Izgubljeni trenutak

Huan Gvaido, samoproglašeni predsednik države, objavio je rano ujutru 30. aprila ispred vojne baze u Karakasu da je „to taj trenutak“ , a preko video-snimka poručio je „Danas su se na naš poziv odazvali hrabri vojnici, hrabre patriote, hrabri muškarci koji podržavaju Ustav.“ Tako je počeo dan u kome je Nikolas Maduro trebalo da bude skinut sa vlasti. Već u podne bilo je jasno da trenutak svakako nije bio „taj“ ni za Gvaidoa ni za njegove saučesnike u pokušaju državnog udara, a nekoliko sati kasnije ispostavilo se da to ne samo da nije bio „taj“, već je zapravo bio potpuno pogrešan trenutak. Zašto i kako je došlo do tako loše organizacije prepušteno je Eliotu Abramsu, američkom specijalnom izaslaniku za Venecuelu, da objasni. To nije bilo baš lako, od nagađanja da je sa Kube do Madura stigla informacija o pripremi puča, te da se moralo prevremeno početi, do primedbi na samu ogranizaciju i lošu koordinaciju, tek krivica za krah ove akcije pala je na Gvaidoa. NJegovi saveznici iz Vašingtona, Majk Pompeo, državni sekretar, Majk Pens potpredsednik i DŽon Bolton, savetnik za nacionalnu bezbednost, bili su prilično sigurni da će sve ići po planu. Nije išlo. Na ulicama Karakasa nastavili su se sukobi naredna dva dana. Poginulo je pet osoba, preko 60 je povređeno, a više od 230 uhapšeno. Ginuli su, naravno, građani. Gvaidoa više nije bilo, kao ni njegovih saveznika. Leopoldo Lopez, jedan od lidera opozicije koji je bio u kućnom pritvoru (osuđen 2014. godine na 13 godina zatvora zbog izazivanja nereda u kojima je bilo poginulih, odnosno zbog demonstracija) neznano kako izašao je ne bi li podržao Gvaidoa. On je verovatno bio uključen i u organizaciju državnog udara. Kada je sve krenulo nizbrdo, potražio je zaštitu u čileanskoj ambasadi. Tamo je, navodno, postalo tesno, jer se tu već nalaze dvojica opozicionara, pa se, sa suprugom i jednogodišnjom ćerkom, sklonio u ambasadu Španije. Iz čileanske vlade je potom stigla pretpostavka da se na ovaj potez odlučio jer su mu roditelji i sestra u Španiji i imaju špansko državljanstvo. Za njim je ubrzo izdata poternica, a španska vlada je poručila da neće izručiti svog „gosta“, ali i da neće dozvoliti da se ambasada pretvori u „mesto političkog aktivizma“. To je bilo jasno upozorenje Lopezu, koji je, pošto je primljen, ipak želeo da se obrati medijima poručivši: „Ono što je počelo 30. aprila je nepovratan proces.“ U ambasadi Brazila završilo je dvadesetak pučista, a Gvaido se takođe sklonio dok su na ulicama trajali sukobi. Sa druge strane, dok još nije bilo jasno šta se događa, DŽon Bolton je poručio kako se „Maduro skriva u bunkeru“, a Majk Pompeo da „odavno niko nije video Madura“ . Ali Maduro se baš u tom času pojavio da održi govor i poruči „izdajnicima“ da ih čeka suđenje. Eliot Adams, specijalni izaslanik Trampove administracije za Venecuelu, izjavio je da Maduro „mora da zna da visoki činovi u vojsci nisu zaista lojalni i da žele promene“, u tu grupu svrstan je i Vladimir Padrino Lopez, ministar odbrane, za koga je Vašington objavio da se pridružio opoziciji. On se, međutim, posle svega pojavio uz Madura. Šta se zaista dogodilo ostaje tajna, ali njegova je verzija da mu je opozicija ponudila saradnju ali ih je on odbio. „Oni misle da mogu da nas kupe“, rekao je Padrino. „Kao da smo mi plaćenici … Oni misle da mogu da slome vojničku čast.“ Za Madura ova epizoda je okončana uspešno, ali to je tek jedna epizoda, za konačni ishod naklonost vojske ostaje ključna. Prema procenama vlasti 80 odsto pobunjenih vojnika se predalo, dok je 20 odsto „predalo svoje duše pučističkoj krajnjoj desnici“, kako je to formulisao Maduro, ali nije izvesno koliko se tim procenama može verovati. Nešto je pouzdanije ono što je rečeno o učesnicima puča: „Ti izdajnici će još videti kakva ih sudbina čeka.