Razgraničenje sa samim sobom

Bombastične izjave o Kosovu i Metohiji nebrojeno su puta uspešno poslužile da podignu tonus, snize vrednost realnog problema ili pripreme javnost na neuspeh, koji bi u poređenju sa mogućom „bombom“ volšebno postajao zgoditak. Štrumpf Gurko koji nam servira žutu kutiju sa crvenom mašnom da eksplodira u našim rukama je u ovoj priči predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Najavljujući investiciju - „ne radno, nego kapitalno-intenzivnu“ - predsednik je, onako usput saopštio da ćemo na kraju mukotrpnih razgovora sa Prištinom dobiti „nezavisnost cele teritorije“. Krivicom opozicije. Teško je tvrditi da je i ovog puta reč o spinu čija je jedina svrha da oblikuje javnost za lakše prihvatanje neke već zgotovljene neprijatnosti, jer o tome, kako deluje posle samita balkanskih šefova sa liderima Nemačke, Francuske i EU u Berlinu, ništa ne zna ni Angela Merkel. Šablon je, međutim, očigledan, dokaziv i svakako koristan za razumevanje događaja koji će uslediti. Snižavanje očekivanja od leta 2012. do danas bila je Vučićeva taktika. Na podgrevanje ili bolje reći zloupotrebu osećanja nacionalnog ponosa igrali su drugi, možda i u Vučićevo ime, ali ne i on sam - Tomislav Nikolić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Marko Đurić... „Ako odbijemo plan to će značiti zatvorena vrata Srbiji u svetu i manje novca za naš budžet“, pravdao se Vučić pred potpisivanje prvog sporazuma u Briselu. „Bili smo optuživani od nekih ljudi, a nisu znali o čemu se pregovara... Ali svi ključni politički činioci treba da se jedinstveno izjasne o budućnosti Srbije i da u naredna tri do četiri dana izađu pred narod i kažu: Ovo je nešto što je manje loše“. Domaća publika nagledala se mnoštva unutrašnjih svađa u vlasti zbog Kosova, naslušala žalopojki o teškim okolnostima, isprepadala od ostavki - najpre je ponudio Vučić, a odbacio Dačić, dok je Vulin, zahvaljujući ostavci ponuđenoj u živom programu RTS-a, od direktora Kancelarije za KiM postao ministar i za druge resore. Ovog puta predsednik je, za vikend, posredstvom Pinka, ipak otišao korak dalje. „Kažete - niste čuli šta sadrži taj predlog (o KiM). Saglasan sam - niste čuli. A što ste ga napadali od prvog momenta? Kako ste mogli da napadate nešto što niste videli? Pa glavu ste mi otkinuli, ne mislim fizički već metaforično, a niste ni čuli o čemu se radi. Pošto ne znate više kako ćete da me kritikujete sad kad kažem da je propalo, jer ste svi skočili za gušu da me hvatate, sad kažete nismo ni čuli. Čekajte ljudi, što ste onda napadali, rušili to sve? A niste ni hteli da čujete! Jesu li svi slojevi društva bili pozvani u dijalog o KiM, mnogi su se odazvali, mnogi su govorili. Neki su govorili - hoćemo podelu, neki nećemo ništa, neki zamrznuti konflikt. Oni (opozicija) nisu ništa. Nikada. Osim što su uvek bili protiv svega.“ Podsećanja radi, skupštinski Odbor za KiM ne sastaje se više od jednom godišnje. Unutrašnji dijalog na koji je u jesen 2017. Vučić pozvao sve aktere društva, pa i političke stranke, nije dao očekivane rezultate. Ne zato što mu se nisu svi odazvali. Za razliku od opozicije, akademska zajednica i nevladin sektor jesu, nego zato što je rečeno bilo nepoželjno. Zaključke dijaloga, javnost ni Skupština nisu imali prilike da vide. Misterija je dugo bila i platforma o pregovorima Tomislava Nikolića, na brzinu je usvojena jedanaesta Rezolucija o KiM 2012, jer je većina koja se kasnije uvećavala bila nepobediva. Javnosti, kao i poslanicima, na oruk je dostavljen Prvi sporazum o normalizaciji odnosa, a nakon toga niti jedan zvaničan predlog rešenja. „Nažalost, ja sad dobro razumem da ono što sam nudio nije moglo da prođe zbog strahovitog pritiska pojedinih zemalja... Eto, sad, šta ste dobili? Osim što će Kosovo, ne mojom voljom i ne zato što ću ja da ga priznam ili neko dok sam ja na vlasti, u budućnosti ukoliko sve ostane ovako kako smo se mi neodgovorno ponašali, na moju žalost, dobiti nezavisnost i suverenitet na celoj svojoj teritoriji“. Tako je predsednik u nedelju saopštio da je propao predmet njegovih pregovora. Već sutradan mu je Ramuš Haradinaj odgovorio. Jednom skupštinskom rezolucijom o genocidu Srbije i porukom da će biti „politički mrtav“ ako još jednom proba da „razgraniči albanske teritorije“. Ako smo iz tog „hoda po tankoj žici“, položaja „između čekića i nakovnja“, „ćorsokaka“ izašli pobeđeni, po Vučiću, to je krivica kritičara njegove politike. Zato valja podsetiti i da je on, pre nego što je formirana vlada SNS i