Više je bolje

Sad kad nas još samo dani dele od izbora za Evropski parlament dobar je trenutak da se podsetimo zašto su Evropljani inicijalno uopšte došli na ideju formiranja političke i ekonomske unije - i zašto kandidati na ovim izborima imaju obavezu da prepoznaju šta birači danas žele od Evropske unije. Novonastale populističke partije kreiraju negativnu sliku EU, tvrdeći da je ona deo problema, a ne rešenja. Pa ipak, podaci Eurobarometra (redovnih istraživanja javnog mnjenja koja se rade za potrebe Evropske komisije, prim.) pokazuju da je udeo Evropljana koji gaje „značajnu“ ili „izrazitu“ privrženost Uniji sa 46 odsto 2014. porastao na 56 odsto 2018. A kad je reč o budućnosti, podrška članstvu u EU najjača je među mladim biračima; od onih koji imaju između 18 i 29 godina, njih 73 odsto ima pozitivno mišljenje o EU, u poređenju s 58 odsto među onima starijim od 50 godina. Osim toga, proevropski trendovi su uočljivi i u zemljama koje trenutno imaju evroskeptične vlade, uključujući Mađarsku i Italiju. Podaci pokazuju i da je 68 odsto svih Evropljana koje je Eurobarometar anketirao u novembru 2018. ocenilo kako je njihova zemlja imala koristi od članstva u EU, dok je samo 30 odsto njih reklo da bi joj bilo bolje izvan Unije. Poređenja radi, treba imati u vidu da bi, uprkos tome što su već 173 godine deo američke unije, jedna četvrtina svih Teksašana (njih 26 odsto) podržala otcepljenje od Sjedinjenih Država. Šta je s tvrdnjom populista kako Evropljani žele da „povrate kontrolu“ nad procesom donošenja odluka? U stvari, između 60 i 80 procenata Evropljana bi želelo da vidi da se na nivou EU donosi više odluka kad je reč o zaštiti životne sredine, investicijama u otvaranje novih radnih mesta, borbi protiv terorizma, promovisanju rodne ravnopravnosti, očuvanju demokratskih tekovina, te upravljanju sistemima zdravstvene i socijalne zaštite. NJih 65 odsto podržava zajedničku spoljnu politiku, 69 odsto zajedničku migracionu politiku, 74 odsto želi jedinstvenu energetsku politiku, a 76 odsto bi podržalo zajedničku odbrambenu politiku. Ovakav nivo podrške višem stepenu zajedničkog odlučivanja na planu odbrane od posebnog je značaja, s obzirom na to da su pitanja iz te sfere dugo bila u domenu nacionalnih vlada. Koliko još početkom devedesetih Evropljani su po tom pitanju bili podeljeni na dva podjednaka tabora. Svakako da povećani nivo podrške donošenju odluka na nivou EU ne znači da bi saglasnost na tim poljima bilo lako postići. Ali ovakvo raspoloženje ukazuje da građani u sve većoj meri uočavaju da je, kad treba rešavati današnje kompleksne probleme, integrisani proces donošenja odluka bolji od nekoordiniranih nacionalnih inicijativa. Osim toga, upravo su oblasti koje izazivaju najveću zabrinutost evropskih glasača - poput pitanja migracija ili borbe protiv nezaposlenosti - one gde je EU propustila da osmisli koherentan odgovor, i tako doprinela razvijanju evroskeptičnog narativa. Kad bi nacionalne vlade dopustile EU da predvodi na ovim planovima, Evropljani bi se uverili koliko je važna uloga Unije, a evroskepticizam bi izgubio na popularnosti. Da bi to vrzino kolo bilo pokrenuto, EU bi trebalo da usmeri veće resurse ka politikama i programima kojima se uspostavlja direktna veza s građanima. To bi pomoglo da se odgovori na podatak da manje od 50 odsto Evropljana ima osećaj da se njihov glas računa, uprkos tome što većina njih ne veruje da je EU po svom karakteru nedemokratska. Funkcionalno jedinstveno tržište, najsavremeniji satelitski sistemi i globalno cenjeni Evropski savet za istraživanja (ERC) su nesumnjivo značajna dostignuća, ali ona funkcionišu na značajnoj distanci u odnosu na prosečnog građanina Unije. Nasuprot tome, pitanja iz sfere svakodnevnog života, poput besplatnog rominga ili inicijativa kakva je program za razmenu studenata Erazmus, zauzimaju značajna mesta u objašnjenjima Evropljana na koji način im je EU olakšala život. Još jedna oblast u kojoj se EU percipira kao visoko efikasna jeste konkurentnost, zahvaljujući dobro definisanoj misiji i operativnom kapacitetu. Jasnim utvrđivanjem kompetencija u drugim sferama u kojima Evropljani podržavaju zajedničko delovanje, EU bi mogla da poboljša i svoju efikasnost i reputaciju među građanima. Uobičajeni prigovor na zalaganje za dalju centralizaciju odlučivanja jeste da bi to zahtevalo uspostavljanje „političke unije“, za čije formiranje u dogledno vreme ne postoje nikakvi izgledi. Ali ima znakova rastuće podrške dubljoj političkoj integraciji. Na primer, kriza evrozone je mnoge Evropljane primorala da se saglase s tim kako dešavanja u jednoj zemlji članici mogu da imaju posledice i po sve druge. Istovremeno, raste svest da političke odluke koje se donose u Briselu mogu da imaju značajan uticaj na pitanja kakva su zaštita podataka, zaštita autorskih prava, migracije, klimatske promene i održivost evra. Otud prvi put od 1979. godine (kada su izbori za EP prvi put održani, prim.) na ovim izborima učestvuju transnacionalne partije poput DiEM25 i Volt, koje umesto nacionalnih platformi nastupaju s panevropskim programom. A pomaljaju se i novi proevropski pokreti ponikli iz baze. Oni koji ne žive u Velikoj Britaniji toga možda nisu svesni, ali sada uobičajeni prizor zastava EU koje se vijore ispred Vestminstera pre Bregzita je bio nezamisliv. Te novostasale pokrete koji su proistekli iz građanskog angažmana i zalažu se za prožimanje s EU trebalo bi podržati i dalje razvijati, jer nude neprocenjivo sredstvo premošćavanja jaza između evropskih institucija i građana koji često imaju utisak da ih niko ne čuje. Nije potrebno naglašavati da će različite nacionalne vlade imati različita viđenja o tome kako dalje postupati u navedenim oblastima. Ali njihova neslaganja oko toga ne bi trebalo da budu prepreka dubljoj integraciji. Postoje jasni dokazi koji potvrđuju da raznolikost pozicija i perspektiva unutar jedne organizacije predstavlja izraz njene snage, čak i kada to znači uzavrelu debatu i zapaljivu retoriku. Na kraju krajeva, moto EU je „Ujedinjeni u različitosti“. Kao što podaci pokazuju, većina Evropljana i dalje želi „sve tešnju uniju“. SILVIJA MERLER šef istraživanja Algebris foruma za politiku i istraživanja SIMONE TALJAPJETRA istraživač milanske fondacije Eni Enriko Matei i briselskog Brojgel instituta ALESIO TERCI bivši saradnik Brojgel instituta