Urbani vandali haraju

Ne postoji mnogo urbanističkih divljanja po Beogradu na koje arhitekta Dragoljub Bakić nije uzvratio oštrom rečju, beskompromisno stvari nazivajući pravim imenom. Upozorio je da nemamo samo „okupiran grad“ već i „okupiranu državu“, da je u toku „urbanističko vanredno stanje i urbanistički terorizam“ i da se sve pretvara u „primitivni i prenaseljeni Dizniled“. Niko od gradskih čelnika ili da pojednostavimo – naprednjačkih izvršitelja, nije imao primedbe na izrečeno. Ali, kada se usudio da građane obavesti kako u Beogradu na vodi ne postoji kanalizacija, lično je morao da reaguje Vučić. Ne iznoseći dokaze o postojanju kanalizacije, ali iznoseći niz uvreda na račun Bakića (u normalnim državama bi se našlo tu posla i za tužilaštvo) demonstrirao nam je svoje prioritete. Dok predsednik brižno neguje svoje „čedo“ Beograd na vodi, šta se događa sa Beogradom? Mislim da svaku priču koju počinjemo o Beogradu, od sad pa nadalje, treba početi sa prvom rečenicom koju izgovara prvi glumac, u prvoj sceni Pakovićeve predstave Vox Dei - građanska neposlušnost: „Dali smo im opšte dobro na čuvanje, a oni su ga prisvojili.“ Mi smo aktuelnu vlast opunomoćili da vodi računa o opštem dobru, a oni su to dobro prigrabili za sebe. Zato imamo situaciju koju gledamo svaki dan – urbani vandali haraju po Beogradu, gaze javni interes, uništavaju javno dobro, čvrsto rešeni da ostave trag u Beogradu. A njihov trag je kao oranje na njivi – Beograd je danas bezdušno razrovan. U njemu se takve urbanističke besmislice rade da to traži bunt građana, a građani nažalost tek polako shvataju koliko im je život ugrožen i koliko svakodnevno teže žive pod ovim uslovima koje im nameće gradska vlast. Na primer? Imamo bezbroj primera. Možemo da krenemo od Beograda na vodi koji je paradigma svega što nam se danas dešava u društvu. Ali pre svega bi trebalo da se podsetimo kakav je Beograd nekada bio. Najbolje možemo da ga opišemo kroz reči Duška Radovića: „Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.“ Nakon toga je Beograd počeo da doživljava razne metamorfoze, a ono što se danas dešava je njegova najgora faza u istoriji Beograda. I to se jasno vidi baš na primeru moje struke – urbanizmu i arhitekturi, jer su te dve oblasti veoma zavisne od društveno-političke klime. Današnja vlast prosto demonstrira svoju moć i silu onim što radi na planu urbanizma i arhitekture. I to gledamo svakog dana. Ova sila i moć su jače i od istine, i od prava i od zdravog razuma i od sopstvenih očiju. Kako je sila nadjačala urbanizam? Taj Beograd na vodi je kulminacija jedne velike nesreće koja se dogodila. Umesto da je Beograd svoje finansijske snage upregao u infrastrukturu, on podiže besmislice na javnom dobru. Mi smo zemlja koja nema stabilan politički sistem i predstavljamo rizik kada su u pitanju strane investicije. Zato nije lako doći do novca jer Svetska banka i privatni investitori neće da investiraju kroz koncesije u jedno ovakvo tržište, već bi radije da podele rizik. Tako su i nastala ta javno-privatna partnerstva u kojima polovinu novca daju investitori a drugu polovinu država, kao što je i u slučaju Beograda na vodi. Samo što se tu javlja pitanje – a čemu to uopšte služi? Kakvu korist od toga imaju Beograđani? Kome je potrebno da se zidaju ogromne zgradurine luksuznih apartmana za privatne vlasnike osim ako ne žele da stvore lažnu sliku, pre svega na domaćem tržištu, o našem ekonomskom progresu? Eto, mi smo u takvom stadiju ekonomske moći da možemo da gradimo potpuno novi grad i da postojećem potpuno menjamo identitet. I možemo time da se hvalimo, iako ga menjamo na loše, a pritom nas niko nije ovlastio da to radimo. Šta je falilo dosadašnjem identitetu Beograda? NJegov identitet je ta silueta koja ide od Ušća do Topčiderskog brda, njegov identitet je Singidunum koji je vrlo plitko ispod zemlje i do koga je lako doći. Pa, ukoliko se radi o demonstraciji „ekonomskog progresa“, zar nije rizično reći da u Beogradu na vodi ne postoji kanalizacija? Nema je, jer skoro 300 otvorenih cevi (126 direktnih izliva u Savu i 136 u Dunav) nisu kanalizacija! To kako će je trenutna