Neće valjda od Kalemegdana da prave Diznilend

Tek kada su gradske vlasti poslale na Kalemegdan likove sa motornim testerama, stručna javnost je postala svesna da će Beogradska tvrđava stvarno biti još jedna žrtva naprednjačkog preuređenja grada. Reagujući na peticiju koju je pokrenuo njen srpski ogranak u saradnji sa brojnim stručnim nevladinim organizacijama, Evropa Nostra, najznačajnija evropska organizacija posvećena očuvanju kulturnog nasleđa, poslala je 4. maja visoku delegaciju na razgovor sa nadležnima i stručnjacima o očuvanju Beogradske tvrđave, parka Kalemegdan i Ušća. Nakon susreta sa premijerkom, predstavnicima nadležnih ministarstava, direktorkom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, šefom delegacije EU u Srbiji Samom Fabricijem, SANU i brojnim stručnim organizacijama, generalna sekretarka Evrope Nostra, Sneška Kvadvlih Mihailović za NIN objašnjava šta su postigli tokom razgovora i ima li šanse da Kalemegdan sačuvamo za buduće generacije. Nakon sedam dana ozbiljnih razgovora koje ste imali, gradonačelnik Zoran Radojčić je „objasnio“ da je to „politički problem“. Kakve veze ima politika sa pokušajem stručnjaka da spasu Kalemegdan? Zaštita Kalemegdana može biti samo pitanje kulture, istorije i identiteta. Naravno – i zakona. To jeste pitanje našeg emotivnog ili intelektualnog odnosa prema kulturnoj baštini, ali i pitanje koje se tiče države ukoliko ona počiva na vladavini prava. NJena obaveza je da jedan tako značajan kompleks graditeljskog i prirodnog kulturnog nasleđa zaštiti na najbolji mogući način. Stoga je moj odgovor svima koji tvrde suprotno: Kalemegdan stoji iznad svake politike i njegovo očuvanje je od interesa za svakog građanina i za svaku vladu. Iako je gradska vlada najagilnija u pokušaju da progura projekat gondole, jedino se sa njenim predstavnicima niste susreli. Zašto? Radi se o spomeniku kulture od nacionalnog značaja koji je zaštićen zakonskim dokumentima Republike Srbije. Osim toga, njegov značaj ne prevazilazi samo granice Srbije već i granice Evrope budući da se Kalemegdan nalazi na preliminarnoj listi za upis na svetsku baštinu Uneska. Stoga smo ovu prvu posetu fokusirali na susrete sa odgovornim republičkim organima vlasti. Tokom sledeće posete ćemo zatražiti sastanak i sa gradskom vladom i drugim akterima. Bilo je veoma važno što smo razgovarali sa premijerkom Anom Brnabić. Zahvalni smo što je odvojila sat vremena za susret sa nama. Istakla je da su kultura i zaštita kulturne baštine strateški prioritet ove vlade i izrazila spremnost da podrži naš berlinski poziv na akciju „Kulturna baština kao resurs za budućnost Evrope“. Ako je tako onda je potpuno neshvatljivo kako je došlo do projekta koji je u potpunoj suprotnosti sa takvim opredeljenjem Vlade. Stoga se iskreno nadamo da će se nakon ovih razgovora odustati od njega. Kako se u politiku „zaštite kulturne baštine“ uklapa to što se za njenu zaštitu godišnje izdvaja milion evra, a za gondolu je predviđena investicija od 15 miliona? Upravo je to bio jedan od argumenata koji smo koristili sa našim sagovornicima. Po našem mišljenju, bilo bi daleko važnije uložiti u dalju kvalitetnu konzervaciju i valorizaciju Kalemegdana, umesto u jedan invazivni građevinski projekat koji ga direktno ugrožava. Iako je predmet naših razgovora bila gondola dobili smo širu sliku o odnosu prema kulturnoj baštini u Srbiji. Nije problem samo u količini sredstava koja se ulažu u baštinu već i u načinu na koji se ta sredstva ulažu. Recimo, od EU je dobijen novac za Golubačku tvrđavu sa namerom da se uradi restauracija, a izvedena je rekonstrukcija. Šta više reći od toga kad se zna da je rađeno sa cementom. To je u suprotnosti sa principima dobre prakse koji se u 21. veku primenjuju u Evropi. Jasno je dakle da problem nije samo kvantitet već i kvalitet ulaganja. Na svu sreću ima i svetlih primera kao što je to tvrđava Bač, koja je obnovljena na pravi holistički način i prošle godine zasluženo dobila gran-pri koji zajednički dodeljuju Evropa Nostra i Evropska unija. Zamenik gradonačelnika Goran Vesić je optužio stručnjake koji se protive gondoli da time pokušavaju da prikažu Srbiju kao zemlju koja ne ume da se brine o svojoj baštini, a samim tim ni o baštini na Kosovu? Nažalost, čitava struka je već godinama marginalizovana i oslabljena. Odluke donose politički ili crkveni organi vlasti bez neophodnog uvažavanja glasa struke. Zato je moj odgovor gospodinu Vesiću – u ovoj zemlji i