Od ulice do šatora

A šta ako je scena koju smo dobili upravo onakva kakva odgovara Aleksandru Vučiću? U Skupštini neometano dobija dugotrajne aplauze, sve uz nadzor lica s poternice, Milana Radoičića. Najveći deo opozicije zabavljen je smenjivanjem u šatoru ispred Predsedništva Srbije i potpuno nevidljiv za širu javnost, osim u ulozi dežurnog krivca. Mediji su puni vesti o osnivanju novih saveza i stranaka, taman da pretnju jedinstvenim opozicionim bojkotom izbora pod nefer uslovima učine neostvarivom. Zar nije idealno? I šta ako je, posle iznenađenja zbog spremnosti ogromnog broja ljudi širom Srbije da protestno marširaju ulicama čak i po najgorem zimskom kijametu, stanje pasivizirano do te mere da je obesmišljena čak i rasprava o tome da li će autokratski režim, kad za to dođe vreme, biti smenjen revolucijom, kao što zagovara sociolog Jovo Bakić, ili na izborima, kako se izjašnjavaju opozicione partije? I to ne zbog toga što revolucija podrazumeva prolivanje krvi, o čemu se nerado govori, već zato što izmučena Srbija više nema snage ni za jednu od tih metoda? Šest meseci nakon početka protesta izazvanih prebijanjem Borka Stefanovića 23. novembra u Kruševcu, opozicione stranke ipak ne dele navedeni pesimizam po pitanju šansi da se u Srbiji uspostavi politički balans neophodan za normalan život. Naprotiv, u subotu 8. juna, kako je na poslednjoj, prilično „izduvanoj“ šetnji, najavio redovni govornik Branislav Lečić, trebalo bi da se, upravo zbog obeležavanja polugodišnjice početka, obnove protesti širom zemlje, pri čemu bi šetačima u Beogradu bio iznet i plan, kako reče, „daljih koraka, koji će ugroziti već ozbiljno načetu vlast“. Do tog dana bi trebalo da saznamo predlog stručnog tima koji je formirala opozicija o tome kako bi trebalo da se obezbede slobodni izbori, ali i šta je odgovor na ćutanje vlasti na pozive na dijalog o izbornim uslovima. Srbija je, kao što znamo, velika tajna, pa je teško prognozirati kakve su šanse da se splasnuli protesti za tu junsku priliku omasove. Naročito zbog toga što se nikad ne zna kakav bi potez mogao da povuče njihov glavni organizator – predsednik Vučić. A njegov kapacitet da naljuti oponente čak i kad izgleda da su u najdubljoj depresiji, znamo, nije za potcenjivanje. S druge strane, nesumnjivo je da je, tokom proteklih šest meseci, bilo bezbroj pogrešnih poteza opozicije, kojim je građanska energija olako proćerdavana - od davanja nerealnih obećanja, preko međusobog odmeravanja snaga i preuzimanja potpune stranačke kontrole nad protestima, do nedostatka sluha za realne ljudske probleme i spremnosti da se u njihovom rešavanju pomogne. Profesor FPN Đorđe Pavićević navodi, recimo, primer na kome se opozicija „slupala“, a nije morala: mogla se, recimo, pobrinuti da kuća novinara Milana Jovanovića, zapaljena po, kako se tvrdi, nalogu predsednika opštine Grocka, naprednjaka Dragoljuba Simonovića, bude obnovljena u rekordnom roku, da građani vide da postoji neko ko je spreman da ih štiti. I nije, čak, bilo potrebno da opozicija finansira obnovu – dovoljno bi bilo da se ponudila kao organizator skupljanja novca od građana, učesnika protesta. Ali se niko nije setio i niko nije bio spreman da uloži trud. Bez obzira na sve opozicione propuste, ipak, teško da je neko iole upućen u politiku mogao očekivati da će se režim, koji je na svom učvršćivanju tokom sedam godina koristio gotovo sva zamisliva sredstva, povući samo zato što hiljade ljudi jednom sedmično u potpunom miru šetaju srpskim ulicama. Ali, koliko god mali koraci bili, mora se priznati da Srbija danas nije isto što je bila Srbija pre nego što su, 30. novembra u Kruševcu i potom 8. decembra u Beogradu, održane prve protestne šetnje od kojih je nastao neočekivani talas. „Imali smo mrtvo more. Ni