Ne smemo toviti vlast koja građane vodi na klanicu

Predstava Vox Dei – Građanska neposlušnost, u kojoj se predsednik Srbije i SNS Aleksandar Vučić zajedno s najbližim saradnicima optužuje za kršenje na desetine članova Krivičnog zakonika, izvedena je pred nekoliko stotina građana na Andrićevom vencu, tik uz zgradu Predsedništva. Sveprisutna atmosfera društvenog obračuna gotovo da je prizivala incidente, ispostaviće se neopravdano. Međutim, to što su izostali ne znači da bi bilo koga iznenadili. Jedan poziv menja sve. Ograničenost te performativne mere demokratije dodatno dolazi do izražaja u kontekstu onoga što se sa bine čulo. U jednoj sceni, Ivan Jevtović u ulozi samog predsednika Vučića uz pomoć Igora Filipovića u ulozi premijerke Ane Brnabić na scenu iznosi mrtvačku vreću; iz nje izlazi Oliver Ivanović u izvedbi Vuka Zekića, koji govori da je „pozorište jedina institucija u kojoj je vaskrsenje doista moguće“. Nešto ranije, Nevena Filipović u ulozi Zorana Babića publici pokazuje sako koji se pocepao u saobraćajnoj nesreći na naplatnoj rampi „Doljevac“, kada je život izgubila S. G. Ovakvi i slični igrokazi su u brehtovskoj tradiciji prožeti niskom songova u pratnji tročlanog orkestra (Miloš Nikolić, Boris Hložan, Bogdan Đurđević), kao i proglašavanjem prosvetiteljskih, slobodarskih citata koji su i danas aktuelni. Srpskom društvu su se tako obratili Mahatma Gandi, Kosta Abrašević, Dositej Obradović, Henri Dejvid Toro... najčešće govoreći o konceptu i uslovima ostvarivanja građanske neposlušnosti. Dok optužuje i sudi predstavnicima vlasti zbog organizovanog kriminala, Paković tako postavlja pitanje i odgovornosti građana Srbije. „Incident nisam očekivao, iako sam sa glumcima i muzičarima, zlu ne trebalo, razradio varijante reagovanja na sve vrste mogućih incidenata. Vrlo važno je znati kako na njih odgovoriti a da se predstava ne prekine. Naravno, do onog momenta kad je prekid predstave neizbežan. Jedan pokušaj prekida moje predstave Filosofija palanke u Skoplju me je naučio tome. Bio sam na sceni kao izvođač, pa sam taj pokušaj prekida preveo u predstavu tako da su i moji bliski skopski prijatelji mislili da je sve to deo režije. No, incidenata na Andrićevom vencu nije bilo. Najveće zadovoljstvo posle izvođenja na otvorenom nalazim u tome da je predstava jednako snažno delovala na publiku kao i pri izvođenju u sali i da nije izostao momenat katarze. Pozorišne predstave su se najpre prikazivale na agori, zatim su sagrađeni teatri, a mi smo se, posle dve i po hiljade godina, vratili na trg kako bismo konstituisali agoru“, kaže Paković za NIN. Građanska neposlušnost je u vašoj predstavi ljudsko pravo, urođeno, izboreno i neosporivo. Sugeriše se da bi puko neplaćanje dažbina ili štrajk bili dovoljni za revoluciju. Pa ipak, neki radikalniji vid njegovog ispoljavanja uprkos nezadovoljstvu izostaje... znači li to da se plašimo ili da nam jednostavno nije dovoljno loše? Ne tovimo vlast koja građane vodi na klanicu! Ne prehranjujmo vladu koja uništava ekonomiju! Ako, naime, svojim dažbinama punimo budžet da bi se iz njega finansirali privatni poslovi političara i tajkuna, koji su ujedno i trajni poreski dužnici u enormnim iznosima, a na štetu društva, onda i sami učestvujemo u tom kriminalu. Moramo, najzad, naučiti ovu dijalektiku demokratije, ovu egzistencijalnu dinamiku između građanâ i političarâ, koji su samo službenici u službi stabilnosti države i poboljšanja opštih uslova života. Ako smo ih opunomoćili da se, za platu koju im plaćamo, brinu za opšte dobro, a oni ga prisvajaju za sebe – onda i sami radimo u korist svoje štete. Šta nam je činiti? U situaciji u