Promena se najteže prihvata

Dramaturg, scenarista, uspešan urednik filmskog programa u Domu omladine, pozorišni kritičar NIN-a, predstavnik Srbije u Euroimažu, Boban Jevtić je poslednje tri i po godine uspešno proveo na mestu direktora Filmskog centra Srbije. Rezultati ove institucije pokazuju da je uradio dobar posao, a važno je reći da je velikim delom ostvario planove iz svog programa koji je ponudio kada ga je Upravni odbor FCS jednoglasno izabrao. Kada je došao na mesto direktora, konkursi za celovečernji igrani film nisu bili raspisivani pune dve godine. Imao je budžet od blizu dva miliona evra, a dugovanja su bila veća od te brojke. I odmah je raspisao prvi konkurs na kome su izabrana četiri scenarija i sva četiri filma su snimljena. Te prve godine njegovog rada raspisano je 14 konkursa u raznim kategorijama, poslednje godine njegovog boravka na ovom mestu raspisano ih je 27. U trenutku kada je došao u FCS, budžet za snimanje filmova bio je oko 300 miliona dinara, danas je milijardu i 105 miliona, zahvaljujući razumevanju Ministarstva kulture i informisanja. Za vreme njegovog mandata povećan je broj koprudukcija sa zemljama u regionu i Evropi, prvi put su snimljeni filmovi u saradnji sa Grčkom, Luksemburgom, Gruzijom, Litvanijom, kinematografija je učlanjena u Medija program pri Kreativnoj Evropi, a usvojene su i poreske olakšice za inostrane filmske kompanije. Doneo je dvadesetak pravilnika koji su omogućili bolji rad Centra, a pred usvajanjem je i Statut ove ustanove. Zbog čega odlazite nekoliko meseci pre isteka mandata? Dobio sam ponudu za posao koja se ne odbija. U FCS završavam jedan ciklus konkursa i ostaje vreme novom direktoru da se do sledeće grupe konkursa na jesen upozna sa radom Centra. Svoj novi posao vidim kao nastavak dosadašnjeg rada. Više ću se baviti televizijom, odnosno televizijskim serijama, i vratiću se pisanju. Taj novi posao će uveliko biti okrenut ka inostranom tržištu, te ću nastaviti sa promocijom domaćih talenata. Šta vam je bilo najteže dok ste bili na čelu FCS? Da li je bilo nekih političkih pritisaka? Dolazeći na ovo mesto znao sam šta me čeka. LJudima je najteže da prihvate promenu, a mi smo pokušali da uspostavimo evropske standarde koji nisu postojali pre toga. U početku, prilikom uvođenja novih pravila je postojao čak i otpor same profesije, sada je sve mnogo bolje. Nikada me niko nije zvao od političara ili iz političkih struktura da bi išta od mene tražio. Imao sam problema sa ljudima iz profesije koji su se pozivali na političare. Bili su to „profesionalci“ koji su se pozivali na poznanstva sa ovim ili sa onim i zahtevali da im se učine izvesne usluge. Odlučio sam da ih jednostavno ignorišem pa da vidim šta će biti. I uglavnom nije bilo ništa. Malo ste imali problema sa filmom Teret? Zanimljivo, ne sa vlašću. Povodom tog filma se nije oglasio niko iz Ministarstva kulture, niko iz vlasti, već samo tabloidi i neki ljudi iz profesije kojima je teško palo što više ne mogu da koriste pozicije koje su godinama imali. Pojavio se tekst u tiražnim dnevnim novinama koji je bio bukvalno poziv na linč, a najgore mi je bilo što su o filmu govorili i pisali ljudi koji ga nisu ni videli. Kada je film konačno prikazan, sve je splaslo kao balon. Bilo je jasno da je reč o poštenom i hrabrom filmu u kome nema nikakvih „antisrpskih“ niti bilo kojih drugih konotacija koje su mu unapred spočitavane. Odluke komisija koje odlučuju o scenarijima u proteklih nekoliko godina, mnogim odbijenim umetnicima nisu bilo po volji? Mi smo se trudili da osnovno načelo u radu komisija bude načelo nezavisnosti. Naravno, mi u Centru nemamo istražne organe koji će ispitivati ko je koga zvao ili ko je na koga vršio pritisak da se donese ovakva ili onakva odluka. Lično, ponosan sam na mnoge filmove