Neznanje ne oslobađa

Srednjovekovna Golubačka tvrđava, objekat požude i potrebe Ugara, Turaka, Srba, Austrijanaca, obnovom je postala svedok krivotvorene istorije, što je praćeno utajom dela evropskih donacija u ukupnoj vrednosti od oko osam miliona evra. Započete rekonstrukcije po projektu arhitekte Marije Jovin koji je finansirao IPA fond, Tvrđava je nedavno pompezno otvorena, protkana cementom, umesto autentičnim krečnim malterom, sa antiistorijskom izraslinom umesto replike dela Palate. I zapravo - nezavršena. Na odstupanje od originalnog projekta otpočetka je upozoravala projektantkinja Jovin, a nakon njene smrti prošle godine, javnost je nastavio da alarmira Siniša Temerinski, smenjeni konzervatorski nadzornik ispred Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Upotrebu cementa je spočitala i Sneška Kvadlih Mihailović, sekretarka Evrope nostra. Iskra Maksimović, direktorka DOO Golubački grad, koja upravlja ovim spomenikom od izuzetnog značaja, pak tvrdi da je „to sa cementom isforsirana priča“, i da je on upotrebljen samo u nosećim elementima, gde je to neophodno. A da je te izmene odobrio upravo Republički zavod. Projekat Marije Jovin dobio je 6,7 miliona bespovratne donacije iz Fonda za prekograničnu saradnju 2009, jer je u duhu autentične rekonstrukcije odgovarao potrebama novog doba, sa mogućnošću samoodrživosti. Transfer evropskog novca vršen je preko Austrijske razvojne agencije (ADA), koja je na tenderu izabrala pet izvođača radova i stručni nadzor, preduzeće Safež. Prema domaćim zakonima, određen je investitor, DOO Golubački grad, koji je imao „samo formalnu funkciju“, kako naglašava Maksimović, iako njeni potpisi stoje na svim uplatama. Sporan izvođač radova na Tvrđavi bio je Ornament Investinžinjering, povezan sa drugim obnovama od evropskog novca – Botaničkom baštom u Beogradu i Franjevačkim samostanom u Baču. Princip dobijanja posla uvek bi bila damping cena, kasnije uvećavana izmenama projekta i naknadnim radovima. U svim slučajevima ponavlja se i ime Predraga Jošića, vlasnika firme Intelinea, kao nadzornog organa, a u slučaju Tvrđave, angažovanog od Safeža. Zbog umreženih interesa, u nekim medijima ovi su subjekti nazvani „organizovanom građevinskom mafijom“, koja štrpka od evropskih donacija, sve prerađujući usvojene projekte. Aminovanje dodatnih troškova u Golupcu i probijanje rokova, što je činila ADA kao finansijer, objašnjava se znatnim sredstvima na ime administriranja radova. „Kada je 2016. od prve tranše evropskog novca (od 6,7 miliona evra), milion evra vraćen zbog prekoračenja roka, ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim LJajić je sa Klausom Kaperom ispred ADA potpisao memorandum na 800.000 evra, dok se ne obezbedi dodatan novac. Tada je LJajić izjavio da na ’administriranje projekta’ ide za osam meseci - 260.000 evra, ili 1.000 evra dnevno“, podseća Temerinski. LJajić je tada najavio da će Tvrđava biti završena do kraja 2017, a ona je otvorena krajem marta 2019. Sve ovo bi se i moglo progutati da nije načinjena nepopravljiva šteta po Tvrđavu, korišćenjem cementa umesto krečnog maltera, i to ne samo u nosećim elementima. „Kompletno zidanje obavljeno je u malteru koji sadrži cement, zabranjen po Uneskovim propisima jer razara kamen i opeku“, kaže Temerinski. „Ogromna šteta je načinjena i obijanjem srednjovekovnih spojnica na kulama i bedemima, da bi se potom ponovo fugovalo, a ove radnje su još i