građani ni opozicija nisu bili spremni ni za kakvu akciju“, kaže Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, za koga su efekti protesta vidljivi - oslobađanje od straha, kaže, nije floskula. A na isto pitanje - da li se u Srbiji nešto promenilo -Pavićević najpre govori o konstituisanju nove opozicije (doduše, osim sve vidljivijih Dveri i Demokratske stranke koja se ujedinila sa dva sopstvena derivata, uglavnom izvan parlamenta) ali i o nekim događajima za koje veruje da se, bez protesta, ne bi desili - sudski procesi protiv Milutina Jeličića Jutke, Dragoljuba Simonovića i članova požeške vlasti. Naravno da je to nedovoljno i naravno da je lako setiti se Vučićeve tvrdnje o „kompletnim idiotima u vrhu beogradske vlasti“, odgovornim za rušenje (države) u Savamali, nakon koje se, uprkos očekivanjima, nije desilo ništa. Pavićević, ipak, veruje da sve češće izlaženje u javnost spornih slučajeva, čiji su akteri pripadnici naprednjaka - doduše u sporom i dugotrajnom procesu - polako delegitimiše i dalje moćnu vlast. Ako se, dakle, i može govoriti o konsolidaciji vlasti nakon prve situacije u kojoj je morala da reaguje, a ne da vodi igru (pa smo, između ostalog, dobili Vučićevu kampanju Budućnost Srbije), Pavićević veruje da, ipak, nije reč o povratku na „pretprotestno vreme“, jer su „za održavanje stranačke discipline Vučiću potrebni mnogo veći napori“. Drugo je pitanje što niko na opozicionoj strani nije uspeo da kapitalizuje tu promenu, koju beleže i neki istraživači javnog mnjenja. Prema istraživanju Nove srpske političke misli, rađenom od 19. do 27. aprila, na telefonskom uzorku od 1.000 ispitanika, podrška naprednjacima prestala je da opada između dva poslednja istraživanja (čak je zabeležen i mali rast - na 44, 4 odsto, nakon februarskih 43,4 odsto, ali i dalje ispod nekadašnje natpolovične podrške među biračima). S druge strane, međutim, zbirni podaci koji se odnose na različite opozicione opcije pokazuju da se na „antivučićevskoj strani“ u celoj Srbiji nalazi sedam do deset posto manje ispitanika nego na provlast polu Srbije, dok se u Beogradu može govoriti čak o izjednačenoj podršci vlasti i opoziciji – što se i ne nazire ni u institucijama, ni u medijima. Zanimljivo je da najčešći odgovor koji su ispitivači dobili od opoziciono nastrojenih građana (čak 19,2 odsto, nešto više nego u februaru kada je takvih bilo 17,9 procenata) spada u kategoriju „za opoziciju, ne znam tačno za koga“. Taj podatak tumači se dvojako: jedna škola mišljenja veruje da to upravo znači da je potrebno istrajati na ideji pravljenja referendumske atmosfere, pri čemu bi na strani protiv aktuelne vlasti bili svi, bez obzira na ideološke razlike. Druga škola, opet, kaže da je takav pristup zbunio i obeshrabrio birače i zalaže se za novo pregrupisavanje u dve-tri kolone, uz obavezni dogovor o saradnji u borbi za izborne uslove. Ni sagovornici NIN-a ne slažu se po tom pitanju: Milivojević kaže da bi o tome trebalo razmišljati tek uoči izbora, nakon što se obave istraživanja o tome koji bi pristup bio efikasniji i podseća da niko nije ni rekao da su sadašnji partneri u borbi za izborne uslove istovremeno i koalicioni partneri. Pavićević, s druge strane, misli da je već sada kasno za novo mešanje karata, jer bi ono samo dodatno zbunilo birače. Osim toga, dodaje, pregrupisavanje pred izbore olakšalo bi vlastima da na različite načine „zavrnu vodu“ – formiranjem liste sličnog imena, aktiviranjem nekih ljudi... Birače ne zbunjuju samo ideološki raznorodne koalicije i neprekidna rasprava o „novim“ i „starim“ licima, već i spekulacije o tome ko spada u „pravu“ opoziciju, a gde čuče „trojanci“. Osim radikala, LDP i LSV, oko kojih među analitičarima, uglavnom, postoji saglasnost da ne pripadaju „pravoj“ opoziciji, deo