Na doživotnu robiju bez „a“

Poslanici opozicije i Maja Gojković saglasni su samo u jednom - da ne bojkotuju rad parlamenta. Tako je, između ostalih, upitan zašto ne podnese ostavku, govorio za NIN Boško Obradović. NJegov poslanički rad se, kazao je, jedino ne vidi u plenumu dok je u svim drugim oblicima aktivan. E sad, i predsednica Skupštine insistira da su poslanici opozicije „vrlo aktivni, a da samo nisu na poslu“, ne bi li dokazala da su neodgovorni u „istorijskim“ trenucima za Srbiju. Po ulasku izmena Krivičnog zakonika u proceduru, u Narodnoj skupštini se Maja Gojković i poimence obračunavala sa kolegama, koje je zbog činjenice da bojkotuju glasanje o izmenama zarad zaštite dece pokušala predstaviti indiferentnim na tu temu. Aleksandar Martinović, šef poslaničke grupe naprednjaka, čak decidirano tvrdi da opozicija ne želi da glasa protiv kriminalaca, jer su im oni gazde i da čak ni važnost problema ne budi njihovu zainteresovanost. Efekat je postignut. A kolebanje o glasanju o tim izmenama u opoziciji, naročito nekih poslanika koji su godinama zagovarali najpre Tijanin zakon, a onda i uvođenje najstrožih kazni za teška krivična dela nad decom, nije jedini. Nataša Vučković, poslanica DS koja se prethodnog vikenda ujedinila sa Zajedno za Srbiju i Socijaldemokratskom strankom, odgovara da Maja Gojković nije merodavna da ocenjuje ponašanje poslanika i da je njen zadatak – koga se ne pridržava - da pokazuje toleranciju prema drugačijem mišljenju, prema političkoj manjini i da ne vređa kolege. Kad se taj manir svakodnevno koristio i u procedurama, opozicija je napustila Skupštinu. Prvi put u februaru ove godine, tokom posete slovenačkog predsednika, kome se želelo staviti na znanje da u srpskom parlamentu manjka demokratije. Od tada do danas - kada je osim rasprave o izmenama Krivičnog zakonika najavljena i prva sednica o KiM nakon šest godina - smisao i efekti bojkota nisu bili tako duboko preispitivani ni unutar opozicije. Bojan Klačar, izvršni direktor Cesida, objašnjava da su motivi vlasti dvojaki. „Jedan je pritisak na opoziciju da se vrati u poslaničke klupe i amortizuje tako proteste na ulici. Između ostalog su se i zato predstavnici vlasti služili emotivnim predstavljanjem izmena, pa su ostavili oca ubijene devojčice da ih brani iako iza njih sada stoji država, izbegli su raspravu i učinili opoziciju krivom u očima javnosti što ne učestvuje u donošenju tako važnog zakona. Drugi motiv se prevashodno odnosi na KiM, što je tema sa kojom SNS ima problem pa bi hteli da u vezi sa njom podele odgovornost s drugima. Taj motiv može biti efikasan naročito zato što je KiM centralna tema programa dela opozicije, kao što su Dveri i Narodna stranka. Za opoziciju bi odluka da učestvuje u radu nekih sednica bila tamni vilajet, za početak - kako bi ih birala“? I drugi sagovornici NIN-a će se složiti sa Klačarem da, kada je donosila odluku o bojkotu, opozicija nije uradila analizu, sačinila stratešku procenu očekivanja i da se brzopleto i pod pritskom javnosti emotivno odlučila za bojkot. „Za razliku od bojkota parlamenta, bojkot izbora je dobar potez koji pritiska SNS.“ Profesor Fakulteta političkih nauka Milan Jovanović nema dilemu da opozicija treba da iskoristi situaciju i prekine bojkot. „Na dnevnom redu su važne teme o kojima, ako imate šta, treba to da kažete. Bojkot vas po prirodi gura u defanzivan stav i treba ga prekinuti iz nekoliko razloga. Prvo, opozicione stranke nisu napustile paralament, nego su ostavile slobodu da biraju kada će i kojim povodom učestvovati u raspravi. Ako uvođenje doživotne kazne zatvora i rasprava o KiM nisu teme o kojim opozicija treba da iznese jasan stav, ne znam koje su. Drugo, istrajavanje će ih dovesti u situaciju da objašnjavaju zašto nisu učestvovali, a ne da promovišu njihovu politiku o tim pitanjima. Već vidim kako glasnogovornici vladajuće koalicije poentiraju u slučaju bojkota onu kneževu `ko ne dođe na boj na Kosovo` i pretvaraju je u `ko ne doš’o u skupštinu na raspravu o Kosovu`, a opozicija se pravda `principijelnim` stavom. Treće, kritike upućene vlasti i šefu države Vučiću da izbegava raspravu o Kosmetu