vlast rešiti u Beogradu na vodi (priključivanjem na postojeće otvorene cevi) nije kanalizacija već anticivilizacija. Evropa zahteva od Srbije, a posebno od Beograda, da prestane svoje fekalije da izliva direktno u Savu i Dunav. Ispod Beograda ide poluzavršeni tunel – interceptor (završen dopola tokom poslednjih 40 godina) koji treba da pokupi sve otpadne vode i da ih odvede na pet lokaliteta gde je predviđeno da se sazidaju fabrike za prečišćavanje otpadnih voda koje bi posle čistu vodu izlivale u reku. Nijedna od tih fabrika nije ni početa. To zahtevaju Evropa i Dunavska komisija, i Srbija nikada neće postati član EU dok se ti problemi ne reše. Mi možemo da otvorimo poglavlje koje se odnosi na ekologiju, ali ga nikada nećemo zatvoriti. Dokle god nemamo rešeno prečišćavanje voda, dokle imamo Dunavac koji je najzagađenija tačka Balkana, dokle god ne vršimo reciklažu otpada već planiramo da ga spaljujemo i dodatno zagađujemo vazduh, naše ekološko poglavlje neće se zatvoriti. Pritom, tačno onoliko koliko ima komunalnog otpada, ima i građevinskog za koji ljudi i ne znaju. A to je kontaminiran otpad koji u sebi ima i olova i azbesta i aditiva...Umesto da ispunjavamo svoju obavezu i recikliramo 70 odsto građevinskog otpada, mi njime zatrpavamo komunalni otpad i pritom kršimo sve moguće evropske propise. Zar je bitno šta je ispod ako je sve što nam grade iznad najveće na svetu: najveće gradilište, najveća kula, najveći jarbol... Da li postoji u arhitekturi kategorija po kojoj je samo najveće na ceni ili je u pitanju psihološki problem? Tu se radi o jednom krajnjem primitivizmu. Šta znači da imamo kulu od 170 metara kada nismo u stanju da ugasimo požar ni na jednospratnoj zgradi, što se desilo nedavno u Višnjičkoj banji. Šta znači da imamo najveći šoping mol na svetu kada ga pravimo na potpuno pogrešnom mestu? A onda zbog tog šoping mola prave višespratnu garažu gde betoniraju 350.000 kvadrata na obali Save, što je zločin. Betoniranje priobalja ostaje, a to je zločin koji ne možemo ispraviti – sa tim se više nikad ništa ne može uraditi. Pre godinu dana ste mislili da još uvek postoji šansa da se sve to sruši. Da li su stvari sada otišle suviše daleko? O tome sam govorio kada je tek počinjala gradnja Beograda na vodi. Ali kada je dobilo sve ovakve razmere, tu više nema rušenja. Dakle, osuđeni smo na njihov identitet? Jesmo, a oni će za sve to što rade ostati nekažnjeni. Bude tu neki glavni urbanista, napravi gluposti, ode i ništa se ne desi. Budu tu neki gradonačelnici, naprave gluposti, odu i ništa se ne desi. Za njih postoji kazna i da imam moć ja bih je sproveo. Beogradu bih privremeno oduzeo zvanje glavnog grada, jer on ne zaslužuje da ga nosi. Zato što nema kanalizaciju, nema rešen saobraćaj, metro... i zato što je dozvolio da se izgradi 350.000 divljih objekata. Ako je Beograd prestonica, onda je prestonica samo divlje gradnje. Sve to govori da gradska vlast zaslužuje da bude kažnjena. U Beogradu se ljudi muče u gradskom saobraćaju, kada dete treba da upišu u obdanište, kad treba da zakažu pregled, kada operaciju čekaju godinama... Kako mislite da bi oduzimanje zvanja prestonice moglo da se izvede? Jednostavno, privremeno proglasimo Šabac za glavni grad jer Šabac vodi računa o kvalitetu života svojih građana, tada bi gradonačelnik Šapca primao u posetu gradonačelnika neke druge prestonice. U Istanbulu, u kome živi 14 miliona ljudi, koji je urbanistički uređen i u kom važe propisi, neka firma sa juga Turske je podigla jedan ogroman soliter pored samog stadiona Bešiktaša. Razmišljalo se šta da se radi jer je u celom Istanbulu to bio jedini divlji objekat, a bila je šteta srušiti ga jer je arhitektonski bio uspešan. Onda su gradski oci odlučili da mu ne dozvole da nosi adresu Istanbula, već grada iz kog je firma, a vlasnik je morao i poreze i komunalije duplo da plaća. Ako bismo Beogradu na vodi dali drugu adresu, šta bismo time dobili? Uništen je najlepši deo grada koji je čuvan za kulturne sadržaje. Ne govorim o Beogradu na vodi već o celom Beogradu – nisi više glavni grad jer ne zaslužuješ da budeš glavni grad. Nisi rešio nijedan problem svojih