dodatno naplaćivane“, Temerinski poslednje naziva „metodologijom uvećavanja troškova“. Jer se iste stavke ponavljaju u specifikacijama, čime se prikriva opseg radova i stvarni utrošak materijala. Dodatna mimikrija obavljena je zamazivanjem bedema „rofiksom“, industrijskim krečnim malterom, korišćenim jer Ornament, kao molerska firma, nije znao da sam napravi kreč, po navoduTemerinskog (i, ranije, Jovin). U okviru „metodologije uvećavanja troškova“, takođe je, recimo, za potrebe uklanjanja rastinja, povećavan broj radnih časova, pa je za čišćenje jedne od kula upisano dodatnih 1.500 sati (ili 187 dana) preko projektom predviđenih 60 časova. Povećana je drastično i skela, veoma skupo ugovorena, dok je od osam kula natkrovljeno samo pet. Jer, „krovovi su vidljivi, pa ne može da se laže, zbog čega se i odustalo od pokrivanja“, kako navodi Temerinski. „Za tri kule nisu nađeni ostaci krovova, pa je Republički zavod odlučio da se one ne pokriju“, objašnjenje je direktorke Maksimović. Zavod se može okriviti i za to što je Palata despota Stefana Lazarevića sada delom ultramoderni objekat od stakla i drveta, pa kao čir štrči iz dela Tvrđave nad Dunavom. Jer, Zavod je ovo odobrio, a za projektanta imenovao svog stručnjaka Dragoljuba Todorovića. Novo rešenje se, „uprkos strahovima“, kako kaže Iskra Maksimović, „pokazalo kao veoma dobro, akustično, sa odličnim pogledom“. Uostalom, baš tu je Jovin napravila najveću grešku, jer nije predvidela izvodljivo rešenje temelja na koji je projektovala „debeo zid koji opasuje Palatu“ (a, zapravo repliku urušene polovine Palate, prim. nov.), tvrdi Maksimović. Zbog toga je projekat i morao da se izmeni, a izvođač da primeni specijalnu metodu postavljanja temelja u mulju, koji nije mogao da pretrpi opterećenje zidom, ali jeste (prilepljeni) stakleni čardak. „Budući da nije bilo podataka kako je taj deo palate izgledao, na volji (novog) projektanta je bilo kako to da reši“, kaže Maksimović. I dodaje da je izmenu odobrio Stručni savet Zavoda. Međutim, projekat Jovinove je ipak bio primenljiv, jer je tokom tri meseca Hidroelektrana Đerdap, ispuštanjem vode iz jezera, Tvrđavu ostavila na suvom. Pa, da se izvođač nije zamajavao radovima koje je posle zakopao (zasuo otpadnom kamenom drobinom, pa zabetonirao), već prionuo na dosledno sprovođenje projekta postavljanjem betonskog korita koje trpi pritisak, mogao je da izgradi drugu polovinu palate, logično - simetričnu prvoj, naglašava Temerinski. „Staklenac“ je narušio autentičnost srednjovekovne utvrde, što laici i ne moraju da znaju kad poprilično plate za ulazak. Cena karte je 600 dinara za donji nivo, a 1.200 za sve, uključujući i glavne atrakcije, penjanje do Šešir kule, iz dva pravca, uz stene i uz lance, za šta se angažuju po dva pratioca po posetiocu. Cena nije preterana, smatra Iskra Maksimović, što dokazuje broj od 18.326 gostiju od 30. marta do 5. maja ove godine, i određena je po Zakonu o nadoknadi za korišćenje javnih prostora. „Mi dajemo razne popuste i forsiramo najjeftinije ulaznice, jer obilazak plave i crne zone zahteva poseban sistem zaštite i pripremu posetilaca“, kaže Maksimović. U trenutku posete NIN-a, obilazak glavnih atrakcija i nije moguć, jer su gazišta glomazne metalne skalamerije stepeništa uklonjena da se doteraju, „pocinkuju i ofarbaju“, kako saznajemo u Tvrđavi. „Ovaj prostor karakteriše oštra klima, sa izuzetno jakim kišama, vetrovima i snegom, pa se brzo