kojoj nam, u borbi za pravdu, na raspolaganju ne stoje pravne institucije države, jer su disfunkcionalne, naša je moralna dužnost da pribegnemo građanskoj neposlušnosti. Da li od građanskog očekujemo previše prava i premalo obaveza i dužnosti? Status građanina nije udobna pozicija, nego pozicija prve odgovornosti koja svakog časa samu sebe može pozvati na moralno delovanje. Lakše je biti umetnik nego građanin. Zato se nemojmo čuditi što se toliko svojevremeno vrsnih umetnika dalo u najamništvo Miloševićevoj i Vučićevoj oligarhiji. To što im je ovim najamništvom potom likvidiran i talenat, dvostruki je gubitak i za njih i za društvo. Uprkos besramnom nipodaštavanju Ustava i zakona republike, koje aktuelna vlast s ponosom demonstrira, u pravu ste da se kod nas još nisu pojavili radikalniji oblici građanske neposlušnosti, ali ja vas podsećam da znamenitog ali kratkotrajnog Petog oktobra ne bi bilo bez generalnog štrajka rudara u „Kolubari“. Ovo društvo je, uprkos tridesetogodišnjem besomučnom ekonomskom iscrpljivanju, uprkos medijskom i političkom onepismenjavanju, još uvek sposobno za takav poduhvat. Ja ga iščekujem, prizivam i podržavam, i to ovim dramskim sledom, od podviga ka katarzi, bez krvoprolića: generalni štrajk, ustavotvorna skupština, sud za borbu protiv organizovanog kriminala vlasti. Vučić u jednoj sceni publici govori da je sama vladanje poistovetila s krađom i da on koristi pravo da kao „najslobodniji čovek u Srbiji“ dela u skladu s očekivanjima. Odakle mislite da potiče taj politički obrazac? Da li je na građanima ili institucijama da ga opovrgnu? Ja sam Vučiću, kao glavnom liku moje pozorišne predstave, dao najbolje razloge za odbranu. Jedino tako možemo razumeti prirodu njegovog političkog statusa u našem društvu. On je već sedam godina glavna politička figura u državi. Od tih sedam, barem pet godina, sa svojom klikom, daje povoda najradikalnijim oblicima građanske neposlušnosti, a ona izostaje. Šta mu drugo preostaje nego da kod mene u predstavi slobodno izađe s istinom na videlo i kaže: „Vi držite da vladati znači krasti.“ I osim toga da, kad potvrdi da se i sam rukovodi tim načelom, retorički priupita: „Jer kako bih inače bio cenjen?“ Ovaj politički obrazac građen je na našim tradicionalno nesolidnim institucijama, koje gotovo nikad nisu odlučivale samostalno. Već sam rekao da u društvu, uprkos njegovoj dugotrajnoj izmoždenosti, još uvek postoji rezerva potencijala za ovu strukturnu promenu, ali državne institucije, od obrazovnih do pravosudnih, sprečavaju tu promenu. Toj tiraniji nedemokratskih institucija, institucija koje ne umeju da misle, mora se najzad stati na kraj. To je ono što je propušteno nakon Petog oktobra, a propušteno je stoga što su znatan udeo u Petom oktobru imale i politički transvestirane sile starog režima i njegove bezbednosti. Ubistva Slavka Ćuruvije, Zorana Đinđića i Olivera Ivanovića dovodite u vezu s Vučićem, ali i s onim što nazivate „krvarenjem savesti“ građana, koje mora imati posledice. Ne uči li nas istorija da vreme pere i biografije i savesti, upravo bez posledica? To je veza po prirodi državne i društvene odgovornosti. Kad je ubijen Ćuruvija, Vučić je bio ministar informisanja. Kad je ubijen Đinđić, Vučić je bio poslanik u Saveznoj skupštini, a tadašnji zamenik predsednika njegove stranke, potonji predsednik Srbije Nikolić, naveštavao je Đinđićevu smrt kao nešto politički korisno. Kad je ubijen Ivanović, Vučić je bio ovo što je i sada, predsednik Srbije. Što se tiče krvarenja savesti, naprosto sam rekao da je lako uočiti krv iz rana ubijenih Ivanovića, Đinđića i Ćuruvije, Milana Pantića, Nebojše Simeunovića, Ivana