Retkost na repertoaru

Novo gostovanje Opere Sankt Peterburga posvećeno je važnim godišnjicama beogradske umetničke scene: 150 godina Narodnog pozorišta i 20 godina opere i teatra Madlenijanum. Prvi susret sa uglednim ruskim državnim kamernim muzičkim teatrom bio je juna 2017. u Madlenijanumu – opere Ne samo ljubav Ščedrina i Veridba u manastiru Prokofjeva u režiji Jurija Aleksandrova. Ovaj umetnik dobro je poznat domaćoj publici po dvema izuzetno uspešnim produkcijama Madlenijanuma ostvarenim proteklih godina (Travijata i Pajaci). Aleksandrov je angažovan na istim zadatku i u postavkama o kojima je reč – Lovci bisera Žorža Bizea i Faust Šarla Gunoa – obe nagrađene visokim teatarskim priznanjem Sankt Peterburga („Zlatni sofit“). Lovci bisera Žorža Bizea prava su retkost na repertoaru srpske operske scene. U Narodnom pozorištu, delo je imalo samo jednu inscenaciju, realizovanu krajem osamdesetih godina prošlog veka. Razlog tome je nejasan i donekle konfuzan siže, mada se privlačnost muzike ne može osporiti. Aleksandrov se odlučuje za klasičan pristup, insistira na bajkovitosti Bizeove operske fantazije, ostavlja je u mističnim i davnim predelima Istoka (Cejlon). Solisti – u punoj snazi: Jevgenija Kravčenko je sugestivna i senzualna Lejla; Aleksej Pašijev (Zurga) poseduje izuzetnu lepu boju glasa, pouzdan sagovornik u duetu Au fond du temple saint. Odličan je Nurabad Antona Morozova. Vladislav Mazankin pažljivo gradi lik Nadira: arija Je crois entendre encore od koje se uobičajeno najviše očekuje, bila je veoma solidna, mada je (u vokalnom smislu) poslednja fraza nejasno formulisana. Uživanje je slušati orkestar koji besprekorno funkcioniše (u obe opere); ništa ne narušava celovitost zvučnih tekstura, vođenje pojedinačnih deonica, usklađenost sa akterima na sceni – u čemu, svakako, važan udeo ima mladi i energični dirigent Maksim Valjkov. Obe postavke izuzetno su funkcionalne u pogledu scenografije, svetla, video-arta (koji nije dekorativni dodatak sceni, već eksponirani nosilac akcije), takođe i tretmana izvođača, prevashodno hora. Horski pevači, njih trinaestoro, imaju punoću daleko obimnijeg ansambla; oni su, štaviše, u dvostrukoj ulozi. Otkrivamo da su istovremeno i spretni plesači. Data im je maštovita i adekvatna koreografija koja ne opterećuje pevanje, a čini delo dinamičnijim. Sve to će naročito doći do izražaja u realizaciji Fausta. Faust (prezentovan dva dana kasnije u Madlenijanumu), otkriva drugačiju rediteljsku nameru. Gunoova partitura smeštena je u apokaliptične, hakslijevske kontekste budućih (vrlih) novih svetova, očišćenih od čovečnosti: to je naučni eksperiment kojim rukovodi (doktor) Mefistofeles. Nema praznog hoda, svaki trenutak – što je naročito važno tokom instrumentalnih segmenata – dobija detaljno razrađenu dramsku funkciju. Reditelj, čini se, poziva slušaoca/gledaoca da se posredno uključi u čin interpretacije tako što će otkrivati i povezivati linije sugerisanih značenjskih opcija. Ostvarenja nosilaca glavnih uloga su, kao i u Lovcima bisera, izvanredna, ujednačen je pevački nivo solista, do najfinijih nijansi definisan glumački iskaz. Nije jednostavno izdvojiti najuspelije arije/prizore: hipnotišuće tumačenje Le veau d’or Jurija Borščova (Mefistofeles); Salut, demeure chaste et pure Sergeja Aleščenka (Faust); Vladimir Celebrovski (Valentin) u Avant de quitter ces lieux; Tatjana Kaljčenko (Margareta) očaravajuća je u Il était un roi de Thulé... Ne želimo da pravimo poređenja, opet, ovo je kreativni, odnosno, profesionalni model kakav bi, izvesno, bilo dobro primenjivati i na planu srpske kulture i umetnosti.