Neka me razreše ili neka ćute

Kada je početkom ove godine Miodrag Majić govorio za NIN, povod je bila tvrdnja Aleksandra Vučića da oko nas šetaju lopovi i kriminalci koji se predstavljaju kao opozicija, a da je nemoćan da ih strpa u zatvor jer su sudije „žute“. I, što je važnije, upadljiva tišina pravosudnih institucija nadležnih da reaguju prilikom takvih napada na sudstvo. Tada je Majić podsetio na slučaj u SAD, kada se na sličnu Trampovu tvrdnju oglasio predsednik Vrhovnog suda SAD koji je američkog predsednika podsetio da sudije SAD nisu ni Obamine, ni Trampove, ni Bušove... već su sudije koje su se zaklele nad američkim Ustavom i koje primenjuju američko pravo. Uoči donošenja izmena Krivičnog zakonika i ideje da se uvede doživotna kazna bez mogućnosti uslovnog otpusta, Majić je gostujući u Utisku nedelje izneo stav da to nije u skladu sa Ustavom, a ni sa međunarodnim pravnim normama koje smo potpisali. Dovoljno da postane omraženiji i opasniji od „linč, silovanje, nasilje“ koalicije i to ne samo poslanicima zaduženim da blate „neprijatelje“ već i ministarki pravde lično. „Saznali“ smo da je „oslobodio šiptarske zlikovce“ i da nam „soli pamet preko američke televizije“ , da mu „nije bitno što se peku dojke srpskih žena“, da „omalovažava ministarku Kuburović“ jer je rekao da mu je bila pripravnica (valjda se rodila kao ministarka), da se usuđuje „da kritikuje poslanike koji će glasati za zakon“ i da time vrši pritisak na Narodnu skupštinu, da „baljezga gluposti“, da je „sramota što imamo takvog sudiju“, da je „gori od svih kojima je sudio“.... I sve to u okviru sednice Narodne skupštine koja na dnevnom redu nije imala ni rad pravosuđa, a ni lik i delo sudije Majića. Predsednik Vrhovnog suda SAD se nije oglasio, a od našeg nismo ni očekivali. Šta se u položaju sudija promenilo za ovih pet meseci, izuzev što vi više niste „žuti sudija“ već ste unapređeni u plaćenika nekih imaginarnih nalogodavaca? Na moju veliku žalost, videli smo da je Visoki savet sudstva, kao najviši organ sudske vlasti i kao najpozvanije telo, ponovo ostao nem. Pozivajući se na to da neki članovi VSS nisu upoznati sa mojim nastupom a ni sa izrečenim u Skupštini, diskusija je odložena za narednu nedelju (održaće se kada ovaj broj NIN-a već bude u štampi). To se poklapa sa uobičajenim ponašanjem pravosuđa, gde se raspravljanje o „vrućim“ predmetima, ako ga je već nemoguće u potpunosti izbeći, odlaže do pogodnijeg trenutka kada se prašina slegne. Dakle, nije se dogodilo ništa novo. Paradoksalno, upravo je i moj slučaj potvrdio ono što stalno tvrdim – da mi nemamo sudsku vlast. Na osnovu onoga što je izrečeno u Skupštini, pri čemu je sasvim svejedno što sam to ovog puta ja, jer će sutra na mom mestu biti neki drugi sudija, nedopustivo je da potpuno izostane reakcija institucija koje bi morale da reaguju veoma brzo. Pritom ne mislim da reakcija mora da bude u vidu podrške, ali bi normalnije od ćutanja bilo i da su rekli – ministarka i poslanici su u pravu i mi ćemo pokrenuti postupak za razrešenje sudije. Time bismo bar videli da i dalje imamo instituciju. Umesto toga imamo tvrdnju da ste plaćeni od strane albanskog lobija za oslobađajuću presudu Gnjilanskoj grupi i institucije koje ne rade ništa povodom toga? To je toliko teška optužba da VSS nije smeo ni ovoliko da ostane nem. Ili su morali odmah da me razreše, ili da otpočnu disciplinski postupak i provere ove zastrašujuće tvrdnje, ili da saopšte ministarki pravde i poslanicima da tako nikada ne sme da se razgovara u državi u kojoj postoji podela vlasti, ali i u kojoj je svima pa i narodnim