Stambolića i Dade Vujasinović, ali da se krv iz ozleđene savesti ne vidi, mada i ona lipti. Svi oni koji pristaju na ma kakav odnos sa vlašću koja nipodaštava zakon i institucije, pristaju na to da im krv curi iz savesti. I ja samo kažem da se ta krv proliva na isti način kao i krv iz rana ubijenih boraca za demokratiju. Jedni likvidiraju pravednike, drugi usmrćuju ličnost u sebi. Ako srpska društveno-politička zbilja sve više liči na nekakvu inscenaciju, o kojim žanrovima govorimo? Kakav bi dramski lik bio predsednik Vučić? Imam utisak da se Vučić našao u politici samo zato da bi sebi mogao da postane zanimljiv, a onima koji od njega zavise – potreban. Ako ste potrebni samo onima čiji ničim zasluženi društveni položaji zavise od vas, onda je to krajnje žalosno, ali i opasno. To je groteska – spoj groze i grohota. U centralnoj sceni predstave, sudija Nebojša Simeunović, ubijen 2000. jer nije hteo da izda nalog za hapšenje rudara iz „Kolubare“ u štrajku – dakle, neko čija „savest ne krvari“ – sudi aktuelnim vlastodršcima. Zašto samo Goran Vesić priznaje krivicu? Pomenuta osoba dušom i telom, funkcijom i titulom, pripada farsi. I stoga je zaslužila da se na optuženičkoj klupi – dok se, u stravičnoj, ledenoj tišini izgovaraju imena drugih optuženih, sve sa najvišim državnim titulama, i čuju njihova poricanja optužnice – da se, nad njenom pojavom i disonantnim priznanjem krivice, prolomi smeh, da publika sebi da oduška. Vesić u predstavi, dakle, ima ulogu dramskog laksativa. Potkraj te scene, Vučić doživljava preobraženje i odlučuje da prihvati svaku kaznu naroda. Neobičan zaokret – šta vas je na njega potaklo? Jedni jadikuju što od 2000. nije sprovedena lustracija, a drugi strahuju da bi u atmosferi nasilja poprimila oblik revanšizma. Može li jedno bez drugog? Vučić je u stanju da u određenim vremenskim razmacima zagovara potpuno suprotne ideološke i političke vrednosti. Takođe, on je u stanju da suprotstavljene vrednosti zagovara i istovremeno. Ja sam mu u pozorištu dao priliku kakvu nikad nije sebi izborio. Pružio sam mu mogućnost da govori istinu, da najzad, iako eksperimentalno, iz varljivog postojanja stupi na čvrsto tlo egzistencije i postane ličnost – čovek koji se usuđuje da pogleda sebi u oči, da prozre sebe i javno pobroji sve svoje prestupe. To je ono neočekivano, ono iznenađujuće. To je momenat katarze koji niko nije ni slutio. Publika u tom trenutku jasno oseća tu tragičnu razliku između onoga što je jedno ljudsko biće sposobno da bude, onoga za šta je stvoreno, i onoga u šta je sebe pretvorilo, u šta je sebe survalo. To nije lustracija, to je umetnost. A što se lustracije tiče, kod nas je bio donet zakon o lustraciji, pod komplikovanijim imenom, pa je taj zakon, posle deset godina neprimenjivanja, zastareo. To nije pozorište apsurda, to je društvo apsurda. I da ponovim, ja sam za to da se u doglednoj budućnosti ustanovi Specijalni sud za borbu protiv organizovanog kriminala vlasti, pred kojim nema zastarevanja ove vrste zločina. To je društvena katarza i bez nje nema budućnosti. Branilac Zdenko Tomanović Vučićevo buđenje savesti pripisuje neuračunljivosti i traži odlaganje procesa. Meni nikad ne bi palo na pamet da o bilo kojoj vlasti govorim kao o neuračunljivoj, jer je to neistinito i nepravedno. To bi značilo abolirati tu vlast od odgovornosti i krivice. Advokat na ovom suđenju u pozorištu, kad je njegov klijent iznenada rešio da prizna odgovornost za dela koja mu optužnica stavlja na teret, naprosto poteže poslednje sredstvo, kako bi ispunio svoj zadatak i opravdao svoj honorar. Štiteći klijenta od njega samog, advokat zahteva medicinsko