Pojedeš me, pojedem te

Nataša Tapušković igra monodramu Jul Ivana Viripajeva u Ustanovi kulture Stari grad. Umesto u pozorište, na ulazu, kao da stupamo u nečiji stan. Scenografiju čine dva dvokrilna prozora, zidni sat čije je klatno zaustavljeno (10 sati, 26 minuta), i beli zidovi, važni za ovu složenu i gorku priču. Glumica, tumačeći lik sedamdesetogodišnjeg Petra, kome je požar sve uništio, zločinca, ubice na putu ka spasenju, ka „rođenoj ludnici“ – uvlači se kroz prozor. Kraj dugačkog šlepa haljine ostaje zatvoren, pa se odmah pitamo hoće li, i koliko, kretanje glavnog junaka biti ograničeno, na sceni koju je stari časovnik podelio napola, po osi simetrije, stvorivši prostor za udvajanje izgubljene ličnosti. No, dok Petar govori o jezivoj stvarnosti u kojoj poželi da pojede svoju žrtvu, pripovedajući toliko lako da vam se učini da gledate TV emisiju o kulinarstvu posvećenu pripremi obroka „s nogu“ a ne ispovest čudovišta i ljudoždera, pored zakačenog šlepa, polje za igru postepeno sužavaju i zidovi. Jul, slojevit u igrama led/med, toplo/hladno (oštar toliko da su izgovorene psovke nalik predahu) – vrhunac ima u pokretu, bez obzira na to što se upravo prostor za pokret, u rediteljskoj postavci Tare Manić, neprekidno dovodi u pitanje i smanjuje. Ne govorimo samo o rešetkama na balkonu što se naziru kroz prozor, ili u bolničkoj sobi; rešetkama na Petrovom licu… „Ludačka košulja“ pokušava da ograniči kretanje, a „brnjica“ – govor. (Surov je s rečima Viripajev!) U takvoj igri, sama, Nataša Tapušković briljira, naročito u sceni kada Petra uhvate i tuku metalnom šipkom za razbijanje leda na manastirskom stepeništu. Ukazuje na mogući spas, na sudbinu glavnog junaka, teret sistema koji ga okružuje – boreći se za reč i za korak. Dokle će trajati njeno surovo i elegantno sudaranje sa zidovima? Sve dok se telo ne razbije, ili vrati u položaj fetusa. Naposletku, grešnika u život vraćaju u komadima. Prvo noge, onda trup. Drama Ivana Viripajeva takođe je podeljena u dva dela. Prva celina opisuje put od rodnog mesta do „ludnice“: ukoliko želi napred, mora da se odbrani, da bude surov i ubije. Nastavak je vezan za bolnicu i nalikuje snu. Ponovo poštujući simetriju, na dva naspramna zida, rediteljka pušta video-zapise. Belina sobe, dotle korišćena za projektovanje senki (fantastično je što u trenu izgovaranja ruske zagonetke s lisicom, senka glumice, slučajno ili namerno, zaista proizvodi konturu lisice), postaje platno s haotičnim prizorima iz junakove glave. Ekranizovani tok svesti i multiplikacija ličnosti – film u kome sve epizode igra Nataša Tapušković. Ona je u međuvremenu oslobodila haljinu i dugački šlep koristila da se sakrije i otvori prema spoljnom svetu. Da prespava pod mostom. Svetla sveta, iz koga je glavni junak isključen, nazirala su se kroz okna. Sjaj stanova na zgradama u daljini. Farovi brzih automobila s bolničkog prozora koji su izolovanost učinili strašnijom. Upaljena je cigareta (Jovan Hristić: „U pozorištu, kako je duhovito primetio Jan Kot, jedino stvarno je upaljena cigareta“), i jedna sveća (u monodramama se često pale sveće). Napokon, prostor se otvorio na drugom mestu, na zidu, u video-snimku. Pred nama su odjednom bile bajkovite poljane odrastanja. Premda su se glasovi pretapali, razmišljali smo o traumama koje su vuku iz tog nevinog doba, poput repa. Nalik dugačkom komadu odeće na čiji kraj staneš i ne možeš dalje.