u predstavničkom telu, da prekoračuje i uzurpira ustavna ovlašćenja, da pregovara bez stava parlamenta, da raspravom traži alibi za neuspeh svoje politike pregovora sa predstavnicima privremenih institucija... Šta je prirodnije od toga da se iskoristi skupštinska govornica i sve to mu se kaže u lice, da se iznesu argumenti protiv, da se kritikuje, traže odgovori i, najvažnije, iznese svoje viđenje problema i rešenje. Da li bojkotom opozicioni lideri maskiraju strah da neće govoriti jednim glasom? Da li nemaju jasan odgovor na izazove? Da li čekaju da vlast traži rešenja, a oni kritikuju? Sve su to pitanja koja će postavljati javnost, ali i njihovi birači.“ Jovanović smatra da temama na dnevnom redu vlast testira opoziciju, a da se ona sama dovela u situaciju u kojoj će i bojkot i učešće – biti za kajanje. „Na kraju, nije mi nezamislivo da jedna takva rasprava, nesumnjivo žučna i sa nepomirljivim razlikama, bude korak ka nužnom dijalogu vlasti i opozicije.“ Poslednja rasprava o KiM dogodila se januara 2013, posle čega se politička karijera tadašnjeg poslanika DSS Miloša Jovanovića strmoglavila zbog žustre kritike. Danas predsednik te stranke objašnjava odluku o bojkotu rasprave o južnoj pokrajini zakazane za 27. maj, podsećajući da je još uvek važeća platforma Tomislava Nikolića i obavezujuća za predstavnike izvršne vlasti koji su šest godina nastavili da se dogovaraju daleko od Skupštine. „Ne može se zbog jedne teme, ma koliko ona bila važna, prekinuti bojkot kao sredstvo pritiska i kao posledica nedostatka pluralizma u društvu, a ne uzrok tog stanja“, izričit je Jovanović. Sagovornici NIN-a iz opozicije uvereni su da će sednica o KiM služiti propagandi predsednika. Klačar smatra da je za opoziciju razlog više da izostane i sa te sednice to što ona priželjkuje ili da se ovaj problem reši ili da poentira tako što će Vučić na problemu KiM udariti u zid. „Pošteno govoreći, u tom slučaju, odgovornost je dvostruka iako je, naravno, veća na vlasti. Građani su poslanike birali da ih predstavljaju i kontrolišu vlast.“ Predsednik DSS pozivanje na odgovornost opozicije prema biračima vidi kao zamenu teza. „Baš zato što postoji odgovornost prema biračima neophodno je pokazati da ne postoji pluralizam. Parlament nije jedino mesto za razmenu mišljenja i ona je u parlamentu svakako ograničena. Pluralizam se ne vidi ni u medijima, a bojkot parlamenta je opravdan kao način da se ukaže na nedostatak demokratije i pluralizma. Da li je svrsishodan i koliko, to je možda pitanje, ali je neupitno da je odgovorniji od toga da samo sedimo u parlamentu u kome nema razmene mišljenja“, odgovara Jovanović. U merenju efekata bojkota, DSS može poslužiti kao primer, jer je 2013. napustio sve lokalne koalicije sa SNS zbog potpisivanja sporazuma s Prištinom. Upitan da li je bojkot dao očekivani rezultat pritiska, Miloš Jovanović odgovara da to nije bio pritisak, nego pitanje stava da se ne može sarađivati sa nekim ko je u stanju da vodi toliko neodgovornu politiku. „Ostavke su služile očuvanju našeg identiteta, principa i odgovornosti same stranke i ta odluka je dala pozitivne efekte. Argument zašto odsustvo sa sednice na kojoj se raspravlja o KiM nije po sebi loše je - da se priča o razgraničenju zahuktala onda bismo iskoristili priliku da još jednom iznesemo stav. Ovako, ona više nije u opticaju. Predsednik je dovoljno drugde pričao o KiM i od njega ništa novo nećemo čuti. To je još jedan razlog zašto je, iz osećaja odgovornosti, lakše ne otići nego otići na tu sednicu.“ Rad parlamenta, bez obzira na krnji kapacitet, osiguran je, kao i usvajanje Vladinih predloga zakona. Ubedljiva većina plus 33 poslanika LDP, LSV, SDA, SRS i samostalnih „deputata“, dovoljna je za kvorum, i više od toga. Prema istraživanju Istinomera, u bojkotu plenarnih zasedanja i/ili sednica skupštinskih odbora od februara učestvuje između 55 i 88 poslanika. Da li je, onda, srpski parlament u krizi koju još uvek niko nije proglasio? „Naravno da jeste“, odgovara profesor Milan Jovanović. „Parlament je mesto za rasprave. A šta se radi? Mi ne pričamo o rešenjima za kosmetski čvor; kamoli da tragamo za nacionalnim konsenzusom, nego se sporimo da li o tome treba da debatuju oni koje je narod ovlastio da upravljaju društvenim poslovima - i vlast i opozicija.