poslanicima zabranjeno da kleveću i omalovažavaju druge. Bez reakcije je ostao i Apelacioni sud u Beogradu, iako je na taj način i presuda suda u kojem postupam, na najgori mogući način dovedena u sumnju. Šta bi provera ili disciplinski postupak mogli da donesu imajući u vidu da je pomoćnik ministra pravde Čedomir Backović još prošle godine tražio svu vašu dokumentaciju da bi vas „proverili“? Gospodin Backović je tražio nešto drugo – statistiku mog rada koju ministarstvo i inače ima. Verovatno su pokušavali da nađu nešto što bi me kompromitovalo, ali čega nije bilo. Ovoga puta se radi o presudi koja je doneta pre više od pet godina i za koju bi se do sada svakako ustanovilo da je bilo šta u njoj bilo sporno. Ali, čak i ako se tek sada ustanovilo da je sporna i da u ovom društvu radi sudija koji je primio novac da bi je doneo, nedopustivo je da svi ćute na tako ozbiljnu optužbu. Meni je došlo da lično istupim pred javnost i kažem: „LJudi, tvrdi se da je sudija uzeo novac za presudu, uhapsite ga odmah! Ili, ako je to laž, kao što svakako jeste, sprečite da se takve optužbe iznose i da se radi na takav način.“ Dve stvari su tu moguće. Ili se ovde više niko ne uzbuđuje zbog takvih tvrdnji ili smo svi, u šta duboko verujem, prihvatili stanje u kom svako o svakom može da iznosi najgnusnije laži, svestan da zbog takvog postupanja nikakvu odgovornost neće snositi. Tu tvrdnju je izneo Marijan Rističević, koji vas je odmah podsetio da ima poslanički imunitet i da može da kaže šta hoće. Da li mu Ustav to stvarno omogućava? Zaista mi, uz dužno poštovanje, ne pada na pamet da se uključujem u pravnu polemiku sa gospodinom Rističevićem. A što se Ustava tiče, narodni poslanici imaju jednu vrstu imuniteta koji ih štiti od odgovornosti za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju poslaničke funkcije, ali ih ne štiti od svega. Ni narodni poslanik ne može da govori laži i da optužuje za krivična dela bez dokaza ili da vređa bilo koga, a posebno predstavnike druge grane vlasti. Međutim, problem je u tome što je u naš javni govor do te mere uveden takav način komunikacije, da smo se kao i svi ljudi koji dugo žive na visokim temperaturama i u zagušljivom prostoru, svikli na tu sparinu i zagušljivost. To je postao uobičajeni vid parlamentarne komunikacije koja više i ne postoji bez kleveta i uvreda. Naš ekvivalent predsedniku Vrhovnog suda u SAD, predsednik Kasacionog suda Dragomir Milović je, umesto odbrane nezavisnosti sudstva, imao zaista neobičan komentar - da ste učestvovali u „politički obojenoj emisiji“. Da li naše sudije imaju uputstva gde smeju da nastupaju, pa im zaštita zavisi od toga? Naravno da ne, ali su sudije kod nas generalno naučene da ćute i vaše kolege su mi se često žalile da sudiju nikad i ne mogu da dobiju za razgovor, bez obzira na to o kojoj temi je reč. To je uvek odgovaralo izvršnoj vlasti, ovoj ili nekoj drugoj, jer su imali tiho poslušno telo. A odgovaralo je i mnogim zaplašenim sudijama koje su se zaklanjale iza pogrešnog tumačenja odredaba o ograničenju onoga o čemu smeju da govore. Pritom su te odredbe vrlo precizne i uvek sam ih poštovao u svim svojim nastupima i svemu što sam pisao. Sudija ne sme da govori o predmetima u kojima postupa ili u kojima bi mogao da postupa. Informacije o njima, kao i o radu suda, daju predsednik ili portparol, ali se pogrešno nameće tvrdnja da je sudija dužan da od predsednika traži dozvolu kada se o bilo čemu izjašnjava. Predsednik suda nije gazda suda. On je samo prvi među jednakima, nema veću stručnost od drugih sudija i nije pozvan da daje dozvolu kada neko