Iza vrata Crvenog salona

Čemu ovo služi, a uz to i ne radi, verovatno je glasilo pitanje koje se predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću motalo po glavi nakon sastanka sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Irinejem i vladikama u Patrijaršiji SPC. Došao je u takozvani Crveni salon po podršku, a izašao prilično smrknut, sa nekim nemuštim objašnjenjima o međusobnom poštovanju i uzajamnom razumevanju uprkos različitim stavovima. Nije izgleda mnogo pomoglo ni to što je koristio formulu „govorim tiho i nosim Milorada Dodika sa sobom“. Neki izvori, doduše, kažu da nije govorio baš tiho i da je osim Dodika nosio i neke papire sa sobom, ali bilo kako bilo, vladike su tvrda srca bile i Vučiću podrške za Kosovo nisu dale. Možda su i oni imali problem koji imaju građani Srbije - prosto nisu znali kakav je zaista Vučićev plan, pa nisu mogli ni da ga podrže. No, i pored toga, vladike su iz tabloida bliskih vlastima vrlo brzo saznale da je sastanak bio baš-baš super, a provejavalo je tu i da su baš-baš podržale Vučića u svemu što radi, što i nije baš-baš bilo tačno. Zato su bili prinuđeni da reaguju i objave saopštenje u kojem jasno kažu da ne dolazi u obzir bilo kakvo razgraničenje, podela ili priznavanje nezavisnosti Kosova. Nije da su uprli prstom u bilo koga, ali znate kakvi su tabloidi, zaigraju se, pa hoće da napišu svašta, i što jeste i što nije. Više ovo drugo, ovo prvo im se baš retko desi. Nažalost, učesnici razgovora nisu dali mnogo informacija, obletali su oko teme ko Vučić oko novinarskih pitanja, što bi se reklo, pa smo svi bili prinuđeni da nagađamo šta se dešavalo iza zatvorenih vrata Crvenog salona. Pa da probamo. „Vaša svetosti, hoćete li da podržite moj plan za Kosovo?“ „Koji plan?“ „Za Kosovo.“ „Znam da je za Kosovo, nego šta je plan.“ „To ne mogu da vam kažem. Poverljivo je, a i Dodik je tu. Čuće, pa će izbrbljati okolo.“ „Predsedniče, bukvalno sedim pored vas.“ „Dobro je, Mile, u redu je. I vrati taj batak u džep, na sastanku smo, čoveče! Vaša svetosti.“ „Nema plana, nema podrške.“ „Samo malo, makar? Da podržucnete?“ „Najviše što možemo da kažemo je da se boriš kao zmaj ili tako nešto.“ „Jaoj, Vaša svetosti, nemojte zmaja, jeste videli kako je prošao onaj u Igri prestola? Nije zgodno. Dajte nešto drugo.“ „Lav?“ „Može lav, lav je u redu. Samo nemojte Lava Pajkića da pominjete. Pa, dobro... brzo smo završili. Ali bilo bi fino da još malo izblejimo ovde, da ne krenu odmah neke spekulacije. Nego, je l’ imate šah? Da odigramo neku partiju?“ „U redu, ali brzopoteznu. I molim vas, kažite Miloradu da skloni kesu sa sarmama sa stola.“ Možda je bilo ovako. A možda uopšte nije ni bilo razgovora. Možda su se samo gledali beskrajno dugo i testirali ko može duže da izdrži bez odlaska u toalet. Vučić! Ili ko može duže da priča bez prestanka. Vučić! Ili su jednostavno udružili snage i zajedno pisali saopštenje po principu „što više pričati, a što manje reći“. A tu vladikama ni božija pomoć nije bila potrebna, pošto su već imali Boga demagogije na svojoj strani. Vučić!