Spoljni i unutrašnji neprijatelji

Objektivan i beskompromisan bio je žiri 72. Međunarodnog filmskog festivala u Kanu, predvođen oskarovcem Alehandrom Gonzalesom Injarituom koji je u velikom svečanom finalu na sceni teatra Limijer poručio da „film mora da pokuša da podigne globalnu društvenu svest“. NJegove reči potvrdila je selekcija jednog od najjačih kanskih izdanja u proteklih deset godina sa filmovima koji su, prema Injarituovim rečima, poput „okeana, beskrajne forme ljudskog izraza“. Jednoglasna odluka, koju su pored ostalih doneli osvedočeni predstavnici autorskog filma Pavel Pavlikovski, Aliće Rorvaher, Jorgos Lantimos, Roben Kampiljo, Enki Bilal, poklopila se s dominantnim mišljenjem kritičara – porodična tragikomedija sa elementima trilera Parazit sa potpisom jednog od najboljih žanrovskih reditelja u svetskom filmu, Južnokorejca Bong DŽun-Hoa, zasluženo je trijumfovala. Da za sve postoji prvi put, potvrdila je odluka žirija da Gran pri festivala ode Senegalki Mati Dijap, prvoj crnoj rediteljki koja se takmičila u istoriji Kanskog festivala sa Atlantikom – socijalnom dramom o zabranjenoj ljubavi. Odabrala je temu migranata, kojom se Kan poslednjih godina i te kako bavi, s tim što njen fokus nije na onima koji žele da se domognu Evrope, već na članovima njihovih porodica koje ostavljaju za sobom u Africi. Nagrađena je još jedna od četiri žene koje su godinu dana posle „kritika da ih nema u glavnom programu Kana“ dobile priliku da se takmiče za Zlatnu palmu. Reč je o Francuskinji Selin Skjama, rediteljki kostimirane feminističke melodrame simboličnog naziva Portret devojke u vatri, kojoj je dodeljena nagrada za najbolji scenario. Elegantna, senzualna, zagonetna, na momente i zastrašujuća, ali spora i formalizmom opterećena „lezbijska uspavanka“ bez muzičke podloge, sa isključivo ženskim ansamblom, smeštena u Normandiju u drugu polovinu 18. veka, fokusirana je na odnos dve žene. Tačnije bavi se kratkom romansom provincijske plemkinje (tumači je Adel Anel) i slikarke angažovane da radi njen portret (igra je Noemi Merlo). A svrha portreta je, osim ugovaranja braka koji nijedna od protagonistkinja ove priče ne želi, otvaranje prostora da ljubavnice zajedno provode vreme. Iako žive svoju sadašnjost i koriste svoju priliku, junakinje filma ne mogu da žive kako hoće, još uvek sanjaju i imaju svoje želje. I nagrada za najbolju glumicu otišla je jednom filmu s potpisom rediteljke. Laureatkinja je Britanka Emili Bičam koja tumači genetičarku u naučnofantastičnoj drami Mali DŽo Austrijanke DŽesike Hausner, o genetski modifikovanom purpurnom, zavodljivom cvetu koji izaziva čudne promene u ljudskom ponašanju. Film je zamišljen kao upozorenje na opasnost od sve agresivnijeg genetskog inženjeringa. Migranti, ali i rasisti prisutni su u francuskoj, politički iznijansiranoj kriminalističkoj drami očito nazvanoj po romanu Viktora Igoa Jadnici, u režiji debitanta poreklom iz Malija Lađa Lija. Radnja se odvija u pariskoj prigradskoj četvrti Montfermeil gde je smešten i krug bede iz antologijskog dela. Razlika je u tome što Igoovi junaci sa margine i delinkventi nisu bili tamnoputi. I možda najviše, ovaj film nalikuje Mržnji Matjea Kasovica, samo 25 godina kasnije, jer je svaki kadar sveden na konflikt. Inače, nagradu žirija, reditelj Lađ Li podelio je ravnopravno sa brazilskim autorskim tandemom Kleberom Mendonsom Filjom i Žulijanom Dornelisom. Već smo pisali o njihovom genijalno režiranom i žanrovski razbarušenom (vestern, slešer, politička satira) filmu Bakurau o izmišljenom gradu koji nije označen na mapi i čije ime asocira na pticu koja ima odličnu sposobnost kamuflaže. A ona je preko