želi da govori o stručnim temama na okruglom stolu, predavanjima ili u medijima. Zbog toga smatram da je mišljenje predsednika Kasacionog suda njegovo lično mišljenje. Govorio sam samo sa stručnog stanovišta, trudeći se da to svedem na nivo koji će razumeti prosečni gledaoci, ni u jednom trenutku se ne upuštajući u političku debatu. I pored činjenice da tokom emisije niste istupili iz pravnog tumačenja, dobili smo konstataciju da ste svojom kritikom predloženog zakona postali „deo šire zavere protiv predsednika Vučića“. Kako? Uprkos činjenici da me malo šta može iznenaditi, to me je ipak iznenadilo. Dovoditi na bilo koji način stručnu ocenu predloženih zakonskih izmene, ma kako kritički nastrojena ona bila, sa učestvovanjem u zaveri protiv predsednika, zaista, i u domaćem javnom diskursu, deluje nesuvislo. A osim što su besmislene, takve tvrdnje su i veoma opasne jer upućuju na veoma teško krivično delo, za koje po novom zakonu sledi, takođe, doživotna kazna zatvora. Zar nije zastrašujuće i to što se u zemlji u kojoj vlada predlaže zakon, protivljenje zakonu predstavlja kao udar na predsednika? Evidentno je da svaka vrsta neslaganja postaje napad na predsednika i to je druga vrsta opasnosti u kojoj se potpuno gubi granica između toga šta je čija nadležnost. A što se autorstva nad zakonom tiče, možda sve to i ima neke veze sa predsednikom. Dovoljno je samo da se setimo koliko je dugo stavljanje na dnevni red inicijative za uvođenje ovakvog zakona bilo odlagano. Ništa se nije događalo sve dok predsednik nije izjavio da je doneo odluku da ćemo menjati krivično zakonodavstvo i da ono mora biti drakonsko. To je očigledno bio put, jer nakon toga nikakvu stručnu debatu nismo imali i po hitnom postupku smo dobili izmene Krivičnog zakonika. Mi ni danas ne znamo ko je bio u Radnoj grupi koja je pripremala ove izmene. Jukom je tražio zapisnike sa njihovih sednica na osnovu Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja, a ministarstvo je, prema onom što mi je rečeno, odložilo njihovu dostavu. Ne znamo ni da li je, kako je prvobitno bilo objavljeno, uvaženi prof. dr Zoran Stojanović bio predsednik te grupe. Ceneći njegov rad i znajući njegove stavove, bio bih iznenađen da zaista jeste. Možete li da odgovor na to pitanje dobijete „privatnim kanalima“ ? Ovo nije moja privatna stvar. Donošenje zakona oko kardinalnih stvari, kao što su ove, jeste par ekselans javna stvar. Ne vodim nikakvu ličnu istragu niti borbu za koju sam lično zainteresovan, već sam samo kao sudija koji će to sutra primenjivati, želeo da skrenem pažnju da mnogo toga nije u redu. Ali sada kada su takva rešenja ozakonjena, jasno je da ću ih primenjivati, jer sudije primenjuju ono što donese Narodna skupština. Vesna Rakić Vodinelić je rekla da bi pre nego što počne da se primenjuje trebalo tražiti ocenu ustavnosti. Da li bi bilo realno očekivati da se Ustavni sud zameri vlasti? Ustavni sud nije do sada pokazao mnogo kuraži kada su u pitanju bili škakljivi slučajevi. Trudio se poput drugih institucija da, dok ne prođu vozovi i dok se stvari ne slegnu, odloži izjašnjavanje. Zbog toga sam se u nekim od mojih tekstova pitao i da li nam je tako koncipirana institucija uopšte potrebna. E, sad kako će u ovom slučaju postupiti – videćemo. Već sam rekao da će neka rešenja, pre svega ono o nemogućnosti uslovnog otpusta, poslužiti kratkoročno i da je sasvim moguće da će zatim, pod pritiskom međunarodne zajednice i organizacija za ljudska prava i kada prođe izvesno vreme, Ustavni sud zaključiti da je to neustavno. Tada ćemo verovatno dobiti sledeći narativ: eto, mi