te kako ima znanja, samo se to znanje ne koristi. Svaka odgovorna vlast bi morala da to znanje koristi. Baština nije njihova lična svojina već opšte dobro. Zadatak svake vlasti je da u saradnji sa strukom i civilnim društvom sačuva i prenese kulturno nasleđe sledećim generacijama. Tu obavezu je preuzela i Srbija kao zemlja članica Uneskove Konvencije o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine i kao zemlja potpisnica brojnih evropskih konvencija pod okriljem Saveta Evrope. U slučaju „gondole“ struka se ipak probudila. Da li je kasno? Naravno da nije, mada je šteta što se to „buđenje“ nije dogodilo ranije. Ali nije kasno budući da građevinska dozvola za gondolu još nije izdata. Imam utisak da mnogi nisu verovali da će zbilja neko da nasrne na Kalemegdan. Toga su postali svesni tek kada su prva stabla žrtvovana. Očigledno je da struka nije mogla ni da pretpostavi da u današnje vreme neko može da „progura“ jedan takav projekat bez široke javne rasprave, uz učešće ne samo stručne već celokupne javnosti s obzirom na značaj Kalemegdana za sve građane Beograda i ove zemlje. Zbog toga još uvek čekamo da čujemo glas ministra kulture Vladana Vukosavljevića, jer ovo je pre svega njegova nadležnost. Na pitanje NIN-a da li ministarstvo stoji iza dozvole o gondoli, dobili smo odgovor da je dozvolu doneo Republički zavod za zaštitu spomenika kulture kao stručno telo. Kao što znate, Republički zavod je pod ingerencijom Ministarstva kulture (ono je i osnivač Zavoda). Važno je naglasiti da su se 23 stručnjaka Zavoda oglasila protiv izgradnje gondole. Potom je i Stručni savet Zavoda dao negativno mišljenje. Tačno je da su se oglasili tek pošto je pokrenuta peticija, ali je peticija očigledno bila neophodna da bi se probio zid ćutanja. Bilo je potrebno da se ljudi ohrabre, budući da su očigledno postojali određeni vidovi pritisaka. Upravo ti pritisci su doveli do neprofesionalnog odnosa Zavoda kao institucije koja je „kapitulirala“ onog trenutka kada je donet plan detaljne regulacije koji je u suprotnosti sa planom generalne regulacije, hijerarhijski važnijim dokumentom koji zabranjuje gradnju žičare na Kalemegdanu. Stoga očekujemo da se uskoro i UO Zavoda oglasi sa ocenom regularnosti odluka Zavoda. Sreća da je Zavod bar uslovio eventualnu građevinsku dozvolu za izgradnju gondole prethodnim arheološkim istraživanjima na lokalitetu predviđenom za gradnju stanice na Kalemegdanu. Zna se da se na tom mestu nalazio rimski kastrum i da je upravo sloj iz rimskog perioda presudan za nominaciju Beogradske tvrđave za Unesko. Gotovo je sigurno da će arheolozi doći do važnih otkrića, što će biti dodatan argument protiv izdavanja građevinske dozvole. Da li ste imali priliku da vidite slične pritiske i u drugim državama? Takvih pritisaka ima svuda, pogotovo u velikim istorijskim gradovima jer postoji stalna tenzija između onih koji hoće da grade novo i onih koji hoće da sačuvaju kulturnu baštinu. Zato postoje zakoni i institucije koji treba da regulišu odnos nove gradnje i postojećeg kulturno-istorijskog konteksta. A kada organi upravne vlasti ne obave korektno svoj posao, onda postoji drugi vid zaštite – sudska vlast. Stoga su sve oči i uši okrenute Ustavnom sudu Srbije koji je još pre dva meseca dobio inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti plana detaljne regulacije kojim je Skupština grada Beograda omogućila izgradnju gondole. Srećom, Upravni sud je naredio zaustavljanje pripremnih radova dok se ne donese odluka o ispravnosti dozvole za izvođenje pripremnih radova, koja ja izdata od strane Ministarstva za građevinarstvo. Ipak ne mislim da se čitav problem sme tretirati samo kao pravni problem. Pitanje gondole prevazilazi zakonske procedure – ovo je suštinsko pitanje kulture, nauke, struke. Zato mislim da bi bilo politički odgovorno kada bi Vlada ozbiljno proučila sve do sada izrečene zamerke, uključujući i to da nisu urađene neophodne studije uticaja na kulturnu baštinu i pitanje transparentnosti i uključivanja javnosti u celokupan proces odlučivanja. Dakle, umesto da se čeka sudska odluka, bilo bi bolje da Vlada što pre pozove sve zainteresovane strane na otvoren razgovor kako bi se pronašlo alternativno rešenje. Jer moramo se vratiti na ključno pitanje – zašto uopšte treba graditi gondolu između Ušća i Kalemegdana? Da li je delegacija Evrope Nostra postavila to pitanje tokom susreta sa predstavnicima vlasti? Naravno, ali nismo dobili uverljivi odgovor