“ Vlasti u Karakasu mogu da budu zadovoljne što je 1. maj dočekan sa istim vođstvom kao i prošle godine, osim što se ovoga puta proslava pretvorila u sukobe i nove tenzije. Još nije jasno šta se zapravo dogodilo. Gvaido je planirao da napravi vladu jedinstva, koja bi okupila obe strane. Nije ispalo tako. Sada se od njega može čuti da razmišlja i o međunarodnoj intervenciji. Ta se intervencija zapravo nudi kao opcija, ali o njoj neće odlučivati Gvaido. On je naglasio da bi „razmotrio sve opcije, ako je to neophodno“. Pre više od tri meseca, 23. januara, Gvaido se proglasio predsednikom, a Madura nazvao uzurpatorom vlasti. Podršku je dobio od 50 država širom sveta, gotovo od svake od koje je to zahtevao Vašington. Od tada je već dva puta pokušao da preuzme vlast, ali mu to nije pošlo za rukom, kao ni sada. Maduro pak računa na podršku Rusije, Kine i Kube. „Spremni smo za svaki scenario. Prvi je diplomatija, dijalog i mir. Ali ako se SAD odluče za vojni put, mi imamo policiju, oružane snage, naš narod, koji će biti spremni ne samo da se brane i bore, već i da pobede“, izjavio je Horhe Areasa, ministar spoljnih poslova. „Spremni smo i da razgovaramo, ali opozicija ne može da razgovara sa nama, jer nema dozvolu Amerike.“ Majk Pompeo optužio je Moskvu što je Maduro ostao u Venecueli, dok se navodno spremao da je napusti i ode u Havanu. Sergej Lavrov, ruski ministar spoljnih poslova, nazvao je ovu informaciju lažnom vešću, a sam Maduro prozvao Pompea da je „neozbiljan“, ali nije ostalo do kraja jasno koliko su ovi odgovori bili ubedljivi. Kada je postalo jasno da puč nije uspeo, Maduro je u prvom obraćanju ipak imao potrebu da izgovori: „Nikada neću napustiti zemlju“, a koliko su mu njegovi drugovi poverovali, pokazaće se možda nekom drugom prilikom. Tada ćemo znati i da li je Adams bio u pravu kada je govorio željama za promenom među vojnim zvaničnicima. Borba oko Karakasa vodi se i iz Moskve, koliko i iz Vašingtona. Rusija je od 2005. godine do sada, prema podacima Fajnenšel tajmsa, uložila 17 milijardi dolara, uglavnom investicije Rosnjefta koji sarađuje sa venecuelanskom naftnom kompanijom PDVSA. Udeo koji ima u rafineriji i benzinskim stanicama, mogao bi da bude i adut u pregovorima opozicije, ako bi se obećala sigurnost investicija. Ali to je samo još jedna pretpostavka kojom su mediji zatrpani otkako se ispostavilo da se haosu u Venecueli ne vidi kraj. Istovremeno iz Madurove vlade stižu obaveštenja da će se otvoriti kancelarija PDVSA u Moskvi. U međuvremenu dva predsednika, Donald Tramp i Vladimir Putin, razgovarala su telefonom prošlog petka. O tome se moglo čuti tek da je to bio „veoma pozitivan razgovor“, kako je glasila formulacija Trampovog kabineta. Sam Tramp izjavio je da Putin ne želi da se meša u događaje u Venecueli. „On uopšte ne želi da bude umešan, osim što želi da vidi da se tamo događa nešto pozitivno“, rekao Tramp. „I ja to isto osećam. Želimo da pošaljemo humanitarnu pomoć. Trenutno ljudi gladuju. Nemaju vode. Nemaju hrane.“ Ništa se pozitivno, ipak, ne da naslutiti kako iz ove izjave, tako ni iz cele situacije u kojoj se našla Venecuela. Madurovi protivnici možda su do sada pravili greške, ali je i spisak grešaka njegove vlade poprilično dug. Uz tako snažnu podršku kakvu ima Gvaido, ništa nije isključeno, uprkos tome što se većina država koje su ga priznale za predsednika protivi stranoj intervenciji. U Vašingtonu Tramp ima saradnike koji bi podržali takav potez, ako ne zbog Madura, ono zbog mogućnosti da budu „pobeđeni u sopstvenom dvorištu“ ukoliko bi ruska podrška donela spas sadašnjoj vladi u Karakasu. Ono što je izjavio Lopez zaista je tačno, proces je nepovratan, samo on nije počeo prošlog meseca. I potpuno je neizvesno kako će se završiti.