smo probali, ali zli pravnici nam ne daju, i sve će se završiti baš kao što je i počelo, u populističkom tonu. Otkriveno nam je da ste plaćenik iz nekih spoljnih izvora, ali i da su tužioci iz DVT na Sorosovom platnom spisku. Zbog čega je u ovom trenutku potrebno da se stvori slika da su nosioci pravosuđa strani plaćenici? Ne svi! Postojimo mi koji smo zli i postoje oni dobri koji su nastali u vreme ustavne debate. Jedan deo udruženja je i od međunarodnih i ovdašnjih institucija prepoznat kao klasične GONGO organizacije koje su formirane sa ciljem da nekritički veličaju poteze ministarstva i izvršne vlasti. Nama koji smo „zli“ se prišiva onaj dobro poznati repertoar (bilo bi vreme da već nešto malo promene) da smo strani plaćenici, domaći izdajnici i neprijatelji države. To je retorika koja se ovde provlači decenijama i svako ko se u nekom trenutku nađe u nesaglasju sa zvaničnim narativom, pre ili kasnije postane – to. Ono što je interesantno je činjenica da je opstala floskula „plaćenik Sorosa“ iako smo imali prilike da se uverimo u vrlo srdačne susrete predstavnika Soros fondacije sa predsednikom države. Ako su se tako lepo razumeli kao što nam je rečeno, kako su onda tužioci postali Sorosovi plaćenici i, što je mnogo važnije, gde mi to kao država idemo? Ali ne samo po tom, nego i po mnogim drugim, daleko ozbiljnijim pitanjima. Kojim? Zvanična i javna težnja naše zemlje je put ka EU koji podrazumeva pre svega usaglašenost sa stavovima Saveta Evrope i Evropskog suda za ljudska prava. A onda, kao što smo čuli u debati, imamo državne zvaničnike koji izjavljuju da „ako oni tako misle, onda nas je baš briga za stavove SE“. Kako tu čovek može da se snađe? Kao sudija sam dužan da svoje odluke usaglasim sa odlukama Evropskog suda za ljudska prava, ne zato što sam to smislio ja, već zato što je naša država odlučila da postane deo SE. Naš Ustav predviđa da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju. To znači da sam kao sudija dužan da ih se pridržavam, pa time i da one koji to ne razumeju a donose zakone, upozorim na potencijalna razmimoilaženja. Pa imamo i predsednika koji za vas kaže „on svima soli pamet, a ide u ambasade po mišljenje”. U koje ambasade? Zemalja EU ka kojima težimo? Mislim da je to samo poruka za one ljude koji ne razumeju kako međunarodni odnosi funkcionišu i gde se u svemu tome nalazi naša država. Većina onoga što radimo u pravosuđu na našem putu ka EU, značajno zavisi od stranih partnera koji kroz pretpristupne fondove delom finansiraju našu državu i njene institucije i koji sopstvenim novcem redovno, primera radi, edukuju naše sudije i tužioce. I kada se predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti sa njima sastaje to je u redu, a kada se sastajem ja u cilju pripreme edukacija, ili razmatranja problema na koje nailazimo u harmonizovanju našeg pravosuđa sa evropskim standardima, to postaje strano plaćeništvo. Ako to zaista deluje logično, dobro, onda priznajem da sam strani plaćenik. U orkestriranom napadu na vas najopasnije je zvučalo to što vas je optužila i Nela Kuburović, koja na to ima pravo samo kad se protiv vas vodi postupak. Da li se vodi? Koliko znam za sada se ne vodi. A što se tiče izjave ministarke, voleo bih da nisam lično involviran jer bih onda mogao i oštrije i objektivnije da govorim. Ona je dovela u pitanje moju nezavisnost, što je vrlo ozbiljna sumnja a jednim delom i optužba, pri čemu je upravo ona neko ko bi i mogao i morao da inicira postupak mog razrešenja jer je to sumnja u temelje onoga što sudija predstavlja. Primetno je da se gospođa Kuburović