Potpirivanje rusofilstva

U poslednje vreme sve više se govori o postojanju i jačanju ruskog uticaja na Zapadnom Balkanu, a pogotovo u Srbiji koja je viđena kao najznačajniji partner za Rusiju odakle ona dalje može da vrši svoj uticaj. Ipak, odmah se postavlja i pitanje da li Rusija uopšte ima potrebu da dodatno finansira svoj uticaj u Srbiji kad u javnom mnjenju već postoji dovoljno pozitivno izgrađena slika o njoj. Ako posmatramo odnos medija, a naročito domaće dnevne štampe prema Rusiji, stiče se utisak da se proruski narativ u Srbiji kreira od strane samih novinara i urednika odnosno da ne dolazi po nalogu iz Rusije. Ono što prethodno nije bilo poznato javnosti jeste uticaj koji izvršna vlast ima na medije i na kreiranje proruskog narativa. Čitanjem dnevnih novina nije teško primetiti da su one uglavnom naklonjene Moskvi iako Srbija proklamovano ide ka Evropskoj uniji i potpuno ekonomski zavisi od nje. Dovoljno je samo pogledati naslovne strane novina koje su preplavljene ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i pričama o raznim ruskim donacijama naoružanja Srbiji. Za potrebe master rada sprovedeno je istraživanje o kreiranju proruskog narativa u dnevnoj štampi Srbije kako bi se odgovorilo na pitanje da li u Srbiji postoji ruska propaganda i uticaj koji dolazi iz Rusije ili proruski narativ kreiraju sami novinari u Srbiji. Osim kvantitativno-kvalitativne analize sadržaja dnevnih novina povodom izveštavanja o nekoliko događaja 2016. i 2018. godine, za potrebe istraživanja vođen je razgovor sa 15 novinara i urednika o načinima kako se kreira uređivačka politika i eventualnim uticajima sa strane kad je reč o izveštavanju o Rusiji i srpsko-ruskim odnosima, a urađena je i uporedna analiza izveštavanja domaće dnevne štampe i ruskog portala Sputnjik. U izveštavanju dnevne štampe o srpsko-ruskim odnosima i Rusiji uočljivo je odsustvo analitičkog pristupa i dubljeg obrađivanja tema od pukog prenošenja zvaničnih saopštenja i izjava državnih funkcionera. Prilikom analize medijskog sadržaja i stila teksta ocenjivan je i senzacionalizam, emocionalnost, pristrasnost i polarizacija kao varijable. Kada se uporede sve analizirane dnevne novine, najviše senzacionalnih tekstova nalazi se u dnevnom listu Informer, a najmanje u Blicu i Politici. A kada se poredi senzacionalizam prisutan u domaćoj dnevnoj štampi i na portalu Sputnjik, onda istraživanje pokazuje da je u tabloidu Informer čak 76,3% tekstova označeno kao senzacionalno, dok je na portalu Sputnjik to slučaj samo u 14,8% tekstova. Jedan od razloga za takvu razliku može biti i komercijalne prirode s obzirom na to da je portal Sputnjik finansiran od strane Kremlja i ne zavisi od tržišta za razliku od tabloida Informer koji važi za list obojen senzacionalizmom. Ipak, treba imati u vidu i bliske veze ovog tabloida sa vladajućom strankom i njenim liderom Aleksandrom Vučićem i postaviti pitanje da li je takvo izveštavanje Informera o Rusiji podstaknuto od strane predsednika Vučića i ako jeste, zbog čega. Dodatni razlog treba tražiti i u dodvoravanju dnevne štampe javnom mnjenju u Srbiji i zvaničnoj Moskvi. Ovim radom je obuhvaćeno istraživanje izveštavanja domaće štampe u četiri perioda i to tokom zvanične posete Sergeja Lavrova Beogradu u februaru prošle godine, kao i prilikom zvaničnih poseta ministra Aleksandra Vulina Moskvi (april 2018. godine) i predsednika Srbije Aleksandra Vučića Moskvi povodom obeležavanja Dana pobede (maj 2018. godine). Istraživanjem je obuhvaćen i jedan događaj iz oktobra 2016. godine kada je bilo reči o pokušaju državnog udara u Crnoj Gori. Ni u jednom od ova četiri perioda Rusija nije pomenuta u negativnom kontekstu u dnevnoj štampi Srbije. Što se tiče poređenja pozitivnih tekstova o Rusiji u dnevnoj