Zadovoljstvo je obostrano

Poruke iz Izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije u 2018. nisu dramatične koliko su im dramatike dodali predsednica Vlade, predsednik države, analitičari. Niti su ohrabrujuće koliko bi opozicija želela, a najmanje od svega su striktne kao merila za dalje napredovanje Srbije. Disonanta prosečne ocene, sa reakcijom Ane Brnabić, koja je izveštaj prvi put okarakterisala političkim i delimično neobjektivnim, ukazuje na nešto sasvim drugo - da od EU, u skorije vreme, neće stizati nagrade kojima bi se Brnabićka i njen šef mogli pohvaliti biračima. Tek da je i sam izveštaj, kao i svaki dosadašnji korak u pridruživanju alat za sticanje unutrašnjih poena pre nego orijentir za urađen posao. Kao i da iz pominjanja Saveza za Srbiju u kritici rada parlamenta, premijerka i predsednik zaključuju da će u julu Srbija otvoriti svega jedno poglavlje, a ne pet, ni tri. Ako je predsednicu Vlade najviše uvredilo pominjanje SzS („koji čak nije ni stranka, a ni parlamentarna“) iz toga jedino može da se zaključi da i ona, a ne samo EK kojoj to zamera, dočekuje ovaj dokument s očekivanjem da ga u politici što je moguće više upotrebi. „Naravno da je dokument politički, pa u njemu uostalom postoje kriterijumi koji se zovu politički“, ne vidi ništa sporno u tome Suzana Grubješić, generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji, koja podseća da je svaki dosadašnji izveštaj, takođe, bio politički vođen iz Brisela i po kojoj je ključni zaključak ovogodišnjeg - da je Srbiji potreban međupartijski dijalog - nesporan. „Tačno je da u izveštaju nema činjenice da EU ne govori istovetno o proširenju, ali zbog toga on ne gubi na težini. Radi se o redovnom skeniranju stanja, a kredibilna poruka da EU podržava pridruživanje Srbije bi mogla samo da podstakne naš aktivniji odnos prema nalazima izveštaja. Što radimo, radimo zbog sebe, a i ovaj izveštaj je potvrdio onu čuvenu rečenicu da u EU ne možemo onda kad mi to hoćemo, a ni kako hoćemo.“ Vladimir Trapara, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, slaže se da je uvek reč o političkom dokumentu, a smatra da je to što poslednji najneposrednije do sada proziva aktuelnu vlast, posledica njenog naglašeno autoritarnog trenda, koji je početkom godine konstatovao i Fridom Haus, svrstavajući Srbiju u „delimično slobodne“ zemlje. „Istina je da je EU do sada uglavnom žmurila na pomenuti trend, a da sada ima razlog više da se obruši na njega - izostala je puna kooperativnost srpskih vlasti oko rešavanja kosovskog problema, kojoj su se Brisel i drugi zapadni akteri nadali. Stoga ovaj izveštaj može da se tumači i kao vid pritiska na vlast da dodatno popusti oko Kosova, za šta su šanse ipak male.“ Instrumentalizacija procesa se, naravno, odnosi i na unutarevropske poene, naročito u vreme izbora i dogovora o novoj Komisiji, a ne samo one za koje se srpska vlast i opozicija bore. U vezi sa proširenjem važne članice su skeptične, a retke koje nisu - ne usuđuju se da se izjasne. Proširenje je unutar Unije nepoželjna tema, pa je i dokument koji jednom godišnje iz EK ode ka kandidatima visoko zavisan od unutrašnjih prilika u EU i članicama, što ga često čini manje realnim merilom prilagođenosti. Što se Srbije tiče - ritam je već dugo isti - nagrada stiže onda kada u pregovorima s Prištinom sve teče po agendi. Nedostatak slobode izražavanja i loš položaj medija, korupcija, neefikasnost u sankcionisanju organizovanog kriminala zamerke su EK, ali među njima ključna je nedostatak demokratije u institucijama, naročito parlamentu i polarizovana politička scena unutar koje nema dijaloga. Komisija, dakle, nije loše informisana, čak i ako joj namere nisu da zaseni dobrotom i raširi ruke ka Srbiji. Trapara smatra da ni kritika izveštaja povodom pominjanja SzS ne stoji, jer je reč o koaliciji više političkih subjekata, od kojih nekoliko jeste u parlamentu. „No, jasno je da izveštaj u tom smislu pruža dobru priliku vlastima za ubiranje unutrašnjopolitičkih poena tako što će pred većinski antizapadno orijentisanim javnim mnjenjem prozvati opoziciju kao nekoga kome zapadni krugovi, nenaklonjeni Srbiji, pružaju podršku. SzS može da ima problem što svoju političku platformu nastoji da izgradi na distanciranju od EU, u čemu prednjače subjekti koji su bili anti-EU orijentisani i pre sklapanja koalicije kao što u Dveri, pa bi podrška Brisela mogla da im škodi.