potrebna zbog „spoljnih neprijatelja“ – paramilitarne grupe američkih plaćenika supremista koji dolaze da se „igraju“ ubijanja onih koji su siromašni i koji nisu bele puti. Jedan od najjačih filmova ovogodišnje glavne takmičarske selekcije, zaslužio je i mnogo više od nagrade žirija, potvrdivši da su Zlatne palme ovoga puta bile deficitarna stvar na festivalu. Kako god, dve ex-aequo nagrade žirija ukazale su na veliki povratak sirovom realizmu koji je bio dugo odsutan na Kanskom festivalu. Mozaiku na temu pravog života, koji već dugo slažu belgijska braća Darden – Lik i Žan-Pjer, pridružio se podjednako skroman i nenametljiv, ali snažan film Mladi Ahmed koji im je upotpunio njihovu galeriju kanskih trofeja (čak deveti film sa kojim su se takmičili u glavnoj konkurenciji). Posle dve Zlatne palme (Rozeta i Dete), Velike nagrade žirija (Dečak sa biciklom) i nagrade za scenario (Lornina tišina) , još jedna socijalno angažovana drama donela im je priznanje i to za najbolju režiju. Ovoga puta u mikrokosmos radničke Evrope, neumorni tandem smestio je tinejdžera iz sekularne porodice arapskih imigranata koji se pretvara u verskog fanatika spremnog za džihad na evropskom tlu. Pričom o dečaku zadojenom fundamentalističkim idejama koji donosi odluku da ubije učiteljicu, autori nisu želeli da prikažu kako se postaje fanatik. Ozbiljno se baveći tom gorućom temom (ne opravdavajući pritom fanatizam nijednog trenutka ekonomskim i socijalnim uzrocima), pokušali su da ponude mogući izlaz, naročito kada je reč o evropskom okviru. Među festivalskim gubitnicima ove godine je Pedro Almodovar, koji je imao osnova da bude laureat Zlatne palme i nadao joj se do samog kraja za hvaljeni autobiografski film Bol i slava. Ako je uteha, titulu najboljeg glumca poneo je tumač njegovog alter ega u filmu, potpuno drugačiji Antonio Banderas. Još veći gubitnik od Almodovara koji je izjavio da „ne može da zamisli život bez filma“, jeste njegov istomišljenik Kventin Tarantino, čije je nostalgično ljubavno pismo fabrici snova (uz koju je odrastao krajem šezdesetih godina) Bilo jednom u… Holivudu ostalo bez ijedne nagrade. Tog davnog maja 94. Tarantino je sa Azurne obale otišao sa Zlatnom palmom u koferu i postao ono što je danas: reditelj-brend, holivudska institucija. I pored defilea na stotine poznatih zvezda kanskom Kroazetom, ništa nije bilo merljivo sa histerijom zbog najiščekivanije filmske ekipe. Tarantino, Leonardo Dikaprio, Bred Pit, Margo Robi vratili su nas tačno 40 godina unazad u Los Anđeles –tačnije u 1969. šest meseci pre nego što su Čarls Menson i njegova hipi sekta ubili trudnu glumicu Šeron Tejt, tadašnju partnerku Romana Polanskog. Da je Tarantino filmofil i znalac koji je dobar deo mladosti proveo radeći u lokalnom video-klubu, potvrđuje prvi deo ovog spektakularno detaljnog ostvarenja o filmu i televiziji, svetu glumaca, kaskadera, kalifornijskih „selebritija“. Zloglasni zločin je paralelni kontekst filma posvećenog špageti vesternima, reditelju Serđu Korbučiju, akcionim B filmovima iz 60-ih i 70-ih i kriminalističkim i ratnim serijama, a akcenat je na karijerama (blago nizlaznim) televizijske zvezde (nepogrešivo ga igra oskarovac Dikaprio) i njegovog odanog prijatelja dublera i vozača – u briljantnom tumačenju Breda Pita. Umetnik mora da se bavi onim što poznaje, a kultni američki sineasta evidentno najbolje poznaje sadržaj video-kluba u kome je radio, tačnije istoriju pokretnih slika što je dokazao filmom Bilo jednom u… Holivudu. Kan ga je lansirao u elitu holivudskih reditelja, a Tarantino je ove godine očito nedovoljno „napao“ potencijalno drugu Zlatnu palmu u karijeri, koju nedvosmisleno očekuje.