odustalo od toga da stepenice budu od drveta, jer bi brzo propale, što je pokazala i prethodna rekonstrukcija“ objašnjava Maksimović. Osim stepeništa, još mnogo od projektom predviđenih radova nije završeno (Temerinski tvrdi da je obavljeno samo 40 odsto posla), za šta je, opet, delom odgovorna Marija Jovin, kako sugeriše Maksimović. Jer, Jovin je „predvidela veoma mali obim arheoloških iskopavanja“, koja su ipak izvršena, produžavajući radove. Ali na svetlost dana mnogo toga donela („komunikaciju iz 14. i 15. veka, ležišta originalne kapije, podzide, kanale, rigole...“). Ni to nije tačno, tvrdi Temerinski, već ta istraživanja nisu mogla biti plaćena novcem EU. Da bi prevazišla EU propise, Jovin je projektovala „nepredviđene radove“, kao i otkopavanje podgrađa arheološkom metodom, što je moglo da prođe kod donatora. Odluka EU da ne plaća istraživanja, bazirana je i na dokumentima da je Tvrđava dovoljno istražena, sa potpisom Zavoda, i izvođenju Gordane Simić i pomenutog Todorovića, autora staklen-palate, pa se postavlja pitanje i njihovog realnog učinka od 1977. do 1989. Igra potpisima se širi i na druge segmente, pa dok Iskra Maksimović tvrdi da je Golubački grad samo „formalno“ investitor, i da „nije overavao finansijski dnevnik, niti imao nadzor ili plaćao“, pa nije odgovoran ni za uplate izvođaču, faktički upravo njen potpis stoji na dokumentima. Takođe, njena tvrdnja da je sve „rađeno po austrijskim zakonima“ nije u skladu sa Opštim uslovima ugovora za radove na revitalizaciji i konzervaciji tvrđave Golubac, gde se decidirano poziva na Zakon o planiranju i izgradnji Republike Srbije i zakonodavstvo RS. Direktorki Golubačkog grada pomalo i smeta to što NIN kreće od tvrdnji Jovinove i Temerinskog. Pogotovo što je Temerinski smenjen kao nadzorni organ ispred Zavoda, i kao član Skupštine upravljača, ispred Ministarstva kulture i Zavoda, jer je bio „u sukobu interesa“. „Smena mi nikad nije zvanično objašnjena, i nema govora o sukobu, već o pojačanom interesu. Direktorka Zavoda mi je rekla da mora da me smeni kao konzervatorskog nadzornika na pritisak Maksimovićeve i šefa ADA Klausa Kapera, jer sam ’ometao izvođenje radova‘, odnosno tražio da rade po projektu“, kaže Temerinski. Tačnije, previše je štitio interes kulturne baštine, zakerao oko izmena projekta, uvećanja količina materijala, korišćenja cementa, prekoračenja rokova... Umesto da se „dogovori u četiri oka pa da svima bude dobro“, kako su mu, a i Jovinovoj, više puta nudili izvođači. Da je projekat Marije Jovin, za koji su i dobijena sredstva, doslovno sproveden, Tvrđava bi bila konzervirana po pravilima struke, a drugi resursi iskorišćeni da donose novac i zadovoljstvo posetiocima. Sve kule bi bile pokrivene, a tunel kroz koji su prolazila vozila kroz Tvrđavu bio bi ispunjen raznim sadržajima, prodavnicama i restorančićima, a pogled otvoren ka Dunavu. Ambijent bi bio sačuvan, a istorija originalna, za samo 6,7 miliona evra. Ali, tad ne bi bilo mesta za ugrađivanje, koje se pravda „zatečenom realnom situacijom“. „Ja bih ostavila sve što je bilo u ime fantastičnog rezultata. Važno je da Tvrđava živi i da se održava, što je sad neuporedivo lakše nego kad je bila ruina. Uostalom, niko ne osporava Mariji Jovin autorstvo nad idejnim rešenjem čitavog kompleksa“, zaključuje Iskra Maksimović. Ali, Mariju Jovin više niko ne može da pita da li bi trenutno stanje potpisala. Ili bi od muke i stida ponovo umrla.