SPS, obećavao: „Ako je nemoguće sprovesti sve što piše u Ustavu, prvo ćemo sesti sa svim političkim strankama i ustanoviti šta je to što možemo da dobijemo“. Tada zamenik predsednika SNS obećao je da je Ustav tačka koju neće preći i da će, ukoliko dođe na vlast, „građanima otvoreno reći šta s tom pokrajinom može da se uradi“. Kao ministar odbrane i prvi potpredsednik Vlade najavljivao je sastanke državnog vrha i parlamentarnih političkih stranaka kako bi se postigao nacionalni konsenzus o Kosovu. Tvrdio da je dužan da sprovede sve dogovoreno (katastar, matične knjige, diplome i administrativne prelaze) dok god su ta rešenja u skladu sa Ustavom, ali su istovremeno predstavnici njegove partije na severu Kosova, za veću podršku, obećali - poništavanje svega dogovorenog. Kad se razgovori u Briselu podižu na viši nivo, a sa višeg stižu i veći zahtevi, uglavnom Nemačke, Vučić ponavlja da „bez EU Srbija ne bi preživela“. Nakon prvog sporazuma srpska delegacija je svaki naredni dogovor predstavljala kao pobedu, pa je i čuvenih pet-nula (sporazumi o ZSO, energetici, telekomunikacijama i Parku mira) usledilo nakon što je Vučić slavodobitno kazao: „Gazivode vam ne damo!“ To se, međutim, događa u vreme kada Beograd priznaje da Priština nema nameru da sprovodi dogovoreno, a tada već premijer Vučić poručuje da neće pristati na to „da sve ono u šta je Srbija ulagala postane imovina Albanaca, što oni pokušavaju da proguraju“. Rekao je i „nemam prava na to da pristanem, i ne mogu, i neću da pristanem, i ne postoji ta stvar na kugli zemaljskoj koja može na to da me natera“. Pred samo potpisivanje Briselskog sporazuma Vučić je još jednom najavio da će za svaku odluku koja bude doneta „bez ikakve sumnje - najodgovorniji, najkrivlji ili najzaslužniji“ biti neko iz SNS. „Proporcionalno i na bilo koji drugi način odgovornost je naša najveća, pojedinačno - moja apsolutno“. I još jednom, da će „javnosti otvoreno saopštiti rezultate pregovora s Prištinom“. Izbor je uvek bio sudbinski - između izolacije i potpisa, između opstanka Srba na KiM i dogovora o koječemu, između njihovog izlaska na izbore i formiranja ZSO, kao jedinog načina da se spreči još jedan pogrom. Svaki put do sada, pobedio je „razum“, „realnost“, „budućnost“ - i „nagrada“ je usledila. „Rezultat za naš narod takav je da uvek možete da kažete da je KiM deo Srbije, da na KiM bezbedno žive Srbi i da će se Srbija starati da ima radnih mesta na Kosovu kako bi Srbi živeli bolje iz dana u dan“, kazao je četiri godine pre nego što je priznao da nijedan dogovor ne važi. „Lažu nedvosmisleno kada govore o ZSO, jedinom uslovu koji su imali da ispune“. Vučića „optimizam“ nije napuštao ni kada je na severu uhapšen Marko Đurić. „Polako, tiha voda breg roni, vi znate da ja volim ono što na semaforu piše na kraju, a ne da li ćeš da dobiješ crveni karton i budeš mnogo jak u 29. minutu... Pogledajte Ustav Srbije, pa vidite šta možemo da vam damo, a ja vam kažem – ništa“, poručio je sredinom prošle godine. Iako je često pominjao razgovore i o Ustavu, referendum je, po njemu, bio uvek poslednja solucija. „Želim da kažem da to nije pitanje da se neko skriva iza naroda jer nije u stanju da donese takvu odluku. Ja se ne krijem, otvoreno kažem šta je za Srbiju bolje ili manje loše... Ali, ukoliko bi došlo do referenduma i ukoliko bi narod bio protiv, pala bi Vlada i ja bih morao da podnesem ostavku“, pretvorio je obećanje u ucenu, na kraju. Danas ne deluje da ta mogućnost uopšte postoji. Izjašnjavanje građana o južnoj pokrajini posredno će biti moguće udesiti na prevremenim parlamentarnim izborima, koji bi bili referendumskog tipa. Pre svega nekoliko meseci saznali smo da i predsednik stidljivo hrani ideju razgraničenja, najsličniju zapravo podeli, ali čak ni tada Vučić nije objasnio šta, zapravo, razgraničenje znači. Pitanja od milion dolara su: da li bi Vučić pronašao način da optuži opoziciju da je, osim malog dela, uistinu prihvatila unutrašnji dijalog kao oruđe da se izbori za svoje stavove o KiM; da li bi učešće opozicije uticalo na promenu državne strategije i da li se politika opozicije prema KiM u bilo čemu razlikuje od zvanične da bi ovi imali šta da kažu, a da ne podmire Vučićevu potrebu za „jedinstvom“, koje bi mu poslužilo kao alibi. Pitanje na koje je odgovor pak jednostavan je: čemu treba da posluži jedinstvo? Ničemu što od Vučića zavisi više nego od Merkelove i „kompanije“. Ne ove kapitalno-investicione, čiji je dolazak Vučić najavio, nego one koja upravlja kapitalom i planetom.