Čekajući veliki požar

Drugog dana Uskrsa rastao sam se od Beograda. Ali, nisam, odmah, stigao do mog Vidova. Na autobuskoj stanici u Beloj Palanci čekao me, u zasedi, crni mercedes, a u njemu Pavle, „agent CIA zadužen za ovaj kraj“. Odmah me sproveo kod „Orača“ na ovčiju pljeskavicu zamašne gramaže. Jer, i CIA zna da bi, zbog ovčije pljeskavice izdao čak i mog Aleka a bogami i ovu, kakvu-takvu, državu. Smazao sam pljeskavicu veličine slonovog uva, ali nisam se izleteo da sam „ruski spavač“, pa su me strpali u mercedes, pa ajde, za Belanovac, na rođendan mog „ratnog druga“ Popa. Tamo se služilo pečenje od crnog jagnjeta. I udri po crnoj magiji, žderi, a posle jagnjećeg loja mogu da mi sipaju i rakiju u vino! Ni tada ne bih priznao da spremam državni udar! A, evo, desetar Vulin se uznemirio pa traži da „sudovi reaguju na takve najave“... Nego, na kraju, pokušali su i sa rođendanskom tortom „naručenom iz Pariza“. A torta je bila baš lascivna; bila je u obliku ženskog poprsja sa bujnim grudima pokrivenim roze brushalterom i čipkastim ženskim kombinezonom! I, nije me sramota da priznam da sam pojeo jednu bujnu „dojku“, sočnu i voćnu, a pojeo sam, brale, i pola rozikastog brushaltera i, od njega sam valjda i podrigivao do zore. Popio sam i flašu crnogorskog „vranca“, i, opet nisam priznao da u Belu Palanku dolazim po nalogu Šojgua! A moje Vidovo veselo me dočekalo; šumske jagodice se rascvetale, majčina dušica još ne miriše, ali zato jorgovan mirisom opija, a rascvetala se i stara kruška divljakuša, pa i glogovo drvo da glogov venac, ako zatreba, bude ukrašen belim cvetićima... I u hramu boga Vida sve čisto, onako kako je za Mitrovdan ostavljeno, a bog Vid mi raportira i kaže da je „u Vidovu sve u redu“, ali da „za Srbiju ne može baš da se to kaže“. E, sad, bože moj, tu je i Nojeva lađa, usidrena i spremna da se pođe gde treba, da preteknem sa ono malo Srba „kada počne Veliki Požar“. Nostradamus je, bre, za ovu godinu najavio početak trećeg svetskog rata i to na Balkanu, izgleda, u mom rodnom Skoplju. Nego, trećeg dana Uskrsa, u selu Vinči kraj Firence obeležili su 500 godina od smrti Leonarda da Vinčija. A ovi iz Vinče kraj Beograda nisu ni repom mrdnuli da obeleže godišnjicu smrti mog Lea. Tako da sam u Vidovu napravio „parastos“ Leonardu za ovu moju belopalanačku „ološariju“, a bio i moj „kum“ Musa, kralj niških harmonikaša... K. G. Jung, moj guru iz Švice, ogorčen je na Srbe: „Neverovatno je koliko Srbi pamte kao kišne gliste! NJima ništa ne znači ni to što se glavna ulica u Firenci zove, i danas, VIA SERBIKA! A pred očima im je i drevno vinčansko pismo, gotovo istovetno ćirilici, a i u Akademiji se s tim sprdaju! Pa, kad je, već, tako onda neka treći svetski rat i počne, ovde, u kolevci Evrope! Neka ne ostane ni pepeo od vinčanske kulture!“ A dve lastavice ovu Jungovu kletvu su, sasvim ozbiljno, shvatile, pa su brže-bolje ušle u Nojevu lađu da tu gnezdo sviju. I, dok sedim u beržeri kruže mi, uporno, iznad glave i nešto čavrljaju, ali džaba ga bilo kada ih ništa ne razumem. Tu rešim da učim jezik lastavica. Valjda nije toliko teško kada ga je naučio Franja Asiški, onaj što je postrigao Savu Nemanjića... Ali, gle, na mom tranzistorčetu čujem kako je moj Alek rešio da uvede kineski jezik kao „obavezni predmet u osnovne škole“. Tu me moja Crna savetuje: „Ne zamlaćuj se sa jezikom lastavica! Bolje prioni na kineski! I Nostradamus je rekao da će, posle Velikog Požara, svetom da zavlada žuta rasa!“