veštačenje, a njegovu naglu, kako bi sam Vučić rekao, promenu svesti, predstavlja kao vrstu duševnog pomračenja. Sam Vučić na to, međutim, odgovara da se nikad ranije nije nalazio u boljoj mentalnoj kondiciji. Cela ta scena je malo verovatna u paralelnoj stvarnosti u kojoj je vladavina prava obesmišljena do puke forme. Mislite li da ćemo ikad moći da koliko-toliko normalizujemo društveno-političku situaciju? Kako bi budući vlastodršci morali da se ponašaju ako je danas paralelna stvarnost jedina koju vlasti priznaju? Ta scena jeste malo verovatna, tačnije, neverovatna, ali, uprkos tome, ona nije i nemoguća. U pozorištu, ona je ne samo realistična nego i realna. To je nešto što se doista događa pred ljudima koji gledaju ovu predstavu, i može da ostane u pamćenju naše kulture kao fakt. To je moć pozorišta. Ono može da reanimira realnost. Ono je, na kraju krajeva, tu da građane, kad na to zaborave, podseti šta znači biti građanin. Po prirodi svog poziva, čvrsto verujem u to da je pozorište poslednji stub odbrane demokratije i da ono može da bude učiteljica društvu i njegovoj budućnosti. U tom smislu, ja se nadam da će se ono o čemu sam napravio ovu pozorišnu predstavu ostvariti u dogledno vreme u našem društvu, u skladu sa etosom naše epske poezije, u kojoj se već vrlo dobro, u priželjkivanju, razlikuje podela vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, i u skladu sa nastojanjima najboljih duhova naše kulture koji su sanjali demokratiju kao ograničavanje moći vlasti, počevši od „Slova o slobodi“ Božidara Grujovića iz 1805. godine, tog genijalnog nacrta prvog Ustava Srbije, koji od nacrta nikad nije ni odmakao, da bude potom kroz stoleća i kao takav uklonjen i zabašuren. Ukratko, ako će biti budućnosti ovog društva, onda neće biti vlastodržaca. Ukoliko bude vlastodržaca, brojimo poslednje dane i ovoj kulturi. Gde je u društvenoj dinamici odgovornost opozicije? Šta mislite o njenom delanju – od protesta preko raznih performansa do Sporazuma s narodom? U situaciji u kojoj vršioci vlasti krše ovlašćenja, odgovornost opozicije otkriva se pre svega u odluci da li predstavlja deo uhlebljene političke elite ili rizični deo pobunjenog društva. Ako se odluči na odgovornost, onda, u ovakvoj situaciji, politička opozicija mora da podstiče društvenu pobunu, tačnije, građansku neposlušnost, i to tako što će pre svih drugih svoje pripadnike izlagati potencijalnim represalijama vlasti. „Performansi“ o kojima govorite ne govore ni izdaleka o tragičnoj situaciji u kojoj se društvo i država nalaze. Dakle, oblici građanske neposlušnosti moraju biti adekvatni intenzitetu i naravi kršenja građanskih prava koje čini vlast. Istini za volju, dobro bi bilo da se potpiše taj famozni sporazum, ali nikako ne Sporazum s narodom – pa to je pretpolitička kategorija! – nego Sporazum opozicije s građanima. U prvoj tački tog sporazuma moralo bi da stoji ovo: svi pripadnici opozicionih stranaka koji su već imali priliku da budu deo vlasti u Republici Srbiji, ovim se Sporazumom s građanima obavezuju da će raditi protiv aktuelne vlasti do njenog obaranja i privođenja pravdi njenih predstavnika za koje postoji osnovana sumnja da su povredili zakon, a da se sami neće potom prihvatiti nijedne državne ni stranačke funkcije u narednih deset godina. Posle takve prve tačke, ili preambule rečenog sporazuma, dobro nam poznati opozicioni prvaci, najzad bi pokazali da im je više stalo do društva nego do vlastitog probitka. I to bi bio presedan, koji bi mogao da posluži za konstituisanje jedne sasvim drukčije političke kulture. Za novu politiku, potrebni su nam novi ljudi. Ubijene klasike već imamo.