Danse macabre

Dovoljno je tek nekoliko dana biti odsutan iz Srbije, izvan dometa naprednjačke svakodnevice, pa opet uspostaviti duhovnu ravnotežu. Nigde nije idealno, svet je danas kontaminiran korupcijom i manipulacijom, međutim, nije svejedno koji stepen radioaktivnosti je na delu. A živeti u Srbiji u vreme vladavine Aleksandra Vučića uporedivo je samo sa boravkom u rejonu Černobilja. I fizički, i mentalno, ova vlast troši poslednje resurse zdravog razuma građana. Čim se pređe državna međa Srbije ‒ tamo gde ona postoji i de iure i de facto ‒ tužno i strašno odjekuju reči vrhovnog hipnotizera kako je Srbija u svakom pogledu lider u regionu. Nimalo nije smešan prizor desetina hiljada ljudi sateranih u autobuse kako žvaću sendviče, dok putuju od grada do grada ove devastirane zemlje, i za bedne dnevnice izvode predstavu „Budućnost Srbije“. Putujući cirkus Aleksandra Vučića je danse macabre. Ta srednjovekovna alegorija mrtvačkog plesa, koja pokazuje da smo pred smrti svi jednaki, u aranžmanu naprednjačkog vrhovnika pojam jednakosti svodi na bedu u koju građani Srbije tonu geometrijskom progresijom. Jer, ona nikada nedosegnuta prosečna plata od 500 evra, taj mehanički zec koji samo što nije ulovljen na radost radnih ljudi, postoji isključivo u halucinacijama našeg predsednika. U stvarnosti, enormno bogaćenje družine koja već sedam godina pljačka i uništava Srbiju, podiže imaginarni prosek, tako da što više oni kradu, i „ostatak“ stanovništva je sve bogatiji. NJihove milijarde i naše tisuće čine idilu jedinstva i sloge. I dok je nas sa tisućama svakim danom sve više, bratstvo milijardera se ne širi. Uvećavaju se samo njihovi profiti, koji i nama dižu prosek. To kaže statistika. Zašto ne verovati ministru finansija, Siniši dr Malom, sumnjati u njegovo poštenje? Jer, odnedavno je komisijski dokazano da je udeo prepisanog, tj. preuzetog, tj. pokradenog u njegovom doktoratu tek tričavih 7 posto. Međutim, ostatak od 93 posto neoborivo svedoči o moralnoj veličini dotičnog gospodina. Ne bi trebalo sumnjati ni u većinski procenat morala u slučaju ministra Stefanovića dr Nebojše na osnovu uzorka njegovog doktorata. Slutim da njihov mentor po pitanju etike stoji još bolje, i da je udeo poštenja trocifren – 100 posto! Ukoliko krenemo na sever, i pređemo onu našu granicu koja nije administrativna, već je i de iure i de facto, i produžimo do Budimpešte, ili samo do Segedina, suočićemo se sa prosekom koji je davno prešao granicu od 500 evra. Jeste, ni tamo ne cvetaju ruže, niti se građani baškare u demokratiji, međutim, već samo stanje segedinskih i budimpeštanskih trotoara upisuje nepremostivu razliku u odnosu na južnog suseda – nas! ‒ koji hodamo kasabama gde su trotoari davno iščezli, a drumovi liče na oranice. Tužno odjekuje mantra o nekakvim koridorima, dok se u stvarnosti i dalje krećemo nedovršenim auto-putevima. Kako izgledaju dovršene prometnice, dovoljno je otići do Hrvatske. O vozovima da i ne govorimo. Na mađarskim, slovačkim i češkim lokalnim prugama saobraćaju nove generacije modernih kompozicija, kakve naši građani mogu samo da sanjaju. Naši vozovi su odavno otišli. Ukidaju se stanice i pruge. Srbija je zaboravljeni svet evropske periferije. Pejzaž posle kuge. Ali, nije sve baš tako crno. Nedavno sam bio u Banji Koviljači. Obišao sam obnovljeni kraljevski paviljon i u kur-salonu popio kafu. Na glavnom ulazu stoji tabla na kojoj piše sledeće: „Ovo prelepo zdanje koje je sagrađeno za Aleksandra Karađorđevića Ujedinitelja kompletno je obnovljeno leta gospodnjeg 2018. povodom 160 godina organizovanog lečenja u Banji Koviljači. U to vreme beše Predsednik Republike Aleksandar Vučić, Predsednik Vlade Ana Brnabić, Ministar zdravlja Zlatibor Lončar“. Potpisani su i direktor bolnice, direktor objekta i projektant. Ne sumnjam u moći Banje Koviljače, međutim, ovo ludilo je neizlečivo.