Doprinos radikala banalnosti zla

Stara dobra Zona sumraka ima epizodu u kojoj nekadašnji i neotkriveni esesovac, pod imenom Šmit, posećuje Dahau kako bi se podsetio slavnih dana. Sva ga sećanja vesele dok ne nabasa na logoraša prema kom je imao osobitu pizmu. Šmit se žustro brani od logoraševih optužbi, a kada pokuša da napusti logor, shvata da je zaključan. Zatočenik ga odvodi među sapatnike, koji mu sude zbog zločina protiv čovečnosti. Proglašavaju ga krivim, a esesovac shvata da je logoraša ubio u noći pre nego što je Dahau oslobođen, to jest da mu sude sene. Šmitova kazna je da duševno pretrpi sav užas koji su doživljavali i zatočenici. Duh logoraša objavljuje da to nije mržnja, već pravda, a esesovac od bola gubi razum. E sad, Srbi imaju običaj da svoju zemlju od milošte zovu „zonom sumraka“, ali pošto je naš životni film samo kopija za periferne delove sveta, snimili smo samo deo u kome se krivac vraća na mesto zločina. Potom je nestalo para za projekat ili smo izgubili interesovanje, šta već, te su učesnici desetog otadžbinskog kongresa Srpske radikalne stranke, održanog u subotu, u Hrtkovce došli dobro raspoloženi, i takvi iz njih otišli. Ka zbornom mestu usmeravali su ih pobodene drvene table sa natpisom „Parking SRS“. No i bez toga je bilo teško promašiti, budući da na dva zida zbornog mesta piše „Kuća Vojislava Šešelja“. Kuća je u bombastičnom svetloplavom, vlasnički potpisi u tamnoplavom, a pročelje doma krase i srebrno „Srpska radikalna stranka“ i orlovi-mačevaoci u bronzi. I bez slika biste shvatili da je taj doprinos radikala istoriji arhitekture estetski vrlo sumnjiv, no, rekosmo – kakav film, takve i kulise, a fokus radnje je svakako u dvorištu, u belom šatoru. Tamo „srpski junak“, čiji ogroman plakat je priheftan za šator, duhovito objašnjava delegatima kongresa kako se glasa. „Kada ste na pravoj strani, glasate plavom karticom. Ako grešite – onda crvenom.“ Plava kartica, naravno, znači da delegat podržava predlog, crveni da ga odbija. Te crvene bile su sasvim nepotreban trošak, i po tome se radikali ne razlikuju od ostatka političkog mejnstrima Srbije. Dnevni red teče glatko – izbor overavača zapisnika, izbor nadzornog odbora, izveštaj verifikacione komisije, sve u najboljoj birokratskoj tradiciji, i sve to – ako zaboravite na scenografiju – solidno liči na nekakav nezlobivi sindikalni ili esnafski skup. Dok ne vidite da je maltene obavezan aksesoar garderobi bedž „U Srebrenici nije bilo genocida“. Autor istoimene knjige obratio se delegatima kratkim, tridesetominutnim govorom. Šta? Pa jeste kratak, kada čovek može o istome da govori i trideset godina. „Probili smo blokadu na Pinku, ali na medijima pod kontrolom zapadnjačkih ambasada nemamo priliku, osim retko, kad vrebaju priliku da nam napakoste. Aktivni smo i na društvenim mrežama, ali tamo su ukinuli moj fejsbuk-profil, kao što su ga ukinuli i nekim drugim članovima stranke, što znači da se i preko tih društvenih mreža vodi aktivnost zapadnih obaveštajnih službi...“ Ima još, ako se zaboravilo gradivo. „Srpska radikalna stranka prednjači na frontu borbe protiv NATO i zapadnih obaveštajnih službi; prednjači u zalaganju za što dublji savez i integraciju sa Rusijom. Mi tu čak napadamo režim po nekim pitanjima; gde režim još strepi, gde okleva. Naš režim još nije priznao da je Krim u sastavu Rusije, nije podržao oslobodilačku borbu ruskog i srpskog naroda u Donjecku i Lugansku...“ Što se tiče tog „napadanja režima po nekim pitanjima“, poruke radikala su, uprkos suncu koje sažiže potiljke, i tople i hladne. Da, baš poput onih koje su emitovali socijalistima tokom devedesetih. Šešelj smatra da režim treba da uđe u dijalog sa opozicijom, ali u parlamentu; podvlači da se izbori ne smeju dobijati paketima sa suvom hranom, i da će vlasti „zadavati najteže udarce u sferi ekonomije, pravnog sistema, kulture, jer tamo režim brlja uveliko“, ali... „Ali tamo gde režim povlači ispravne poteze, oslanjajući se na Kinu i Rusiju pre svega, ne možemo biti protiv toga.“ Nakon napada na pokojnog novinara Dejana Anastasijevića zarad ravnoteže sledi napad na laku fašističku metu, Dimitrija LJotića. Prihvata se uvođenje doživotne robije za najteže zločine nad decom, ali se traži i dodatak. „Tražićemo da se unese nova odredba u Krivičnom zakoniku – ko god kaže da je u Srebrenici bio genocid, kažnjava se doživotnom robijom (aplauz).“ Šešelj zatim priznaje da se u Srebrenici dogodio „zločin“, to jest streljanje ratnih zarobljenika – prvi je o tome, veli, govorio – ali „ne damo da se preuveličava“. „Onaj iz naših redova ko učestvuje u takvom bacanju ljage, neka ide u doživotni zatvor, pa da vidimo koliko će ih biti. Neće nam najgori među nama biti moralni inkvizitori. Polako ćemo kucati na njihova vrata, da se suočimo, da vidimo šta ko ima da kaže u svoju odbranu.