Burazerski kapitalizam, otrovni bršljan na zdravom stablu

Tinja neki gnev, u najbogatijim zemljama... i ne smiruje se. Kao da to bogatstvo, i sva ta demokratija, imaju neku tamnu stranu... Šta se to dogodilo? Uzmimo, na primer, čuveni „američki san“. Zar toliki svet nije baš tamo odlazio, ne samo da bi bolje živeo, već još više zbog toga što se znalo da su tamo svima jednake šanse da od najamnog radnika postane predsednik države - nezavisno od porekla, vere ili imovinskog stanja. Ako to ne može da postane prvi doseljenik - takva šansa stoji pred njegovom decom. A danas? Na vrhu piramide vlasti, u Americi se danas na vrhu smenjuju dinastije! Sin Buš zamenjuje oca - Buša, a Hilari Klinton umalo da zameni supruga na mestu predsednika SAD... Liči li to na američki san? Nije li onda logično da prosečni Amerikanac od toga poludi i jednostavno glasa za Trampa, samo da se ovo ludilo prekine? Ruku na srce, veliki deo sistema radi baš kako treba. Recimo, onaj slučaj koji je nedavno uznemirio svet - kada su pohapsili one čuvene glumice koje su pokušale da podmite fakultetsku administraciju i upišu decu na Jejl i Harvard.... E pa, hajde da priznamo i to da su sve redom pohapšene i osramoćene. Zar to nije dokaz da sistem funkcioniše? Niko ne osporava ni to da Bil Gejts, ili Stiv DŽobs nikada ne bi uspeli u svojim poduhvatima da nisu živeli i radili baš u Americi, a još manje, verujem, osporava da takav svet i treba da se obogati. To jeste američki san, a od njihovih pronalazaka imamo koristi i mi, koji svakog dana koristimo njihove izume i njihove proizvode. No, masa stvari tamo više ne funkcioniše kako valja, i mnoga bogatstva nemaju veze sa preduzetništvom, opštim dobrom i napretkom. Jedna od ovakvih devijacija svakako su poljoprivredne subvencije, one što se dobijaju po hektaru. Nenameravane loše posledice ovakvih subvencija toliko su brojne, da ne samo običan svet, već i liberalni ekonomisti vrte glavom i zgražaju se nad onim što vide. Već čitavu deceniju znamo da u Švajcarskoj svaka krava godišnje u vidu subvencija dobije dovoljno novca da obleti Zemljinu kuglu u avionu prve klase. Kao što se odavno zna da su najveći dobitnici od subvencija godinama kraljica Elizabeta (preko milion dolara godišnje), princ Albert od Monaka, i da ne ređam dalje... Svakako, sve su to nenameravane posledice davne mere kojom je Evropa pokušala (i ubrzo uspela) da iskoreni glad, te davne, 1945. Stvari su se ubrzo dovele u red, ali - subvencije su ostale. A ljudi su masovno počeli da kupuju zemlju - ne da bi je koristili, nego da bi bez rada i bez rizika, redovno i trajno prikupljali prihode u vidu subvencija! A kad su tolike pare zaradili - makar tu zemlju nikad ni ne videli –nastala su velika bogatstva - i velika moć. I tako na priloženoj slici vidimo kako izgleda Menhetn, najbogatije ostrvo na svetu, gde su crvenim tačkama obeleženi luksuzni stanovi vlasnika poljoprivrednih subvencija. Kako sad ukinuti te subvencije kad o tome odlučuju baš oni koji od njih najviše zarađuju? Teško. E, to je burazerski kapitalizam. I to nema veze sa liberalnom ekonomijom, niti sa onim zbog čega su ljudi odlazili baš tamo da žive.