Kritičari pod prismotrom

Vlast u Srbiji odbija dijalog o bilo čemu, a ova civilizacijska tekovina posebno joj je neprihvatljiva kada je tema kontrola službi koje mogu tajno da nadziru građane. O tome režim ne raspravlja, ali donosi retrogradne zakone kojim se šefovima bezbednosnih službi šire ovlašćenja nauštrb prava i sloboda građana. Istovremeno vlasti se godinama oglušuju o predloge za kontrolu službi bezbednosti koje su davale tada nezavisne institucije poverenika za informacije i zaštitu podataka o ličnosti, i zaštitnika građana, kao i upozorenja Evropske komisije. Doskorašnji poverenik Rodoljub Šabić navodi da je po njegovom nalogu služba poverenika sprovela nadzor kako su „službe“ uzimale podatke od provajdera mobilne telefonije. „Nadzor je otkrio da su dimenzije odstupanja od Ustavom zajamčene tajnosti komunikacije enormne. To je bila posledica kreativnog tumačenja Ustava od strane ’službi’ i zakonodavaca. Oni su, naime, protivno međunarodnim standardima, odlukama Suda za ljudska prava, ali i elementarnoj logici tumačili ustavnu odredbu o nepovredivosti tajnosti komunikacije. Tumačili su da je odluka suda potrebna isključivo za `slušanje`, dakle za prisluškivanje u realnom vremenu ili za snimanje pa preslušavanje razgovora, a ne i za druge elemente komunikacije. To je dovelo do toga da su u zakone, protivno Ustavu, direktorima službi davana ovlašćenja koja može da ima samo sud. Ta ovlašćenja koristili su vrlo široko”. Šabić kaže da je to nemoguće pravdati borbom protiv kriminala i dodaje: „Tri od četiri provajdera nisu se uopšte bavila brojanjem takvih pristupa službi, a samo jedan je aktivirao odgovarajuću softversku aplikaciju i imao je za godinu dana preko 270.000 registrovanih pristupa!” Šabić napominje da je sredinom 2012. predložio zajedno sa zaštitnikom građana 14 mera s ciljem da se ogroman raskorak između stvarnog stanja i ustavnih garancija tajnosti komunikacije što više smanji i obezbedi odgovornost za kršenje. „Zanimljivo je da je taj predlog tada naišao na verbalnu podršku u razgovorima sa tadašnjim direktorom BIA (Nebojša Rodić) i ministrom unutrašnjih poslova (Ivica Dačić). Pored verbalne podrške, malo šta iz `paketa` je do sada realizovano. Uspeli smo da eliminišemo neodrživo razlikovanje `prisluškivanja` i pristupa zadržanim podacima. Ipak te su izmene ostale uglavnom u papirnoj sferi, ne u suštinskoj. I dalje postoji mogućnost da službe onlajn pristupe podacima o komunikaciji svih korisnika, a ne postoji mehanizam kontrole”, navodi Šabić. Ovo uporno i konstantno opiranje vlasti da se službe bezbednosti stave pod kontrolu pratili su brojni slučajevi kojima se otvaraju ozbiljne sumnje da režim nezakonito nadzire sve one koji pokazuju nameru da misle svojom glavom i ne podležu propagandi koja se plasira sa svih nacionalnih frekvecija. Sumnje za nezakonito nadziranje poslednji put su potvrđene 22. aprila 2019. na tajnom suđenju dvojici policajaca, Milanu Dumanoviću i Mladenu Trboviću iz Odeljenja za tajno praćenje i dokumentovanje (sada se zove Odeljenje za posebne akcije) Službe za specijalne istražne metode. Oni su optuženi za odavanje državne tajne, jer su javno izneli da su podneli krivičnu prijavu protiv vrha MUP-a da su nezakonito poslati u Srebrenicu i Banjaluku. Tog 22. aprila na sudu je svedočio tadašnji pomoćnik šefa Uprave kriminalističke policije Srđan Paskvali koji je potpisao strogo poverljiv nalog za tajno praćenje i osmatranje u akciji „Potočari 2015“. Na pitanje advokata optuženih policajaca zašto je potpisao taj nalog za praćenje određenih osoba u Srebrenici, odgovorio je: „Opredelile su me operativne informacije koje su došle u MUP”. Advokat: Da li vam za ovu naredbu treba nalog suda ili možete sami? Paskvali: Ne mogu da se setim, mislim da da. Advokat: Da li ste imali naredbu suda? Paskvali: Ne mogu da se setim. Advokat: Da li se BIA obraćala za tu akciju? Paskvali: Ne mogu da se setim. Advokat: Da li su spominjane neke grupe iz Srbije da napadnu premijera? Paskvali: Ne mogu da se setim. I tadašnji i sadašnji šef Odeljenja za tajno praćenje i dokumentovanje Goran Nešić je na ročištu od 26. februara 2019. na pitanje branioca: „Da li je za angažovanje vašeg Odeljenja potrebno odobrenje suda?”, odgovorio: „Ja ne želim da odgovorim na to pitanje, ja ne znam da li ću doći u situaciju da odgovorom prekršim obavezu čuvanja tajne”. Odbio je da odgovori na niz pitanja takođe se pozivajući na službenu tajnu, kao na primer: „Da li ste nadležni da određujete šta je službena tajna? Da li hoćete da odgovarate na bilo koje pitanje u vezi sa akcijom Potočari? Kako se u Odeljenju vrši provera zakonitosti postupanja?”