štampi i na portalu Sputnjik, dominiraju tabloidi Informer (68,4%) i Kurir (68,2%), kao i dnevni list Večernje novosti (60%) što je znatno više nego na portalu Sputnjik (45,7%). Slično je stanje i kada se radi o pristrasnosti i emocionalnosti u analiziranim tekstovima gde je čak 41,5% tekstova izuzetno odnosno 34,1% malo pristrasno kad se o Rusiji piše pozitivno, dok je skoro 70% tekstova izuzetnog ili malog emocionalnog tona kad je Rusija predstavljena pozitivno. Uočljiva veza između pozitivnog pisanja o Rusiji i stepena pristrasnosti i emocionalnosti očekivana je s obzirom na to da se na taj način daje dodatni naboj u tekstovima gde se pominje Rusija. Izveštavanjem na ovakav način novinari i urednici učestvuju u stvaranju proruskog narativa čije kreiranje je glavna tema ovog istraživanja. Još jedna uočljiva razlika u poređenju izveštavanja domaće dnevne štampe i ruskog Sputnjika jeste što dnevne novine u Srbiji mnogo više koriste reči sa emocionalnim potencijalom da bi opisali srpsko-ruske odnose nego što to radi Sputnjik. Reči poput bratstva, prijateljstva, tradicije, stabilnosti i bliskosti korišćene su čak 42 puta u dnevnoj štampi dok ih je portal Sputnjik koristio samo u šest slučajeva. Ovi podaci govore o potrebi urednika da korišćenjem ovakvih reči dodatno daju na značaju odnosu Srbije i Rusije i moguće projektuju rusku ljubav prema Srbiji onako kako bi oni želeli da izgleda u stvarnosti. Bitno je napomenuti da je ukupno analiziran 231 tekst, od čega 150 tekstova u dnevnim novinama i 81 tekst portala Sputnjik. Iako Evropska unija nije bila direktan predmet istraživanja, ona se pominje 30 puta u tekstovima koji se odnose na Rusiju, ali nijednom u pozitivnom kontekstu. O Evropskoj uniji se uvek govori kao ucenjivaču koji Srbiju stavlja pred izbor EU ili Rusija, a spominje se i kao izvor konfrontacije s Istokom ili u kontekstu nesprečavanja projekta takozvane velike Albanije. Ako ukupno poredimo stil teksta u dnevnoj štampi i na portalu Sputnjik, zaključak je da je domaća štampa senzacionalnija, pristrasnija, polarizovanija i emocionalnija. O razlozima za ovakvo izveštavanje više se saznalo kroz razgovore sa novinarima i urednicima dnevne štampe u Srbiji. Intervjuisano je 15 novinara, neki su dolazili iz medijskih kuća koje su naklonjenije Zapadu, neke Rusiji, neki su bili bliži vladajućoj stranci, a drugi nezavisniji u svom odnosu prema njoj. Kroz razgovor je ispitivano postojanje ili odsustvo stranog uticaja, kao i način kreiranja proruskog narativa i odakle on dolazi. Sumirajući odgovore dominantna su tri problema sa kojima se suočavaju novinari - politički i finansijski pritisci, niski profesionalni standardi i autocenzura, i to kao posledica uređivačke politike gde se zna šta je dozvoljeno a šta ne. Što se tiče proruskog narativa u dnevnoj štampi, zbog tradicionalnih i religioznih veza između dva naroda, Srbija predstavlja pogodno tlo za njegovo širenje i jačanje, i to od strane domaćih novinara i urednika. Iako se dosta govori o ruskom uticaju i u medijima, bivši dopisnik iz Brisela smatra da je priča o dometima tog uticaja precenjena s obzirom na to da su sve vlasti od 5. oktobra do danas u svom predizbornom programu imale Evropu kao glavnu temu. A najveći broj sagovornika smatra da najviše novca u srpske medije dolazi iz Evropske unije i njenih fondova, koji podstiču demokratske ideje i vrednosti. Urednik jednog tabloida ističe da se „strani uticaj u Srbiji manifestuje tako što svaki američki ambasador i šef misije EU u Srbiji komanduje medijima, kao i da postoji ozbiljan uticaj zapadnih ambasada na medije u Srbiji“. Suprotno, jedna TV novinarka govori da ključni uticaj na medije vrši sam vrh vlasti koristeći i finansijski i direktan pritisak. Ona navodi da u Srbiji