Politički sajber rat

Tokom poslednjih dana američko-kineski trgovinski rat prešao je u novi, znatno oštriji oblik – u tehnološki rat, što može prerasti u totalan ekonomski i politički rat. Trampova administracija stavila je Huavej na crnu listu proizvođača koji predstavljaju opasnost za nacionalnu bezbednost, što znači zabranu isporuke američke tehnologije i komponenti Huaveju (i možda kineskom ZTE-u) bez posebne licence. Takođe, izdata je izvršna naredba o zabrani kupovine tehnologije proizvedene od firme koja predstavlja bezbednosni rizik, što neminovno obuhvata Huavej. U centru ove priče je navodna američka bojazan da bi Huavej mogao da iskoristi svoju opremu u 5G tehnologiji da na zadnja vrata krade podatke i šalje ih kineskoj vladi. Ova optužba ostala je potpuno nedokazana i malo ko ju je prihvatio, osim par pacifičkih saveznika. Očigledno je američka administracija bila nezadovoljna slabim odjekom svog poziva, pa je prešla na oštrije mere tehnološkog rata. Ali, ona se nije zadržala na sprečavanju korišćenja Huavejeve opreme, već je, kroz zabranu isporuke američkih proizvoda Huaveju, očigledno krenula na uništenje kineske kompanije. Ovim merama je ugrožena sudbina ove najveće svetske telekomunikacione kompanije, ali i interesi njenih američkih snabdevača, svih u svetu koji koriste opremu Huaveja, a posebno zbog neminovnog kašnjenja uvođenja 5G tehnologije čiji je predvodnik baš Huavej. Kina je zemlja koja veoma brzo napreduje na tehnološkom polju: za par decenija postala je od proizvođača igračaka i donjeg veša tehnološka sila koja na mnogim poljima može parirati vodećim, najrazvijenijim nacijama, ili čak predvoditi svet u nekim oblastima kao što su veštačka inteligencija ili projektovanje aviona na hiperbrzi pogon. Ali, u tom razvoju ostali su nepokriveni brojni džepovi u kojima nije uspela da dostigne svetski nivo. Jedan primer je neuspeh da, i pored sveg truda poslednjih godina, načine konkurentske procesore, pa se oslanja ili na uvoz ili na licence. Takvo stanje ostavlja Kinu ranjivom na sankcije, odnosno na zabranu izvoza potrebnih tehnoloških komponenti iz vodećih zapadnih zemalja u Kinu. Za kratkoročno rešenje problema, neki su nagomilali zalihe komponenti iz SAD, pa se Huavej obezbedio za godinu dana, uz nadu da će do tada uspeti da stvori svoj konkurentski procesor. Ali, možda još važnije, američki proizvođači softvera, inače vodeći u svetu, takođe moraju prestati s prodajama Huaveju, što će ovom doneti velike probleme i možda onemogućiti prodaju mnogih proizvoda u svetu. U Americi antikineski sentiment polako dostiže antirusku histeriju. Čak i oni kojima Tramp ide na nerve kao primitivan i agresivan političar veruju da je potpuno u pravu u mnogim tvrdnjama koje se tiču Kine. A to nije tačno. Većina njegovih antikineskih tvrdnji ne stoji i može se smatrati kao puko propagandno oruđe američke agresivne spoljne politike u pokušaju obračuna sa Kinom. Tako SAD stalno tvrde da Kina manipuliše valutom, odnosno da svesno smanjuje kurs juana kako bi podsticala izvoz i „otimala“ radna mesta. A to nije istina: kurs juana povećan je realno za polovinu prema korpi valuta u poslednjih 15 godina. Ili, kažu da Kina kroz veliki trgovinski suficit sa SAD direktno otima američka industrijska radna mesta. Ali, istina je da Kina ima manje-više uravnotežen tekući bilans sa svetom (pored trgovine robom ulazi i trgovina uslugama), s tim da je američki robni deficit sa Kinom i drugima posledica male američke štednje i ekspanzivne ekonomske politike. Ili, tvrde da Kina vodi nedozvoljenu netržišnu industrijsku politiku. Ali, nju su koristile i Francuska, Nemačka, Japan i Južna Koreja u nekim fazama svog razvoja. Čak je i sam Tramp februara ove godine izdao izvršnu naredbu o podsticanju razvoja veštačke inteligencije u SAD, što je industrijska politika. Izgleda da Tramp misli da i ovde važi stara latinska da ono što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno volu. Samo što Kina nije vo. Ali, najvažnijom se pokazuje tvrdnja da Kina krade intelektualnu svojinu Amerike s tim da je osnovni metod krađe, po američkim zvaničnicima, tzv. prisilni transfer tehnologije iz Amerike u Kinu. On se navodno odvija kroz zakonsku obavezu stranih partnera da unesu svoju tehnologiju u zajedničko preduzeće sa kineskim partnerom. Prvo, reč „prisilno“ nema smisla, pošto američke i evropske kompanije ne moraju da investiraju u zajedničke firme sa kineskom