građana. Gradska uprava se hvali kako godišnje izdaje građevinske dozvole za preko dva miliona kvadrata. Oni stihijski i neplanski samo zidaju jer se na tome i te kako zarađuje, između 150 i 200 odsto, jer kvadrat dižu za 800 evra a prodaju ga za 3.000. To su ogromni profiti zbog kojih se uništavaju delovi grada sa niskim kućama, ulice i životi ljudi. Primeri su Profesorska kolonija, Bulbulder, Vračar, Dorćol. Da li se zbog profita popločavaju ulice i prave sumanuto velike pešačke zone, ili misle da na taj način „ulepšavaju“ grad? Teško da mogu da nađem racionalno objašnjenje za sve ovo što se dešava, jer to postaje suludo. U pitanju je sigurno biznis. Ugrađivanje, utaljivanje, burazerske kombinacije su na delu („ja ću da uvezem ploče, ti ćeš da izbaciš postojeće pa ćeš da metneš moje ploče“) i sve više korupcija uzima maha. Uspeli smo da uništimo sve što je postojalo od privrede u Beogradu, čak i taj nesrećni PKB, uništili smo građevinske firme, ogromna društvena imovina se odlila u privatne džepove i sada je više nemoguće uhvatiti ko se tu sve okoristio. I do sada smo imali sumnjive privatizacije, ali je trenutno u Beogradu na delu pljačkaška privatizacija javnog prostora. Oni više nisu zadovoljni time što su kafići zaposeli trotoare i oduzeli ih od građana, sada su im potrebne čitave širine ulica, od zida do zida. Šta će drugo da bude na Studentskom trgu kada ga popločaju nego još jedan kafanski kompleks. Najavili ste dan kada će u Beogradu sve da stane. Da li je blizu? Pa pogledajte kako već izgleda saobraćaj u Beogradu, sati su vam potrebni negde da stignete. Oni rade besmislene stvari, a najvažniji je saobraćaj. Podigli su šine, a ne može bez njih. Trg republike, kome ništa nije falilo i koji je imao urbanu komfornost i prijatnost, odlučili su da popločaju i da ga izliju na Kolarčevu u kojoj su zaustavili saobraćaj. Da bi to opravdali, Vasinu ulicu su nazvali „nefunkcionalnom, ružnom i dosadnom“ iako se radi o najfunkcionalnijoj ulici u Beogradu iz koje se ulazi u pozorišta, muzeje, koncertne dvorane, amfiteatre. Još uvek ovde postoje studenti koji bi trebalo da stignu do fakulteta i starija gospoda koja bi na Kolarcu da slušaju klasičnu muziku, a nisu u mogućnosti da pešače kilometrima od najbliže autobuske stanice. Zašto to rade Beograđanima nije mi jasno. Da li je to neka frustracija, ili osveta? Osveta za šta? Čime je Beograd zaslužio sve ovo? Samo u onom delu pored Staklenca dnevno ima 60.000 prolazaka javnog prevoza i privatnih vozila, a oni i to zatvaraju. Napravili su 20.000 kvadrata pešačke zone, a najavljuju 50.000. I da bi sve to izveli dovode strane arhitekte. Bečki arhitekta je njima postao dvorski arhitekta koji pravi šare prilikom popločavanja trgova, a mi samo u Beogradu imamo 2.500 arhitekata koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. A da li bi beogradski arhitekta želeo da na Studentskom trgu zalije betonom Singidunum i da u arheološko nalazište ugradi garažu? Bečki arhitekta će da poploča trg, a garaže nije isplanirao ni on ni Zavod za planiranje, već Parking servis. Mi smo pustili Parking servis da radi po Beogradu šta hoće. Ko su oni? To je komunalna ustanova. Još jedan primer zašto Beogradu treba oduzeti zvanje glavnog grada je to što nema železničku stanicu. Nema ni autobusku, ona je na okolnim ulicama i tek će da se gradi. Železnička je iseljena jer su im smetali koloseci zbog Beograda na vodi. Da bi tamo zidali kule i gradove, oni su podigli sve šine, a Beograd ne može bez šinskog saobraćaja. Preselili su glavnu stanicu tri kilometra od centra Beograda u neku zabit koja se zove Prokop i gde postoje samo nezavršeni peroni. LJudi će prestati time da se voze jer neće hteti da se muče sa prtljagom i bez liftova. To znači da svi ti ljudi moraju naći prevoz na drugi način. Haos postaje sve veći, opterećenje grada sve teže. A čime će se voziti? Pa ni gradski autobusi ne idu. Pa neće se ni voziti. Sedeće tu gde jesu, neće nigde ići i zaglupljivaće. Sve to prostači narod. I to je tako – urbanizmom i arhitekturom možete da ulepšavate grad, i poboljšavate svakodnevne živote svih svojih građana (boljom