“ On veruje da je izlaz iz te krize u dijalogu. „Bolje je da se u parlamentu čuje i teška reč nego monolog. Ko neće galamu i kritike u Skupštini, dobiće zvižduke i larmu na ulici. A nije dobro da se politika vodi na ulici. Treba je vratiti u institucije. Neka počne stvaranjem uslova da vladajuća većina ne sputava delovanje opozicije u parlamentu i izmenom poslovnika o radu. Neka se opozicioni stav češće i više čuje u medijima. Neka se nastavi debatom o izbornim uslovima koji će ojačati kredibilnost izbornih procedura i poverenje građana u izborne rezultate, a kruniše jednom debatom o potrebi redizajna naših političkih institucija, ustavnim aranžmanima za garantije principa podele vlasti.“ Imajući u vidu dosadašnji ukupan efekat protesta, a Klačar tvrdi da „protesti prolaze, a rejtinzi padaju“, koja je najveća politička dobit koju opozicija može da ima iz bojkota? „Očuvanje nekakvog jedinstva u otporu vlasti, jedina je dobit koju vidim“, odgovara profesor Jovanović. „Ali politika protiv nije jak lepak za jedinstvo. Opozicija još nema jasan zahtev prema vlasti; nema istu poziciju - neki imaju parlamentarni status, neki ne, ne zna se hoće li u jednoj ili više kolona na izbore, još traju trvenja o liderstvu, programski principi i politike su često nepomirljivi. A to su bitniji kohezivni činioci političke koalicije od protivljenja Vučiću.“ Nataša Vučković priznaje strateške greške - da je odluka o nedolasku na sednicu kojoj je prisustvovao Borut Pahor interpretirana brzopleto kao bojkot, koji potom nije dovoljno analiziran - ali na nju vlast ostavlja utisak da joj bojkot odgovara. „To bi u svakom demokratskom društvu bio problem. Dobrodošlica raspravi bez jednog argumenta protiv kazuje da ovde nemamo nikakav impuls demokratije. Kao da se čekalo da opozicija izađe iz Skupštine da bi te teme došle na dnevni red. Ništa nisu uradili da bi pokušali da vrate poslanike opozicije, koji su svoja mesta napustili zbog nasilja većine nad manjinom. I nakon objedinjavanja potvrđuje se da je DS središte otpora, što bi bilo važno zbog sistema vrednosti koje i sada vidimo kao okosnicu. A to jeste naša pozicija insistiranja na dijalogu uprkos nasilju većine nad manjinom. Postoje i drugi načini koje nismo do kraja iscrpli, a koji opoziciji mogu poslužiti kao platforma.“ Opozicija želi otvaranje medija za različite stavove i fer izborne uslove pre sledećih izbora na kojima bi učestvovali. Ostavke u Skupštini ne bi rešile sve te probleme, ali bi verovatno stvorile snažniji pritisak na raspisivanje izbora. One, međutim potvrđuju NIN-ovi sagovornici, nisu tema u opoziciji. Miloš Jovanović kaže da DSS, iako ima mali broj poslanika i ne diktira ritam delovanja opozicije, takvu ideju ne bi odbacio a priori. „Kad izađete iz poslaničkih klupa, postavlja se pitanje kako da se u njih vratite“, tvrdi Nataša Vučković. „Moje mišljenje je da bi učešće u plenumu doprinelo širenju protesta, ako imamo u vidu istraživanja koja pokazuju da se najveći broj građana informiše preko medija kakav je RTS. U Skupštini treba insistirati na pitanjima koji jesu i okosnica protesta, kao što su izborni uslovi, ako treba i revizija Poslovnika, ovako nisam sigurna da imamo mnogo dobiti.“ A Klačar ne veruje ni da bi ostavke bile efikasne. „Efekti bojkota se ne vide, a opozicija je dovedena u situaciju da šta god uradi biće pogrešno. Opozicija je donela odluku pod emotivnim pritiskom dela javnosti, a dubinski gledano zbog emocija u javnom životu i diskursu i narativ je takav da čak i onaj ko je protiv bojkota ne izjašnjava se da ne bi bio proglašen gubitnikom.“ Iako neodgovorno i nedemokratski, vlast je ogoljeno politički poentirala. Posebno kod onih birača koje je, očistiviši prostor od kritike „istorijskih“ odluka, pride uverila u neozbiljnost opozicije. I samo ako tu strategiju nastavi dugoročno, biće na gubitku. I uprkos činjenici da je u doživotnu robiju Srbija ušla bez „a“, zasad je jedino mera štete - ne i dobiti - za opoziciju još nepredvidiva.