Kosovo se ne brani vikendom

U atmosferi podizanja pune borbene gotovosti Vojske Srbije povodom upada specijalnih jedinica ROSU na sever Kosova, što je ocenjeno kao „zajednički igrokaz“ sa pucanjem (bez pevanja), odvijao se prošle nedelje šesti Festival Mirdita, dobar dan u Beogradu. Predstavljanje aktuelne kosovske kulturne scene praćeno je i opsadom desničarskih organizacija i navijača, na pragu ozbiljnog incidenta. Uz uobičajene izlive patriotizma u odbrani „srca Srbije“, kakve smo mogli da osetimo nedavno i u Borči. Od svih saziva, samo je jedan Mirdita festival prošao bez klerofašističke furtutme i sličnih ometanja, i to onaj (2016) kada je na otvaranju pročitana zajednička izjava srpskog predsednika Aleksandra Vučića i premijera Albanije Edija Rame. Sada drugačiji vetrovi duvaju i stoga ovoga puta važnu ulogu igra policija. Ipak, sve nekako i dalje deluje izrežirano sa vrha. Govoreći o postizanju mira putem međusobnog razumevanja, jer muke su nam zajedničke, ovogodišnja manifestacija je ponovo zbila dve navodno zavađene strane u jednu, na barikadama zdravog razuma, a nasuprot vladajućoj histeriji. Kojoj nema kraja ni nakon dve decenije od početka sprovođenja tzv. „normalizacije“ odnosa dva suseda. Pa, dok se u Centru za kulturnu dekontaminaciju pripremalo otvaranje izložbe „Hajde da vodimo ljubav“ albanskog umetnika Škubina Tafilaja, koji je ambijentalnom instalacijom poručivao „ne“ govoru mržnje, upravo se taj jezik širio na ulici. Sprečeni kordonom policajaca da prodru unutra, pripadnici „rodoljubive“ grupacije Zavetnici, i rulja koja sledi Mišu Vacića, osuđivanog za podsticanje diskriminacije, izvikivala je mrzilačke parole i pevala pesme o Kosovu, za koje „nema podele“ i „nema predaje“. Drugog je dana bilo mnogo napetije. Na Dorćol placu se pričalo o najranjivijoj kategoriji - porodicama nestalih tokom rata 1999. (u kojem Srbija navodno nije ni učestvovala), dok su prostor okružili mahniti navijači. I učesnike i publiku tribine držali su pod opsadom do 22 sata, kada su se konačno razišli. Trećeg i četvrtog dana, „rodoljubi“ su odmarali, nezainteresovani za pozorište, o čemu je bilo reči u petak. Ili zato što se „Kosovo ne brani vikendom“, kako je primetila Marijana Toma, ekspertkinja za tranzicionu pravdu, i medijatorka debate o knjizi Istorija Kosova u udžbenicima Kosova, Albanije, Srbije, Crne Gore i Makedonije, Škeljzena Gašija. I baš u tim sličnostima (tj. razlikama) udžbeničkog prikazivanja prošlosti, treba tražiti uzroke ulične demonstracije sile. Ni u Srbiji, ni na Kosovu, ne ulažu se napori da se mladi nauče kritičkom razmišljanju, čak suprotno, istakao je Gaši. Odobreno od ministarstava prosvete obe države, navode se isključivo zločini druge strane, uz upotrebu „teškog jezika“, posebno u svetlosti uzrasta ciljne grupe. Po tim nastavnim sredstvima, onoliko puta koliko se Kosovo „oslobađalo“ po interpretaciji srpskih autora, toliko je puta bilo „okupirano“, po viđenju kolega sa Kosova, i obrnuto. Broj sopstvenih žrtava je u oba slučaja drastično uvećavan, dok „tuđe“ nisu ni pominjane. Ćutalo se o dugim periodima saradnje, još od srednjeg veka i cara Dušana, koji je Arbanase izdvajao u pozitivnom smislu, a njega podržavala albanska aristokratija. Nije rečeno ni da je u Kosovskom boju, najčuvenijem srpskom mitu odakle proističu čak dve desničarske organizacije sa 1389. godinom u nazivu, jedina vojska koja je pomagala srpskoj u borbi protiv Osmanlija, osim bugarske, bila upravo albanska. Nije pomenuto ni da je albanski nacionalni heroj Skenderbeg bio oženjen Srpkinjom, i s njom imao decu srpskih imena. Ni da je čak i spornih ’90-ih bilo ozbiljnih sporazuma i međusobnih ustupaka, pa je poruka takvih štiva da su