koji su dobili podršku Centra, a u situaciji kada se godišnje podrži 12 do 18 filmova, ne mogu baš svi biti po mom ukusu. Ono što je važno jeste diversifikacija konkursa: postoje kategorije komercijalnog, nacionalnog, debitantskog, dečjeg filma, što se pokazalo mnogo bolje jer se umetnici nadmeću međusobno u istom „dvorištu“. Odmah se videlo da je to dobar model. Za vreme mog mandata dogodio se i povratak ljudi u bioskope, film Južni vetar, na primer, videlo je blizu 900.000 ljudi, Taksi bluz 350.000 ljudi, ima tri-četiri filma koji su prošli broj od 200.000 ljudi, koji je pre pet godina bio samo san. U čemu je promenjena slika srpskog filma danas? Postignuto je nešto veoma važno, a to je ravnoteža između umetničkih i komercijalnih filmova. Art haus filmovi jesu veoma važni jer se time predstavljamo u svetu i na festivalima, po tome će nas prepoznavati, po tome će suditi o našoj zemlji i to je država obavezna da podržava. S druge strane, za filmsku industriju jedne zemlje su veoma važni i komercijalni filmovi koji tu industriju održavaju živom. Zbog odluka komisija neki stariji reditelji su se javno ljutili na mlađe, koji su u nekim slučajevima bili i njihovi đaci. Šta kažete na to? Neke kolege iz drugih centara iz zemalja u okruženju su se šalile sa mnom da mi nije lako jer oni imaju problem sa dve generacije reditelja, a ja sa četiri. Ovde ima najmlađih reditelja, relativno mladih, srednjih i najstarijih. I svi su aktivni. Može mi biti žao što jedan Goran Marković nije dobio novac proteklih godina, i jeste, ali dobili su Paskaljević, Šijan, pa evo i Puriša Đorđević za dokumentarac. Veoma je teško to uskladiti, a kvalitet scenarija mora da bude jedino merilo. Kako doći do glavnih programa velikih međunarodnih festivala ako se zna da oni unapred očekuju njima potrebnu sliku Srbije, Hrvatske, Bosne...? Svi ti veliki festivali imaju neke svoje fioke u koje smeštaju jedan film iz istočne Evrope, jedan iz centralne Evrope, jedan ovakav, jedan onakav…To je tačno i protiv toga se treba boriti. Rumunima je to pošlo za rukom, iako su na početku tog svog pohoda na Evropu igrali na kartu postsocrealizma, da bi danas u okviru te rumunske estetike imali mnogo više raznovrsnih filmova nego što ih je bilo pre deset i više godina. Mislim da je srpski film trenutno na tragu da ostvari nešto poput onoga što su napravili Rumuni pre 10-15 godina. Jer, postoji veliko interesovanje za nas, koje se uvećava u poslednjih nekoliko godina. Recimo, tome u prilog svedoči i bilateralni koprodukcijski ugovor sa Francuskom koji uskoro potpisujemo, a kakav ova zemlja ima samo sa pet-šest zemalja u svetu. Ono što je do sada bio naš identitet, bar u tom postjugoslovenskom kontekstu, bile su komedije. Sada se ta slika menja, i to je dobro. U toj slici koja se menja događa se i to da bismo mogli imati ne jedan, već tri filma o Jasenovcu? Gaga Antonijević je na konkursu dobio novac za film o Jasenovcu, Emir Kusturica se oglasio da i on sprema film o Jasenovcu, a tu je i projekat Lordana Zafranovića o Jasenovcu, koji se veoma dugo priprema. Ostaje nam da čekamo i vidimo šta će biti sa tom temom. Niste uspeli u nameri da se donese zakon o audio-vizuelnim delatnostima. Zbog čega? Taj predlog zakona predviđa, a to su evropski standardi, da se deo finansiranja ostvaruje preko izdvajanja malog procenta iz budžetskih sredstava svih koji ostvaruju dobit na audio-vizuelnim ostvarenjima, od nacionalnog servisa, preko privatnih televizija pa sve do bioskopskih sala i digitalnih platformi. Ujedno, to bi značilo da jedan značajan deo budžeta FCS-a ne bi zavisio od države, to jest političke volje. Zato smo pretpostavljam naišli na jak otpor raznih struktura, od emitera pa do političara, ali kako to jeste evropski standard, ja sam na duge staze optimista.