stranom. Važnije, o bilo kakvoj krađi ne može biti reči pošto je svaki takav transfer tehnologije naplaćivan od strane zapadne firme kroz povoljnije uslove ugovora o zajedničkom ulaganju sa kineskim partnerom. Jer, nema sumnje da će zapadni tražiti veći udeo u vlasništvu ukoliko ulaže u modernu tehnologiju nego ukoliko je ne ulaže, što će kineski partner biti spreman da prihvati. Tako stvari funkcionišu. Ova logika lako je razumljiva svakom pristojnom ekonomisti, ali ne i mnogim političarima i pravnicima. Kako znamo, uspešna propaganda se nikada ne zasniva na racionalnim argumentima, već na igri sa emocijama – prisila, pljačka – dok je bez njih optužba sasvim šuplja. Inače, polazna Trampova pozicija – da Kina krade zaposlenost iz SAD – jasno je pogrešna. Američke kompanije podižu fabrike u Kini ne zato što Kinezi vode pokvarenu politiku, već stoga što je tamo radna snaga znatno jeftinija, a jednako dobra kao američka, tako da kroz ovo premeštanje fabrika one smanjuju troškove i opstaju ili popravljaju konkurentsku poziciju na svetskom tržištu. Osnovni problem je drugde. Već nekoliko decenija američki ratni i ratoborni establišment sa zebnjom prati uspon Kine, shvatajući ga kao pretnju američkoj hegemoniji. Dugo je postojala nada da će se neobičan kineski ekonomski sistem sam od sebe srušiti i tako rešiti problem, ali se to nikako ne dešava. Stoga Amerika, po njihovom shvatanju, mora da krene u akciju ograničavanja Kine, pa u tom svetlu treba tumačiti događaje poslednjih godina, a posebno sa Huavejem i drugim tzv. pretnjama američkoj bezbednosti. Ali, tretiranje Kine kao neprijatelja je siguran način da se od Pekinga zaista napravi neprijatelj. Nijedan hegemon ne želi da preda poziciju nekom drugom bez otpora, pa i borbe. Tako je Grejem Elison razvio teoriju Tukididove zamke, po kojoj je rat za hegemoniju praktično neminovan, kako pokazuje istorijsko iskustvo. Kako Tukidid reče: „Rast Atine i strah koji je on doneo Sparti učinio je rat neizbežnim.“ Elison sada pokušava da nađe način kako da se rat SAD i Kine izbegne, ali, kako sam kaže, nije zadovoljan dosadašnjim nalazima. U ovom trenutku kineska poruka Trampu, data preko novina, glasi: „Ukoliko hoćete da pričamo, hajde da pričamo. Ukoliko želite da se bijete, hajde da se bijemo.“ Tvrda namera ili pregovaračka poza? U kineskoj istorijskoj svesti važno mesto ima „vek poniženja“, kako zovu vreme od sredine XIX do sredine XX veka, kada su zapadne sile i Japan, kao jače od slabog kineskog carstva, nametale brojne i nepovoljne ugovore Kini – od otimanja teritorija do raznih ponižavajućih uslova za unutrašnju politiku. Sve to nije ni zaboravljeno, ni oprošteno. Stoga kinesko rukovodstvo ne sme da prihvati poniženje kod tekućih pregovora sa SAD, pa čak i umereno rešenje koje bi ličilo na kapitulaciju. Zato ni pomenuti poziv na bitku ne mora biti taktički. Pored toga, Kina ima na raspolaganju sklapanje saveza sa Rusijom, što ova druga, pritisnuta od SAD, odavno nudi. Do sada Kina nije ušla u ovaj savez iz želje da održi dobre odnose sa SAD i trougao SAD-Kina-Rusija. Međutim, otvoreno neprijateljstvo SAD gura Kinu u rusko naručje, što bi Amerika morala da ima u vidu. Ostaje pitanje da li je pozicija Amerike jedinstvena. Sasvim je moguće da Tramp ipak ima mekši stav od jastrebova u administraciji, posebno potpredsednika i sekretara za nacionalnu bezbednost. Ako ništa drugo, Trampu bi za pobedu na predsedničkim izborima 2020. godine dobro došao lep sporazum sa Kinom koji bi mogao proglasiti pobedom, dok mu troškovi dugotrajnog, neizvesnog sukoba ne trebaju. Važnije, kineski rast tokom poslednjih decenija vukao je za sobom rast celog sveta. Ukoliko Kina stane veoma će se usporiti svetski rast, na sveopštu štetu, pa i velikih američkih kompanija koje puno izvoze u Kinu (od Boinga do Epla). Pored toga, Kina ima dosta drugih instrumenata osvete: može da poremeti američko finansijsko tržište bacanjem svog ogromnog kontingenta američkih državnih obveznica. Ili, može da smanji vrednost juana i tako podstakne izvoz. Ili, da oteža rad američkih firmi u Kini. Ili, da iskoristi svoju dominaciju u retkim metalima (proizvodi dve trećine li-jon baterija u svetu) radi stvaranja poremećaja u SAD. U osnovi, ekonomije ovih dveju zemalja su toliko povezane da njihovo razvezivanje, a na to ciljaju američki jastrebovi, svima mora naneti veliku štetu. Ali, kada su ekonomski interesi sprečili neki rat, bilo hladni bilo pravi?