suživot i tolerancija između Srba i Albanaca - nemogući. Kako bi i bilo pomaka, kad se radilo o „bandama“, „teroristima“ i „zločincima“? Na srpsko vaspitno-prosvetnoj strani, kad je 1999. u pitanju, govori se samo u kontekstu privremeno izgubljene borbe na svoje istorijsko pravo i NATO agresije, takođe uz povećavanje broja žrtava. Slično se čini i sa deportovanim licima na obe strane, kao i ubijenim, dok se masovnih grobnica i „asanacije terena“ u našim udžbenicima i ne dotiče. Iako su Srbija i Kosovo privilegovane u odnosu na druge sukobljene države, jer je Haški tribunal prikupio 1.600.000 dokumenata sa preciznim činjenicama (sve do trebovanja rovokopača), lako dostupnim na internetu, udžbenička retorika ne objašnjava kontekst. Već kao da sprema mlade za „nove cikluse nasilja ili opravdava političke odluke“, kako je istakla politikološkinja Jelena Krstić. Međutim, mnogo toga ima i do nas samih, nespremnih da podrobnije istražimo temu, dok neosetljivost za drugu stranu vuče korene i iz porodice, primetila je Krstić. Dodavši da jedino njena ćerka u celom razredu misli da je Kosovo nezavisno, što smatra sopstvenom malom pobedom. NJen navod je nagradila publika burnim aplauzom. Da se ono što se dešavalo na ulici ne može nazvati „incidentom“, naglasio je Stefan Milosavljević, aktivista Žena u crnom, negiravši da su opsadu izvršili isključivo tzv. „huligani“. „Lično sam prepoznao mnoge kolege sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu“, istakao je, primećujući da su takvi zadojeni i medijskim izveštavanjima i političkim diskursom. Jer, sve se u javnom govoru menja, osim konstante da su nam Albanci večiti neprijatelji. Stoga je „incident“ – Mirdita i slične malobrojne inicijative civilnog sektora. Da li vide svetlost na kraju tunela, nametnulo se pitanje. Ne, dok se „ne pojavi novi trend političkih klasa“, bio je izričit Gaši. Dogod nam se sa govornica obraćaju oni koji su sukobima posredovali (Vučić, Vulin, Dačić, Tači, Haradinaj...). Dogod sa profesorskih katedri studentima ispiraju mozak oni koji su komandovali u „vojnim operacijama“ (čitaj: zločinima). Ima nečeg i u zakonodavstvu, pa Srbija nema zakon o nestalim licima, istakla je Marijana Toma, dok se porodice nestalih ni u jednom aktu ne prepoznaju. I sa procesuiranjem zločina tapka se u mestu, pa gotovo dve decenije od otkrivanja leševa u Batajnici, Petrovom Selu i na Perućcu, nije podignuta nijedna optužnica za skrivanje dokaza. Porodicama nestalih i nije tako važno ko je tačno krivac za nestanak, koliko da saznaju istinu o sudbini svojih najbližih, pokazuje zbornik ispovesti Albanaca i Srba „Živeti sa sećanjem na nestale“. Oni i danas čekaju da se njihov brat, muž, otac... pojavi na vratima, jer ne znaju šta se zbilja dogodilo. U svetlosti tog bola, zar je važno kojoj naciji pripadaju žrtve? Prema najverodostojnijim podacima iz maja 2019, trag se zameo 1.653 ljudi, sa obe strane etničkih sukoba. „Usled slabe saradnje vlada u Prištini i Beogradu“, napori da se otkrije istina su „u zastoju“, navedeno je u publikaciji. Povodom tog problema ni prstom nisu mrdnule ni međunarodne organizacije tipa Kfor i Unmik, svedoče članovi porodica nestalih. Ušlih u zbornik najautentičnijim naučnim metodom usmene istorije. Mirdita, dobar dan upriličuje se u organizaciji Inicijative mladih za ljudska prava, Građanskih inicijativa iz Beograda i Integra iz Prištine, gde se Festival odigrava krajem godine. Dok političari oštre pera za nove ratnohuškačke govore za sticanje poena, a desničari vežbaju šovinističke pesme. I što se više politički govori o normalizaciji, nje je sve manje u svakodnevnom životu. Zato je festival Mirdita, dobar dan i dalje samo ispad normalnosti u moru nasilja.