infrastrukturom, novim autobuskim linijama, novim bolnicama, školama, metroom, parkovima kulturnim objektima na koje su građani ponosni) ali takođe možete urbanizmom i arhitekturom da upropastite narod isto kao i rijaliti programima i tabloidima. S tim što urbanizmom možete i potpuno da im uništite život. Ako čoveku otežate kretanje, onda ste ga potpuno blokirali i mentalno ga destabilizovali. U tako haotičnom gradu ljudi i sami postaju haotični, namrgođeni i agresivni. Ali, ako postaju agresivni, zašto onda tu agresiju ne usmeravaju ka onome ko im je onemogućio kretanje? Kada su protesti zbog popločavanja ulica izađe troje ljudi? Izgleda da nisu svesni od koga im preti opasnost, već postaju agresivni prema prvom čoveku koji se nađe pored njih. To je ona priča o belim pacovima. NJih u velikom broju nabiju u mali prostor i oni podnose jedni druge sve dok im se ne pusti struja kroz kavez. Tada se oni podignu na zadnje noge i počinju jedan drugog da grizu. E, to je to. Pritom mislim da mnogi mladi ljudi nisu ni svesni šta im se dešava, kafići su puni dok traju protesti. Takođe, imamo tu i ljude koji su okupirani svojom egzistencijom i korumpirani svojim malim platama. Ipak se nadam da će shvatiti da moraju da uzmu stvar u svoje ruke jer niko sa strane neće moći da im pomogne. Najavili ste neku vrstu okupljanja intelektualaca. O čemu se radi? To je na samom začetku. Inspiraciju za to smo našli u onome što se trenutno dešava u Americi – tamo postoje grupe intelektualaca koje se bune protiv aktuelne politike, koje imaju razvijenu građanski svest i koje su spremne na građansku neposlušnost. Te grupe koje niču po celim SAD se zovu „čopori vukova“ i sastoje se od intelektualaca raznih struka koji su međusobni poštovaoci. Oni traže mlade i obrazovane ljude koje podržavaju i podupiru svojim znanjem i omogućavaju im da steknu i znanja i ambiciju da bi se bavili društveno-političkim problemima i da bi se uključili u vođenje i gradova i zemlje. Po tom uzoru vidim da bi imalo smisla i kod nas napraviti slobodnomisleće grupe poštovalaca, građanskih selekcija koje imaju snage da pronađu mlade kvalitetne ljude kojih ima, recimo, u Inicijativi Ne davimo Beograd ili Pešaci nisu maratonci, i pomoći im da u sebi nađu snagu da spreče loše đake i ljude sa kupljenim diplomama da im rukovode životom. Nedavno je saopšteno da počinje rekonstrukciju hale Pionir. Da li je vreme da počnemo da paničimo? To je posebna i poražavajuća priča. Moja supruga i ja smo projektovali Pionir u okviru Energoprojekta i dobili smo prvu nagradu na konkursu koji je Branko Pešić raspisao 11 meseci uoči Evropskog prvenstva u boksu. Dobili smo veliki broj nagrada za taj projekat, a moja supruga LJiljana je upravo zbog Pionira uvršćena u 100 najboljih žena arhitekata Evrope u periodu od 1918. do 2018. Radili smo ga po svetskim normama, to je naše autorsko delo i mi smo za njega odgovorni. A sada dolaze gradski moćnici koji hoće od Pionira da naprave veću dvoranu nego što jeste. To jest da podignu 5.000 fiksnih sedišta i da u njih ugrade 8.000, što je nedopustivo. Hala mora da se u slučaju opasnosti isprazni za pet minuta, to je matematika, nauka i naša profesija. Ako oni sada unesu još 3.000 sedišta, ne samo da će to biti nekomforno već i bezbednosno veoma rizično. U slučaju požara ne samo da ljudi neće moći da izađu za pet minuta, već postoji opasnost i da će padati sa galerija. To je zločin i oni moraju da budu sprečeni u tome – napraviće situaciju da im ginu ljudi. Zamenik gradonačelnika Beograda se obrušio na Akademiju arhitekture, čiji ste i vi član, nazivajući je „nekakvom nevladinom organizacijom“ i dovodeći u pitanje vaš kredibilitet tvrdnjom da ne može svako da postane „član SANU“, pa da ste nezadovoljni time osnovali svoju „Akademiju“. Kako to komentarišete? Naša Akademija arhitekture postoji već 25 godina i u jednom trenutku je imala 17 arhitekata profesora univerziteta. SANU nikada nije imala više od dva. U čemu je onda nedostatak kompetencije Akademije arhitekture čija je dužnost da brine o dignitetu struke, moralnom kodeksu i etici profesije? Mi se sve vreme samo time i bavimo.