Pogrešno je čekati volju političara

Sagovornik NIN-a je umesto novca za gostovanje na SHIFT konferenciji 26. maja u Beogradu od organizatora, Mikser festivala, tražio da se prevedu i objave njegove bajke koje tematizuju ekologiju i druge naučne oblasti. Ne dešava se baš svakodnevno da se ugledni inovator i profesor ekonomije otisne u književne vode i da napiše 285 narativa za najmlađe. „Deca su pametnija od svojih roditelja. NJih ne interesuju solarna ili vetroenergija, ali ih oduševljavaju pitanja poput kako je jabuka dospela na drvo ako joj zakon gravitacije nalaže da treba da bude na zemlji? Ili kako voda dospeva u zatvoreni kokos? NJihovi roditelji ne znaju odgovore, a o obnovljivim izvorima energije znaju samo ono što čuju na vestima. Trenutno stanje stvari ukazuje da je dosadašnje znanje nedovoljno, zato treba da im postavljamo pitanja. Uz to sam želeo i da ih zabavim“, kaže za NIN Ginter Pauli, belgijski naučnik koji je učestvovao u pripremi Kjoto protokola i kojeg nazivaju „Če Gevara održivosti“. Pauli je napisao i dvadeset knjiga iz oblasti održivog razvoja prevedenih na 43 jezika. Osnivač je zadužbine ZERI (Zero Emission Research and Initiatives) na Univerzitetu UN u Tokiju, a 1992. je otvorio prvu ekološku fabriku u Evropi. Dve godine kasnije, kao pionir zelene ekonomije, pred UN je predstavio model onoga što naziva „plavom ekonomijom“. Ovaj model je u međuvremenu dobio podršku i nekih korporativnih kompanija, među kojima je i Micubiši. „Još osamdesetih godina sam pokrenuo nekoliko inicijativa i preduzeća koje neki danas smatraju važnim tačkama u istoriji ekološki održive privrede. Trideset i kusur godina je dovoljan period da se činjenice ocene objektivno. Prvo, zelena ekonomija predstavlja manje od jednog postotka ukupne svetske ekonomije, što znači da njeni argumenti nisu ni izbliza dovoljno ubedljivi da postanu opšteprihvaćeni. Glavni razlog je njihova skupoća – ono što je dobro i za nas i za okolinu nije dobro za džep. Dakle, zelena ekonomija ne adresira problem društvenog raslojavanja. Čak se može reći da ga podstiče, a nemoguće je promeniti društvo sistemom koji mogu da priušte samo bogati ljudi iz najrazvijenijih zemalja. DŽaba što su zapadna društva ekološki svesna ako se u Aziji seku džungle kako bi se zbog ulja zasadile palme. Shvatio sam da nam treba novi model poslovanja i u saradnji s kolegama i naučnicima iz Japana se rodila plava ekonomija“, kaže Pauli. Koji su njeni glavni postulati? Za promenu nabolje nam ne treba neki magični preduzetnik ili krupni kapital. Dovoljan je niz malih, lokalnih inicijativa koje bi bile naučno utemeljene i koje se ne bi zasnivale na takmičenju, već na ispunjavanju konkretnih potreba korišćenjem onoga što već imamo. Evo jednog primera iz Srbije – ostatke od useva koristiti za uzgajanje pečurki, a potom ih koristiti kao hranu za živinu, jer pečurke razlažu vlakna i dodaju aminokiseline koje trebaju živini. Tako ćete tri zasebne proizvodne linije integrisati u jednu, a istovremeno ćete stvoriti višak vrednosti i drastično smanjiti otpad. Koliko je proizvodnje u svetu do sada „poplavelo“? Do sada smo razvili i primenili 204 projekta, što znači da smo u više od dve stotine sektora proizvodnje uspešno dokazali da zdravije i održivije, uz malo zdravog razuma, može da bude i jeftinije. Neki projekti poput gajenja pečurki su mali – mada čak 5.000 uzgajivača koristi našu metodologiju – ali su neki i veliki. Recimo, proizvodnja kamenog papira koristi otpad iz rudnika i kamenoloma bez kapi vode, bez i jednog posečenog drveta, a papir se može reciklirati u nedogled. Plava ekonomija je do sada proizvela milion tona takvog papira. Od brojki nam je važnija povezanost proizvođača – Ivanka Milenković je, recimo, prenela svoj model poslovanja na više od 500 uzgajivača pečurki. Naš tim u Roterdamu podučio je više od 150 ljudi kako da pečurke uzgaja unutar gradova, takođe