveli, ako mediji ne lažu, omiljeni režiser, pozvao u Prag na razgovor za jednu važnu ulogu, odgovorili ste: „Ne mogu sada, jako sam umoran“. Od čega ste danas umorni? Umoran sam od neživljenja života. Od iščekivanja mira i dosade. Od bavljenja borbom za život koji treba da predstavlja najlepši period između rođenja i smrti. Umoran sam od bezvazdušnog prostora u kome živimo. Od ljudi koji ne vide kako sve može da bude jednostavno i neobojeno interesom. Umoran sam življenjem između tuge i besa. „Za milijune građana EU ovo je iznimno emotivna tema jer smo se osjećali kao građani drugog reda, i to s pravom. Ovim zakonom Parlament pokazuje da nema podjele na istok i zapad i da smo svi jedna Europa. Možda nismo svi isti, ali svi moramo biti ravnopravni, rekla je Biljana Borzan, zastupnica Hrvatske nakon što je EU parlament odlučio da Hrvati više ne smeju dobijati proizvode lošijeg kvaliteta. Kada će ovo biti naša primarna pitanja? Gde je Srbija? I je li to zemlja u kojoj deca nasleđuju samo dugove roditelja? Da li će ova zemlja uopšte i imati decu ovde ili će svi pobeći? I kako će Srbija i Beograd uopšte izgledati posle cunamija ove vlasti? Mi ne znamo gde je Srbija? Koliko je dužna, koliko se zadužuje. Mi nemamo pravu sliku. Mi nemamo informacije. Mi nemamo ugovore na uvid. Mi ne znamo ni prošlost , ni sadašnjost. Mi jedino znamo da budućnost nije dobra. I njegovi najbliži saučesnici to znaju, ali veruju da će novcem kupiti besmrtnost... za sebe i za svoje naslednike. Pa ćute...ne uzbunjuju. Ako mi nepodobni budemo morali da odemo, nadam se da će bar ostati sami. Da će morati i da sami ulove sebi hranu, prave struju, čiste za sobom. Sami sebi da šiju odeću, sami da se leče, sami sebe da tlače i ponižavaju... Bio je sastanak u Berlinu, doći će Pariz u julu, za EU i svet rešavanje Kosova je prioritet, stabilnost je prioritet, a ne demokratija u Srbiji. Da li to znači da će ova borba za demokratiju koja se dešava na ulicama biti maraton? Ne znam. Na NJemu je da reši. Kuka na Evropu, na Ameriku, na opoziciju, na narod. On se toga prihvatio. Dobio je zauzvrat da divlja ovom zemljom. Sad neka reši. Jedino što znam je da ljudi dole moraju živeti srećno i bezbedno, da kulturna baština mora da bude sačuvana. Predsednik kaže da su plate i penzije najveće do sada i ekonomija dobro ide…, to su mu rekli i MMF i Svetska banka ali i Putin kada je bio u Beogradu. „Što se tiče sirotinje, da vam kažem nešto, sirotinja i onaj najniži sloj ljudi najviše i glasa za mene, za nas. Oni najviše razumeju trud i rad i poštuju kada se neko bori za interese“? Da li ste u ovoj slici prepoznali i onu sirotu ženu sa mitinga podrške Jutki koja kaže „rekli su nam da dođemo, da čuvamo leb“. Dokle će socijalna ucenjenost da čuva vlast? Znate kako... to se vrlo lako rešava. Pošto on živi u televizoru i mediji su mu sve, rado bih mu producirao rijaliti u kome bi imao i glavnu ulogu i zadatak: Da dobije prosečnu platu i da sa porodicom preživi od prvog do prvog. Ne! Dao bih mu njegovu predsedničku platu i pratio njegovo preživljavanje: kako plaća račune, kredit za stan, kupuje hranu, gorivo, kako štedi za zimovanje, letovanje...Ne! Recimo da je to luksuz. Ne mora zimovanje i letovanje! Samo gore navedeno. Tada bi dobili sve odgovore. I mislim da tad ni on sam ne bi glasao za sebe... Maštu na stranu, gde su granice ljudskosti i dobrog ukusa kad dovedeš ljudsko biće u situaciju da manipulišeš njim za dva-tri obroka? Ima li niže strasti od takvog hobija? Da li svi koji sa njim dele blagodeti bahate vladavine ponekad pomisle na to? Mnogi od njih se predstavljaju i kao vernici? Ima li tog teističkog razmišljanja ili možda straha? Ovom prilikom, SRAM VAS BILO GOSPODO! A i ostali koji smatraju da u ovakvoj diktaturi treba ostati apolitičan, da se ne treba mešati, da je sve ovo samo politika, da im profesija ne dozvoljava, neka razmisle. Sve ovo se ne događa nekom drugom. Događa se vašim sugrađanima, vašim komšijama. LJudska rasa se ponižava i uništava pred vašim očima. Poslanik u srpskom parlamentu Rističević kaže da „ako takvi žele da napuste Srbiju to je dobitak za ovu državu i da to nije nikakv gubitak ni za narod ni za državu ni za kulturu“? „Pojaviće se neki novi glumci, umetnici?“ Naravno da hoće. I treba da se pojave. To je prirodan proces. Ali sam siguran da se tako nešto kao što je „to“, nikad više neće pojaviti u parlamentu. Ni u Srbiji, ni u bilo kojoj državi sveta. Ako ima pravde.