osim verovanja da će gondola unaprediti turističku ponudu Beograda i Srbije. Nema, međutim, detaljnih studija opravdanosti koje bi to argumentovano dokazale. Gondola dakle zasigurno neće biti alternativni prevoz Beograđana. Planirano je da se prevozi 3.000 ljudi na sat, što je 30.000 za 10 sati. Pa ni Luvr u Parizu nema toliko posetilaca u danu! Gde su ti ljudi? Čak i da ih ima, a zasad ih nema, šta raditi sa njima kada svi oni stignu na Kalemegdan? Da li želimo da pretvorimo Kalemegdan u neku vrstu Diznilenda? Pritom žičara ima po Evropi koliko god hoćete, a Beogradsku tvrđavu imate samo jednu na svetu. Upravo ona je najveća turistička atrakcija grada! Nijedan glavni grad u Evropi se ne nalazi na dve reke i nijedan nema u svom srcu tako značajan istorijsko-arhitektonski kompleks u interakciji sa rekama i sa očuvanim širokim zelenim pojasom. Kada je naš italijanski kolega dr Paolo Viti, arhitekta i arheolog koji se bavi rimskim kulturnim nasleđem, došao na Kalemegdan i pogledao oko sebe, ushićeno je rekao: „Ovo je neverovatno. Ovde očima i rukama možemo da dotaknemo granicu Rimskog carstva.“ Podsetimo da je i taj čaroban pogled zaštićen zakonom. A da li ste mu pokazali fotografiju da vidi kako je to izgledalo pre nego što je podignut Beograd na vodi? Vrsnom arhitekti nisu potrebne stare fotografije da bez oklevanja negativno oceni ovaj projekat. Kada se okrenuo na drugu stranu, izgovorio je isto, samo sasvim drugim tonom: „I ovo je neverovatno.“ Nije mogao da poveruje da je tako brutalno prekinut vizuelni kontakt sa važnim zelenim padinama grada. A da ne govorimo o niskom arhitektonskom kvalitetu tog megalomanskog projekta. Mislim da su svi članovi naše delegacije razumeli da gondola nije izolovan problem. Bili su zaprepašćeni kada su ugledali dizalice u zaštićenoj zoni Kalemegdana na mestu gde se diže tzv. K-distrikt, pozamašan građevinski projekat koji je tek nedavno isplivao u javnosti. Ali srećom, kao što rekoh, ima i pozitivnih primera. Evropa Nostra zajedno sa EU dodeljuje godišnje prestižne evropske nagrade za kulturnu baštinu i prošle godine su od 30 nagrada čak tri nagrade došle u Srbiju. Pored tvrđave Bač, art nouveau Paviljon knjaza Miloša u Bukovičkoj Banji u Aranđelovcu je jedan od ponosnih dobitnika naše nagrade. Želim da pohvalim sve koji su na ovim projektima radili. To je dokaz da ima pozitivnih primera i da je potrebno ugledati se na njih. S obzirom na to da je javnosti izgradnja gondole prikazana kao neophodnost, da li ste tokom razgovora ponudili neko alternativno rešenje? Naravno. Niko ne spori da bi bilo dobro da se dodatno povežu dve obale reke, ali to može da se uradi uz daleko manje investicije i bez štete za kulturno nasleđe. Zašto se ne bi uložilo u ekološke brodiće koji će prevoziti zavisno od potrebe, više tokom leta, a manje van sezone? Ti brodići mogu da prave razne ture za razliku od gondole koja vozi samo jednom trasom. Takođe bi mogao da se izgradi i lep pešački most, to je u mnogim gradovima dobro ekološko rešenje. Ali prvo treba dovršiti pasarelu koja će povezati Kalemegdan sa delom obale kod Beton hale. Kada se već počelo, zašto se ne završi? Pa onda neka se dalje ulaže u uređivanje prirodnog pojasa i veza između Beogradske tvrđave i reka. I nakon svih tih razgovora koje ste imali, ponovo se oglasio gradonačelnik sa tvrdnjom da Unesko nije „eksplicitno“ rekao da Kalemegdan neće biti uvršćen u baštinu ukoliko se podigne gondola. Ne znam sa kojim ekspertima je on razgovarao. Kao što znate, među glavnim kriterijumima za upis na Listu svetske baštine je autentičnost i integritet nominovanih lokaliteta. Sa nama u delegaciji je bio i Loran Levi Štros iz Francuske koji je godinama radio u Unesku. On, kao i svi mi ostali, uveren je da će se gradnjom gondole nepovratno narušiti autentičnost i integritet Kalemegdana. Dakle, veoma je važno, osim svih problema oko gondole o kojima smo razgovarali, uključiti i taj vezan za Unesko. Kalemegdan je od 2015. na preliminarnoj listi za mogući upis na Listu svetske baštine, u sklopu velikog transnacionalnog projekta Granica Rimskog carstva. Stoga umesto ulaganja u gondolu, treba uložiti potrebna sredstva i najviši stepen stručnost da bismo uradili najbolju moguću nominaciju i tako se uključili u projekat koji nas uvršćuje u svetsku kulturnu baštinu. Zato ne mogu da razumem takav odnos gradonačelnika Radojčića. Zar svaki gradonačelnik ne sanja da se njegov grad nađe na Uneskovoj listi?