Zapisi o mrtvom domu

Pre desetak i kusur godina, lokalni mufljuz – preduzetnik, „izvođač radova“, zajedno sa sebi sličnom „Kukom“ – „investitorom“, došao je na „genijalnu“ biznis ideju da na obodima Beograda - Petlovom brdu, Ulica Đuje i Dragoljuba – na brzaka sklepa kompleks zdanja, rasproda stanove u njima ljudima lišenim krova nad glavom, onima koji su uspeli nekako, na jedvite jade, da skupe neki dinar za svoje skućavanje (na periferiji grada) na koje su, gotovi svi, listom, čekali čitavog života. Naravno, ova priča je i više nego tipična i, nažalost – prilično česta i svakidašnja. Mufljuz i „Kuka“ podigli su bespravno zidane objekte, a od strane tadašnje opštinske vlasti – imali „punu podršku“,“ zeleno svetlo“ i sve druge podsticaje. Ti podsticaji lokalne vlasti, razume se, išli su uz određena „podmazivanja“ – pa je „priča tekla glatko“ i svakom iz te fele „sposobnih“ prevrtljivaca, jasno je ko dan i kako. Nesreća koja je pripala meni jeste ta da je od raka bolesna mi mater, htela da – sluteći svoj skorašnji kraj – ostavi iza sebe makar jednu sigurnost za svoju decu, brata i mene: krov nad glavom, i zaletela se, grižena kancerom i vremenom koje joj je u životu „isticalo“, da baš kod izvesnog „Brane“, opunomoćenog „mufljuza“, kupi naumljenu nepokretnost. Uredno se žena raspitala, po opštini, najpre, i dobila, i tamo, samo ohrabrenja i garancije da se, na pomenutoj lokaciji, planira gradnja, te da se sve odvija po zakonskom protokolu. Ne lezi vraže. Umre ti ona ubrzo, baš u toj novoizgrađenoj nepokretnosti, bez grejanja i struje, i sama nepokretna. Ispostavilo se, najednom, naravno, da je baš taj naš stan „izrazito nelegalan“, te da EDB ne postavlja električna brojila na takve jedinice. NJenom kanceru je to, verovatno, išlo naruku – razvijao se i brže nego što to proliferacija malignih ćelija inače podrazumeva. „Infostan“ je, sa svoje strane, uredno nastavio da potražuje nekakva dugovanja, za stan u kojem nisu postojali elementarni uslovi za život. Kod njih nam, nakon što smo se požalili na tu nelogičnost, rekoše da je cena umanjena za grejanje kojeg nema, ali da se ostali troškovi moraju nadoknaditi – komunalne usluge, voda – iako ni brat ni ja, do dana današnjeg, nismo živeli tamo gde je i nemoguće živeti. Situacija u kojoj smo se našli, idealno je slikala društvo u kojem smo se obreli. Privatni izvršitelji, kad su se „pojavili“ i zacarovali po zakonu i „u ime zakona“, odmah su se nakačili na moj inače oskudnih sredstava bankovni račun, i svaki honorar, bilo kakvu spisateljsku crkavicu koja bi mi se katkad uplatila, sisali po istom tom „zakonu“ i sili Boga. Mufljuz i „Kuka“, gore narečeni „sposobnjakovići“, su se, međutim, snašli kako i dolikuje snalažljivim ljudima poput njih. Prvi je, u prvo vreme nakon svojih građevinskih „podviga“, odsustvovao iz zemlje godinama, a ostalo vreme boravka u zemlji, po svom povratku, koristio je da poseti pokoji manastir, da „podmaže“ i „onog gore“, i očisti dušu svoju tako, a drugi je izmislio drugo rešenje, „izvuk’o“ je papir da je lud, dakle, pred zakonom čist za sva svoja uspešna i neuspešna, prošla i buduća biznis nastojanja. Što se njih tiče – Bačka je mirna. S njima dvojicom, naravno, ovoj peripetiji nije kraj. U takvom zdanju, nelegalnom, za život neuslovnom (specijalno kada je u pitanju naša stambena jedinica), samovoljno je odlučio da njegovoj zajednici nasamarenih i prevarenih stanara predsedava penzionisani „obaveštajac“ koji je deset godina evo već „stvar uzimao u svoje ruke“, uveren u svoje „sposobnosti“, koje ga nisu izdale uprkos činjenici da je penzionisan. Vrlo verovatno, sama činjenica da je penzionisan, dodatno ga je motivisala da „stvar“ rešava beskonačno dugo. Čas je radio-talase odbijao od mesec, prisluškujući i tražeći dokaze i rešenja, čas je pokušavao nešto klasičnijim putem, objašnjavajući opštinskim i gradskim vlastima da smo prevareni, „i da to ne može tako“, kao da to da smo prevareni nije jasno najpre njima tamo, i kao da to da ipak, može baš tako, nije jasno najpre njemu – penzionisanom „obaveštajcu“. NJegov se „njuh“, međutim, sve više „izoštravao“, kako se situacija komplikovala i usložnjavala. Prema meni je razvio posebno podozrenje. Kad bih svraćao u taj stan da – po danu – nađem neku knjigu ili posedim tek onako, on bi, zbog mojih tetovaža, umišljao da sam baš ja taj koji vršim nekakvu nezakonitost u vlastitom nelegalnom stanu koji se nalazi u zgradi u kojoj on patrolira. Kad je saznao da sam pisac, stvari su mu postale još sumnjivije. Videvši da sam dobio NIN-ovu nagradu, definitivno mu je postalo jasno da „nešto mutim“. Izvršiteljima je, međutim, laknulo, a meni – onako.