Rusija ne bi mogla da poturi neku temu, a da je ona u suprotnosti s vlašću koja kontroliše medije. Kad se govori o ruskom uticaju na domaće medije, urednik jednog od tabloida tvrdi da mu nije poznato da Rusi utiču na Informer koji ima prorusku uređivačku politiku koja je prijemčiva prosečnom biraču. Urednici i novinari se većinski slažu da se u našoj dnevnoj štampi o Rusiji piše nekritički, pristrasno i površno. Oni su mišljenja i da je priča o samom ruskom uticaju predimenzionirana odnosno da se više radi o rusofilstvu u dnevnoj štampi, kao i da se takvo izveštavanje štampanih medija ne odnosi toliko na Rusiju koliko na Putina. Iako se o Rusiji piše puno, utisak je da srpska javnost i dalje o Rusiji i životu u njoj zna vrlo malo, najviše ih zanima šta Rusija može da uradi za nas, i to uglavnom o pitanju Kosova. Jedan od razloga za takvo izveštavanje o Rusiji može biti i zbog nezadovoljstva u jednom delu javnosti politikom Zapada, gde se Rusija predstavlja kao alternativa. Bivši dopisnik iz Moskve smatra da srpska štampa piše lažne vesti o srpsko-ruskim odnosima. Ako se analiziraju dnevne novine uvek se mogu videti Vučićeve izjave, a skoro nikad Putinove, što je vrlo indikativno. Kad je reč o potrebi za kreiranjem proruskog narativa, jedan od ispitanika ističe da „vlast samo gleda rejting i toleriše takav pristup u izveštavanju prema Rusiji“. Novinar koji se bavi odnosima Srbije i Rusije smatra da kada je u pitanju odnos vlasti prema Rusiji, „Aleksandar Vučić pokušava da zadovolji svoje prorusko nacionalističko biračko telo, a za to nema boljeg načina od sastajanja s Putinom“. Izričitiji u svom stavu bio je bivši dopisnik iz Brisela koji vidi dva glavna uticaja kad govorimo o Rusiji, jedan uticaj ide kroz Sputnjik, a drugi od strane vladajuće garniture koja iz sopstvene računice potpiruje rusofiliju u medijima. Još jedan od razloga zbog kojeg postoji takav odnos štampe prema Rusiji jeste igra same vlasti da stvara sliku da je Srbija bliža Rusiji radi održanja podrške u biračkom telu i njegovom smirivanju. Značajno je i tumačenje urednice ruskog portala koja smatra da ne postoji pritisak s ruske strane niti nastojanje Rusije da ubedi nekoga da lepo piše o njoj. Takav proruski narativ u dnevnoj štampi, smatra nekoliko sagovornika, kreira srpska vlast, a ne Rusija. Ako se raspravlja o razlozima zbog kojih u tome učestvuju urednici dnevnih novina reč je o čistom oportunizmu, a ne njihovoj ideologiji. Jedan od ispitanika tvrdi da se „naslovne strane tabloida pregledaju u raznim kabinetima pre nego što odu u štampu“. Zanimljivo je i tumačenje jedne novinarke koja primećuje da se na Rusiji naročito insistira kada se srpska politika približava Zapadu, kao i da to nije po nalogu Putina već srpskih vlasti. Ako postoje informacije da vlast ima jak uticaj na medije u Srbiji, onda se postavlja pitanje zbog čega vlast toleriše širenje proruskog narativa u medijima dok se Srbija približava Evropskoj uniji. Još jedan novinar smatra da vlast ne samo što toleriše već i podstiče kreiranje tog narativa zbog svog biračkog tela koje je naklonjeno Rusiji. Na osnovu analize sadržaja koja je pokazala da domaća dnevna štampa pozitivnije, senzacionalnije i pristrasnije izveštava o srpsko-ruskim odnosima i Rusiji od samog Sputnjika, kao i na osnovu razgovora sa novinarima, može se zaključiti da se proruski narativ najvećim delom kreira pod kontrolom vladajuće Srpske napredne stranke odnosno predsednika Aleksandra Vučića. Razlog za kreiranje takvog narativa nalazi se pre svega u političkoj potrebi održanja lične popularnosti srpskog predsednika i predstavljenosti sebe kao lidera koji razgovara i sa Istokom i sa Zapadom, ali najpre zbog svog biračkog tela i opšte podrške koju Rusija dobija u javnom mnjenju Srbije.