posmatrača kao „sumnjive“ u poslednje vreme označava DSS i SPAS Aleksandra Šapića - naročito nakon obnovljenih spekulacija o njihovom potencijalnom savezu. Milivojević, međutim, upravo u medijskim tvrdnjama o dogovoru u kome bi, osim njih, navodno trebalo da učestvuju i neki igrači sa jasnim vezama sa vlašću, vidi pokušaj sprečavanja pravljenja koalicije o kojoj, zapravo, razgovori traju već dve godine. „Sve dok nema otvorene kolaboracije sa vlašću, oni su za mene opozicija“, kaže sagovornik NIN-a, koji podseća da je DSS izašao iz lokalnih koalicija sa naprednjacima i isključio članove koji nisu poslušali tu odluku, kao i da Šapić podržava zahteve za fer izborne uslove. Pavićević dodaje drugi ugao za razmišljanje: da li među strankama koje su sada u opoziciji postoje one koje bi bile spremne da budu deo vlade koja bi uključivala naprednjake i pod kojim uslovima? Jer, možda je moguće zamisliti vladu u kojoj naprednjaci nisu dominantni, odnosno, čije druge članice imaju drugačiji status od današnjeg statusa socijalista, PUPS-a ili Rasima LJajića? Nije baš da su naprednjaci prvi došli na ideju formiranja opozicije po svojoj potrebi, ali jeste jasno da su im, u slučaju izbornog bojkota, preko potrebni i „desni“ i „građanski“ igrači koji bi dali alibi tvrdnjama o regularnim izborima. Ali, lažna opozicija, kako god bude formirana, a niko ne sumnja da hoće, neće biti najveći u moru velikih problema koje bi pravi protivnici vlasti morali da reše. Jedan od njih je i činjenica da nam, najkasnije za deset meseci, a možda i znatno ranije, predstoje „vezani“ lokalni i parlamentarni izbori. A to bi značilo da bi, u slučaju opozicionog bojkota zbog nefer uslova, naprednjaci s lakoćom preuzeli i onih nekoliko opština koje danas ne kontrolišu - Šabac, Paraćin, Čajetina, Stari grad, Novi Beograd. Sagovornici NIN-a veruju da bi, s opozicione tačke gledišta, bilo daleko mudrije da, u tom slučaju, na lokalne izbore u mestima u kojima sada imaju vlast – izađu. Ali, samo na lokalu, uz bojkot parlamentarnih izbora, insistira Milivojević, koji je uveren da naprednjaci nemaju šanse da na izborima dobiju vlast u pet sada opozicionih opština. Pavićević, čak, kaže da bi trebalo izaći na lokalne izbore svuda, a ne samo u tih nekoliko opština i veruje da se to ne bi kosilo sa odlukom o bojkotu parlamentarnih izbora. „Ne postoje opšti izborni uslovi, ali je doseg na lokalu drugačiji. Kampanja se može voditi i bez nacionalnih frekvencija i resursa“, kaže ovaj sagovornik. On kao mogućnost navodi i učešće kroz različite oblike podrške nezavisnim listama. Čak i ako se ostvari Pavićevićeva prognoza prema kojoj bi izbori mogli biti raspisani već za jesen, pre nego što se zaborave efekti kampanje Budućnost Srbije, taman kad se otvori i deonica auto-puta ka Čačku i naročito pre nego što bude postignut dogovor o Kosovu, ima još dosta toga što bi opozicija mogla da učini kako bi podigla sopstveni ugled i građanima vratila nadu da je moguće osloboditi zarobljenu državu. Recimo, da radi na uključivanju u aktivnosti što većeg broja građana i društvenih grupa, a ne samo članstva stranaka, pre svega članica najveće koalicije, Saveza za Srbiju. Kao recept mogla bi, navodi Pavićević, poslužiti odbrana pekare iz Borče, gde su se okupili i predstavnici stranaka, ali i članovi nevladinih organizacija i pokreta. Valjalo bi i da već uveliko postoji plan aktivne antikampanje i plan kontrole učešća na izborima – s obzirom na to da ne izgleda previše realno da bi, u predstojećih nekoliko meseci, moglo doći do promena koje omogućavaju fer izbornu utakmicu. Zasad, međutim, nismo obavešteni da takvi planovi postoje, niti smo videli poteze koji bi građanima mogli pokazati da, kad im je teško, zaista mogu da računaju na opozicionare. Čekamo 8. jun.