... Istog dana je slično odgovarao i Nešićev zamenik Tomislav Radovanović. Ministar Nebojša Stefanović nije oslobodio obaveze čuvanja tajne svedoke u ovom postupku koji je zatvoren za javnost. Da podsetimo, Dumanović i Trbović su podneli krivičnu prijavu da su nezakonito poslati u Srebrenicu, kada nisu nosili službene legitimacije već su se predstavljali kao novinari. (o čemu smo detaljno pisali u tekstu “Tajne specijalnih zadataka” u NIN-u od 4. aprila 2019). NJihova prijava je ekspresno odbijena. Isto je bez provera odbijena i prijava policajca Dejana Tripkovića protiv ministra Stefanovića i sadašnje državne sekretarke MUP-a Dijane Hrkalović, koja ih je teretila za organizovanje nelegalnog centra u kabinetu ministra koji se koristi za nezakonitu prismotru opozicije, novinara, javnih ličnosti, rukovodioca MUP. (detaljno u tekstu Novinari na merama u NIN-u od 18. aprila 2019). Vlast je u BIA formirala Situacioni centar u koji se slivaju poverljive informacije, a u njemu su, kako se čulo, angažovani mladi kadrovi SNS. (detaljno u tekstu Situacini centar za unutrašnjeg neprijatelja u NIN-u od 18. oktobra 2018.) Disident SNS-a Momir Stojanović, nekadašnji šef Vojno-bezbednosne agencije i predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, kaže da poslovnikom nisu uopšte određene nadležnosti ovog Odbora za mnoge službe koje zadiru u privatnost građana, kao na primer Službe za posebne istražne metode MUP-a. „NJihovo postupanje za sada ne podleže nikakvoj kontroli i otvara mogućnost teških zloupotreba. Dok sam bio na čelu skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti prema validnim izveštajima Službe za posebne istražne metode, godišnje je tri puta više primenjivala posebne mere kojima se zadire u privatnost građana nego sve tri ostale službe zajedno. Bezuspešni su bili pokušaji Odbora da se izmenama Poslovnika prošire naša ovlašćenja i na kontrolu Službe za posebne istražne metode. Očigledno je da to nekome ne odgovara. Poseban problem predstavlja činjenica da pored monitoring centra u BIA preko koga se vrši primena tih mera, takav centar postoji i u MUP-u koji je za sada van svake kontrole”, kaže Stojanović. On napominje da se pod izgovorom borbe protiv organizovanog kriminala, prema informacijama koje povremeno procure u javnosti, tajni nadzor koristi za praćenje neistomišljenika, „disciplinovanje“ zaposlenih u MUP-u, za ucene i slično. Rodoljub Šabić podseća da je zajedno sa zaštitnikom građana kao jednu od tačaka za kontrolu službi predložio formiranje nacionalnog servisa za pružanje tehničke usluge za presretanje komunikacija svim nadležnim službama i obezbeđivao neizbrisivo beleženje pristupa telekomunikacijama kako bi se mogla izvršiti naknadna kontrola zakonitosti. Međutim, kako kaže, taj predlog je brzo zaboravljen. Podseća i na izveštaj Mauricija Varonezea, eksperta Evropske komisije iz 2013, koji je takođe završio „pod tepihom“. „Izveštaj veoma kritički ocenjuje pozicije `službi` i njihove praktično neograničene mogućnosti pristupa bazama podataka provajdera. I to kako sa stanovišta ugrožavanja ljudskih prava tako i sa stanovišta pozicije koju u uređenim državama uopšte mogu imati bezbednosne službe“. Aleksandar Vučić, koji oličava vlast koja se oglušuje na sve ove predloge i upozorenja, nedavno je govorio o skandalu sa snimcima koji su potresli Austriju. Za razliku od slučaja sa njegovim odlaskom u Srebrenicu, za austrijski skandal se čudio: „Po nalogu kog suda i tužilaštva su delovale na tuđoj teritoriji?”. Sam sebi je postavio pitanje i dao odgovor: „Zar mislite da ne postoje razni snimci koji mogu da budu iskorišćeni za razne strane? Verujte mi, iznenadili biste se”. Šabić navodi da zakon nalaže da snimci mogu da se koriste za krivični postupak ili moraju da se unište, a da predsednik svakako nema ovlašćenja da ih gleda. Nažalost, mi smo društvo u kome se i predsednik hvali kršenjem prava građana na privatnost.