“ Profesorka na FPN Radmila Nakarada ključnom zamerkom u odnosu EU prema Srbiji vidi kontekst u kome kritika koja nije dobronamerna, ne pomaže. „Svakako da postoji osnov za kritiku, ali kontekst čini stvar vrlo složenom i dodatno teškom među nama samima, koji smo međusobno suprotstavljeni i čak antagonizovani. Naivno bi bilo ne prepoznati političku dimenziju. Da je situacija u EU drugačija i da pretpostavimo da ne postoji problem sa Kosovom, ovakav isti izveštaj imao bi potpuno drugačiji ton.“ Ona naglašava da EU ne govori jednim glasom, a da mi one najoštrije glasove slušamo, te da je bazična komplikacija dramatičan tok spoljnih aktera koji se dodaje na unutrašnje i spoljne nedoslednosti. „Deo javnosti primećuje da se EU koristi različitim odnosom, različitim merilima i različitim principima po potrebi. Ta nedoslednost proizvodi osećaj da realni problemi nisu dobronamerno kritikovani. Treba biti veoma mudar i raščlaniti šta je dobronamerna kritika, a šta stavljanje problema u funkciju ostvarivanja nekog drugog cilja.“ Zbog toga što EU sebe definiše kao aktivnog mirovnog aktera, od nje se, tvrdi Nakarada, očekuje da u najmanju ruku konstruktivno kritikuje na način koji će približiti obe strane i da sa razumevanjem tretira naše društvo, politički prenapregnuto, te da na njega ne stvara pritisak koji ga neće relaksirati. „Umesto toga, ona se često služi spoljnim instrumentalizacijama našeg prostora. Tako neuravnotežena kritika neminovno upućuje na zaključak da je problem, sam po sebi, predmet instrumentalizacije i u funkciji rešavanja drugog problema.“ Kredibilnost dokumentu osporava neravnopravno „bodovanje“, pa jednom uspeh u ekonomiji proguta sve mane, dok je drugi put u senci političkih razloga, činjenica da se jedan isti odnos ili kriterijum tretira različito po potrebi i od kandidata do kandidata, kao što se na primer hitnost usvajanja pravnih tekovina vidi kao zamerka u jednom i kao prednost u drugom slučaju. Ili, pak sloboda izražavanja, u kojoj je na Kosovu, prema najnovijem izveštaju, obezbeđen pluralizam, iako su mediji u potpunosti etnički kategorisani. Konačno, na slučaju Srbije je naročito vidljiv trend da su gotovo iste zamerke (s izuzetkom bojkota parlamenta) mogle da stoje, ali su ignorisane, i u prethodnom izveštaju, aprila 2018. Tada je ambasador EU u Srbiji Sem Fabrici, upitan zašto uočeni problemi - nedovoljno dijaloga, previše hitnosti u proceduri, slaba kontrolna uloga parlamenta nad vladom - nisu oštrije kritikovani, odgovarao sa puno optimizma da je o tome razgovarao sa predsednicom Skupštine. A u novom izveštaju se podvlači da od „2014. parlament nije raspravljao ni o jednom godišnjem izveštaju nezavisnih tela u plenumu“, demonstrirajući tako nedostatak volje da se ta tela osnaže. „Poruka da reforme zarad prilagođavanja EU treba da budu prioritet naleže na duboko ukorenjenu paradigmu koju smo usvojili u odnosu prema EU, a koja nam ne odgovara, kao ni ritam koji smo prihvatili“, objašnjava Nakarada. „Rešenja moraju biti moguća u realnosti, a mi trčimo trku da se rehabilitujemo na evropskom tlu i cilj nam stalno izmiče - da li zbog našeg pristupa ili raskola u EU. Stvar zato mora biti organska, da vidimo ko smo i šta smo i da u skladu s tim delujemo. Ne na brzinu i ne mehanički.“ Uprkos brojnim unutrašnjim preprekama na koje se, kao viša sila, slaže zamor Unije od proširenja, Trapara ne veruje da će Srbija u dogledno vreme zvanično odustati od evropskog puta, jer je to ključni način na koji se aktuelne vlasti legitimišu u očima Zapada. Upitan kako se, međutim, zove pozicija u kojoj se od kandidata očekuju prioriteti i ubrzavanja u približavanju Uniji koja, opet, zaustavlja proširenje, Trapara odgovara - finlandizacija. „Srbija danas insistiranjem na evropskom putu dokazuje vernost Zapadu na sličan način kao što je Finska u vreme Hladnog rata bila prinuđena da vodi politiku prijateljstva sa Sovjetskim Savezom. Ali, ako se zadržimo konkretno na pridruživanju EU, položaj Srbije trenutno najviše liči na položaj Turske, kojoj je jasno da iz mnogo razloga nikada neće ući u EU, niti joj je to u interesu, ali zvanično i dalje ne odstupa od evropskog puta, jer joj je to način da se legitimiše kao evropska sila.“ Reakcija srpski vlasti na opštu ocenu izveštaja - da je „Srbija umereno pripremljena i da je postigla izvestan napredak“ – koja je loša i ne bolja od prošlogodišnje, samo je još jedna potvrda da i ta sadržina zavisi od interpretacije i da sam dokument ne sadrži ključne poruke, za vlast važne pred biračima - ni od jula neće biti više od jedne šargarepe za vas. Zapravo, gladovaćete još, verovatno čak i ako se dogovorite s Kosovom.