Mihailo Miša Janketić (1938-2019)

Mišu Janketića je bilo lako voleti. Čestit, pouzdan, blagonaklon, porodični čovek pun vrlina koje novo vreme nije moglo da uništi, ulivao je ljudima poverenje i davao im snagu. Publika ga je volela zbog njega samog, nije ga poistovećivala sa junacima koje je igrao, nije mu nadevala njihova imena, on je jednostavno i uvek bio Miša Janketić. Jednom davno, prepričavala sam Miši kako me je dirnuo LJuba Tadić kada mi je opisivao jedan događaj iz njihove predstave Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića u režiji Bora Draškovića. U toj sceni govorio mi je LJuba, veliki LJubiša Jovanović je tako igrao da je LJuba u trenutku zaboravio da je na sceni, da on treba da govori. Stao je i gledao u kolegu kao da je čovek iz publike. Toliko je LJubiša Jovanović bio impresivan u toj sceni. Miša je znao za tu LJubinu priču i dodao je: „A šta misliš, kako je bilo meni sa tom dvojicom aždaja pored sebe? Mogao sam mirno da stojim na sceni i samo gledam u njih, kakvi su bili. Imam 30 godina, oni su u takvoj snazi, tako su veliki i moćni da stalno mislim kako ću da se udenem između njih.“ Miša se udenuo takvom silinom da je uloga LJube Vrapčeta, odnosno Šampiona, uprkos brzom skidanju ove predstave sa repertoara, ostala upamćena. Ali, na izvestan način je to bila prelomna tačka u Mišinom životu. Napustio je pozorište, napustio je i svoju partiju, Savez komunista, i krenuo u Crnu Goru da gaji pčele i ovce. Na neko vreme se povukao u brda, u đedovinu, u Tomaševo. Mislio je da više nikada neće igrati. Ipak, vratio se glumi jer, kako mi je tom prilikom rekao, izaći iz pozorišta bilo je ravno izlasku iz života. LJubi Vrapčetu će se vratiti posle više od 40 godina kada je na sceni Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Bobana Skerlića, odigrao ovog junaka koji negde iz Švedske priča svoju priču. Posle nekoliko godina igranja u ovim Tikvama, pre godinu dana povukao se zbog bolesti. Životna priča Miše Janketića uzbudljivija je od najboljeg ratnog scenarija. Kao dečak od pet godina ostao je sam, bez oca pravnika, partizanskog komandanta, majke učiteljice, brata i sestre. Majku je tek malo upamtio, lepu tamnokosu Milicu koja je imala 29 godina kada su je ubili četnici. Bio je dete ratno siroče, stipendista ratno siroče i sanjao je da će jednog dana imati četvoro dece i svojoj deci nadenuti imena svojih roditelja, svog brata i svoje sestre. Tako će, mislio je, prestati da bude siroče koje je uglavnom odrastalo u domovima za ratnu siročad. I tako je i bilo. Oženio se lepom Svjetlanom Knežević, balerinom i glumicom, koju je zavoleo na snimanju filma Horoskop, gde su se zavoleli i Dragan Nikolić i Milena Dravić. Sačekao je da bude punoletna, oženio se njome i ona je rodila dva sina i dve kćeri. Sva su deca dobila imena koja su nosili članovi Mišine izgubljene porodice. Upisao je najpre studije književnosti, a posle druge godine otišao je na radnu akciju u Sloveniju. Kada se vratio u Beograd, prošli su svi rokovi da polaže ispite kako bi dao uslov da upiše treću godinu. A ako ne bude redovan student, ostaje bez stipendije. Otišao je poslednjeg dana da se prijavi na Akademiju i odmah bio primljen u klasu glume Mate Miloševića. Profesor mu je kasnije priznao da mu je bio najdraži student. Kao treći glasnik u Ričardu Trećem, stao je tog 29. novembra 1961. na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta da odigra svoju prvu ulogu. Sa te scene će otići u penziju. Tu je do poslednjeg trenutka igrao u Kralju Betajnove, svojoj poslednjoj premijeri. Bila je to poslednja uloga glumca koji je odigrao više od dve stotine pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga. Tokom karijere, koja je trajala 58 godina, dobio je pet Sterijinih nagrada, Nušićevu nagradu za najboljeg komičara, Dobričin prsten za životno delo, nagrade Raša Plaović i Pavle Vuisić, Zlatnog ćurana, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem, zlatnu medalju LJubiša Jovanović... Od svih priznanja posebno mu je draga bila Karađorđeva zvezda koju je dobio od borca solunca koji je imao 96 godina i učestvovao u mnogim ratovima. Poklonio mu je zbog uloge vojvode Živojina Mišića u predstavi Kolubarska bitka. Govorio je da je neukusno reći ja sam srećan čovek, ali kada bi pogledao svoju porodicu, nije mogao a da to ne izgovori.