održivo. Većina srpskih seljaka bi vam verovatno rekla da je ono što nazivate plavom ekonomijom pre koju deceniju bio zdrav razum. Ako je to u međuvremenu nestalo, kako plava ekonomija planira da zaživi? Slušajući prirodu koja ima četiri milijarde godina iskustva funkcionisanja po principima zdravog razuma. Ona ne stvara otpad, koristi samo lokalne sirovine i ne stvara nezaposlene članove ekosistema, već funkcioniše na osnovu njihovog doprinosa. Parafraziraću – može li nešto zdravorazumno da opstane i proširi se u kontekstu savremenog kapitalizma i svetskog tržišta? Globalizacija je po sebi nerazumna. Jedno društvo proizvede šećer i žitarice, potom ih pošalje u fabriku na drugom kraju planete, a onda uvozi gotov kolač. Taj kolač nas košta finansijski, ali za sobom povlači i gorivo neophodno za transport, kao i plastične i papirne materijale za pakovanje. Zaista neopisivo glup mehanizam. Nažalost, danas svi mladi menadžeri s fakulteta izlaze ubeđeni u to da preduzeća moraju da se bave samo jednom granom industrije i da se potom moraju takmičiti u nuđenju najniže cene. Najnižu cenu postižete velikom proizvodnjom istog standardizovanog proizvoda. S druge strane, priroda zna da drvo koje može da raste deset metara nikad neće pokušati da raste petnaest ili hiljadu metara, jer je dovoljno pametno da zna da će u tom slučaju da umre. LJudi, pak, veruju da su pametni kada stvore proizvod koji niko ne želi. Plašim se da ćemo kao vrsta morati da prođemo kroz obilje kriza – klimatske promene su trenutno najizglednije – da bismo shvatili da ne treba samo da učimo o prirodi, već i da učimo od nje. Istovremeno, neki važni svetski akteri i lideri smatraju da su klimatske promene najobičnija „marksistička obmana“ stvorena da uspori razvoj kapitalizma. Hoće li biti dovoljno političke volje da se opametimo? Ako ostajemo u ekonomskoj terminologiji, potražnja za političkom voljom je oduvek nadmašivala ponudu. Sledstveno tome, političari uvek obećavaju više nego što zapravo nude ili što mogu da ostvare. Iskreno, već dugo ne računam na njihovu pomoć, podršku, zdrav razum, kako hoćete, i mislim da je pogrešno čekati njihovu dobru volju. Danas je daleko više pojedinaca koji se politički ponašaju odgovornije, ljudi spremnih da preuzmu inicijativu, a plava ekonomija je namenjena njima. Nažalost, takvih ljudi je najmanje u Evropi. Vrlo retko smo spremni da priznamo koliko su Evropljani u svakom smislu konzervativni i koliko ne vole korenite promene. Slično važi i za severnu Ameriku. Za sada smo najinovativnije projekte imali u Aziji. Može li „zeleni novi dogovor“ koji predlaže Aleksandrija Okasio Kortez, da preusmeri čini se neminovne ekološke kataklizme? Zeleni novi dogovor nije novi predlog – prvi put se u SAD pojavio 2006. i nije napravio nijedan talas, čak ni pod Obamom. Cenim njenu rečitost, dinamičnost i probojnost, ali se nadam da se neće zaustaviti na tome. Manje zlo je i dalje zlo i mislim da nije dovoljno naprosto umanjiti štetne posledice po okolinu. To mora da bude samo prvi korak ka regeneraciji prirode. Moramo joj pružiti šansu. U Srbiji se trenutno odvija borba između investitora malih hidroelektrana i aktivista i lokalnih meštana. Koliko znate o ovom vidu eksploatisanja obnovljivih izvora energije? Znam četiri stvari – kapital nikad neće prvenstveno odgovoriti na potrebe ljudi. Dalje, u Švedskoj se trenutno vodi rasprava, koja će vrlo verovatno dovesti do toga da više od 2.000 malih hidroelektrana zameni jedna nuklearna elektrana koja je ekološki najčistiji vid proizvodnje električne energije. Treće, revolucionarna tehnologija eksploatacije jakih vetrova iz troposfere koja se zove kite energy će, kada zaživi, potpuno zameniti male hidroelektrane. Četvrto, i ovo je pitanje modela poslovanja – kako god da proizvodite električnu energiju, nije pametno izvoziti je u Nemačku, a potom je ponovo uvoziti u Srbiju.