“ I takvom jednom čoveku neko je hteo, eto, da zabrani miting u Hrtkovcima. „Kažu da sam neki zločin počinio. Nisam, i dokazaću da nisam. Nijedan Hrvat iz Hrtkovaca nije deportovan. Svi koji su otišli, promenili su imovinu. To nije deportacija. Jesam se ja zalagao za to, ali nijedno krivično delo nije izvršeno. Hrtkovci su mesto radikalske slave, poštenja, istinoljubivosti. Nemamo ništa ni protiv jednog stanovnika Hrtkovaca. Pridobijamo ljude našom ideologijom, našim otvorenim srcem pre svega...“ O tome, kaže, svedoče „ogromne količine pripremljene hrane i bezalkoholnog pića, da i Hrtkovci pamte kako je izgledao radikalski kongres“. Tvrdi, uz aplauz, da su se mnogi stanovnici već priključili, da su pomagali u postavljanju šatora, da je među njima bio „popriličan broj Hrvata“... „Primljeni smo ovde veoma lepo, i zato sam i zakazao kongres u Hrtkovcima, jer najviše volim da idem tamo gde me ljudi vole i gde me svako zna.“ Sledi glasanje za predsednika stranke. Dug i ozbiljan red daje mišljenje o bogatom izboru u vidu jednog kandidata. Potom pauza u radu. Selo u međuvremenu, čini se, živi svojim tempom. Dvojica romskih dečaka guraju bicikl i pristojno žele dobar dan čak i nepoznatima, lep običaj koji su gradovi potisnuli, a grupa momaka na posedu do Šešeljevog igra basket. One „brojne stanovnike koji su se priključili“ nalazimo u obličju dvadesetak meštana koji sa druge strane druma ispred prodavnice piju pivo i gledaju na pozornicu. Među njima je i Stefan, čije godine obigravaju oko punoletstva, recimo. Pokazuje kako se obukao prikladno skupu, u majicu sa nekom gigantskom orlušinom i natpisom „Svom snagom protiv korupcije i kriminala“. Pita hoće li biti „neke krajiške muzike“, barem Baje Malog Knindže. Dobar mu je Šešelj, ali mu je najbolji Vučić. Nemojte se smejati, svi smo bili konfuzni u tim godinama, a većinom smo i sada. Stefan bi hteo da posluša šta se pod šatorom priča, ali se boji obezbeđenja. Pita nas da li bismo ga poveli, i vodimo ga, ali je njegov zazor svakako bespotreban. Skup je, kako je ono rekao Šešelj – otvorenog srca. Predstavnik Republike Srpske Krajine završava pokličem „Dogodine u Kninu! Živela velika Srbija!“ Uzimajući u obzir našta liče ovdašnji putevi i pruge, stići dogodine u Knin (i Prizren) zaista bi bio uspeh, no Vjerica Radeta potvrđuje da je „velika Srbija danas legitiman cilj svakog časnog Srbina“. Vreme je za kulminaciju. Štampana su 592 listića, 455 je izdato i upotrebljeno, nije bilo nevažećih, 450 delegata je glasalo za Šešelja, pet protiv. Statistički posmatrano, možda je to petoro samo zaboravilo naočari, ali je „ua“ za njih kolektivno, a jedan zahteva i da se javi taj ko je bio protiv. Ne javlja se niko, što je verovatno bila mudra odluka. Stefan kaže da je imao šta zanimljivo da čuje, a van Šešeljevog poseda jedan od onih meštana zavitlava drugog, koji se od radikala vraća sa flašicom vode: „Šta je, ne valja radikalna stranka? Bolja je Kolinda?“ Nezgodna šala. „Ovde je kao za seosku slavu. Da sam barem uzeo nekog mlađeg da pomogne... Valjda smo skoro završili“, veli lokalac koga smo pitali o pazaru. Za ovu priliku jesmo završili, ali naš se treš-film nastavlja. Pojavno, Hrtkovci izgledaju kao i svako drugo takvo naselje – petlovi kukuriču, svrake čeprkaju tragajući za hranom, lale krase bašte. Kuće ne blistaju baš kao Šešeljeva, ali mahom deluju uredno. Čemu, međutim, pripisati puste ulice – majskoj žezi ili političkoj vrelini? Raznovrsni pokušaji da pre polaska u Hrtkovce obezbedimo hrvatskog sagovornika nisu uspeli, a da smo ih tražili po kućama, dozvolićete, tek bi to bio loš film. Izgovarajući se obavezama, razgovor je odbio i čovek koji je do sada medijima izlazio u susret. Ne, nije imao ni pet minuta za nas. Hrtkovčanima se verovatno može poverovati kada kažu da žive bez nacionalne opterećenosti. Problemi, najzad, nikad ne nastaju u ovakvim mestima, već se dovoze. Problemi se dovoze, ljudi se odvoze. Ali biće potrebno mnogo vremena i nimalo radikala da Hrtkovci zaista pređu preko 6. maja 1992, kada je Vojislav Šešelj čitao spisak izdajnika koji moraju da napuste selo; preko 2. avgusta 1992, kada je neki tip pred kamerama ljubio sveže postavljenu tablu sa natpisom „Srbislavci“; preko 1994, kada je Ostoja Sibinčić za NIN pričao o „vaskrsavanju ustaštva“, o Hrtkovčanima „iz čerpičara kojima su zinule oči na srpske vile i palače u Slavonskoj Požegi i Podravskoj Slatini“, o „župniku propagandisti“; preko 2001, kada je Šešelj govorio o „propagandnim naporima koji su malo ubrzali razmenu stanovništva“. Preko toga što je po popisu iz 1981, u Hrtkovcima živelo više od 40 odsto Hrvata, a dvadeset godina kasnije sedam i po odsto.