do sada prilično suzdržavala da govori ružno o meni dok sam bio predmet hajke u nekim drugim situacijama. Smatrao sam da tako postupa jer je, kao neko ko je radio u sudu u kojem sam bio predsednik i ko je nakon toga aktivno učestvovao u reformi pravosuđa 2009. godine, upoznata sa tim ko sam, šta sam, kako sam radio i kako radim. To što je i ona sada ušla u takvu vrstu diskursa, mene samo uverava u to da je došla do tačke kada se više nije mogla zaklanjati iza skrupula i kada je pozvana da se i sama svrsta i opredeli. Nažalost, kod nas se tako posmatraju stvari. Pre ili kasnije svi moraju da stanu pod ovaj ili onaj barjak, kako bi dokazali lojalnost, koja je ovde oduvek imala veću težinu od principa i profesionalnosti. Kada je pre dve godine počela ustavna rasprava bilo je jasno da strukovne organizacije nemaju moć da ih spreče u onom što su naumili. Zašto su im bile potrebne GONGO organizacije i zašto im je potrebno da sada satanizuju svakog ko je imao primedbe na ustavne izmene? Nemojte zaboraviti da smo pre GONGO organizacija imali udruženja pekara, bravara i frizera koji su podržavali predlog ministarstva. Ali je reakcija u javnosti bila nepovoljna, pa su se ipak odlučili za GONGO koji im je omogućavao bolju priliku da pokažu kako struka nije baš monolitna, iako zapravo jeste. Nije to nepoznat metod, ali se do sada ipak nije primenjivao u pravosuđu. Ovoga puta su odlučili da relativizuju stvar praveći podobnu struku, kako bi dokazali da postoje stručnjaci koji nisu protiv: našli su svoje sudije, tužioce i svoje NVO, ne mareći za to što su ta udruženja nastala „u prošli četvrtak“. To su još garnirali i nekim sličnim nazivima, kako građani ne bi mogli da uoče razliku. U izvesnoj meri tako su uspeli da stvore sliku kako ne postoji saglasnost struke o štetnosti ponuđenih ustavnih amandmana, već egzistiraju različita mišljenja od kojih će oni izabrati najbolje. Imaju silu, pokazali su da je imaju i isteraće šta hoće. Čemu onda sve to? Imaju silu, ali svaka sila, ne samo ova naša, ima potrebu da bude i malo voljena i malo legitimna. Ipak je drugačije kada vi budete prepoznati kao neko ko ogoljeno nameće rešenja, protiv koga je sve ili najveći deo mislećeg, i kada to uspete da relativizujete i pokažete da su protiv oni za koje se i zna da će biti protiv: strani plaćenici i domaći izdajnici. A onda su se stvari zaoštrile. Čitava ujudurma oko ustavnih izmena i izmena Krivičnog zakonika je prevazišla snagu GONGO organizacija, koje imaju svoja ograničenja i rok trajanja. Bilo je potrebno izvući najjače štihove. Bez ikakve malicioznosti, zbilja sam prvi put u istoriji čula da sudija vrši pritisak na rad parlamenta. Kako ste to izveli? Ukrali ste Maji Gojković zvonce? Nikada nisam uticao niti ću ikada pokušati da utičem na parlament. I pre sam govorio i sada ću reći: suštinski i duboko verujem u podelu vlasti. I u to da kakav god bio, zakon postaje obavezujući za sve kada ga izglasaju narodni poslanici. No, uprkos tome, dokle god ovo budem radio uvek ću pokušati, poštujući svoje uverenje i znanje, da pre nego što bude kasno i loši zakoni budu izglasani, ukažem na to da postoje i neke druge mogućnosti. Nezavisno od toga, to je jedna zaista neozbiljna izjava, već i zbog apsurdnosti tvrdnje da bi, čak i kada bi se htelo, bilo moguće uticati na jednu tako monolitnu skupinu kao što je to postojeći saziv parlamenta. Pre mi se čini da sam samo malo pokvario svečarsku atmosferu jer je dobar deo gledalaca Utiska nedelje prvi put čuo malo drugačiju argumentaciju. I po svemu sudeći, ta argumentacija je mnogima delovala uverljivo.