De Golovo proročanstvo

Da li državnici idu u raj? Teško je odgovoriti na ovo sofističko pitanje, s obzirom na to šta su sve prinuđeni da rade državnici za svojih zemaljskih života kako bi države koje su im poverene na određeno vreme (onaj ko misli da mu je država poverena na neko neodređeno, večno vreme, definitivno nije dobar materijal za državnika) očuvali u ravnoteži i omogućili im dugoročan razvoj. No, ukoliko ne znamo da li državnici idu u raj, definitivno možemo reći da neki od njih idu u pakao. U paklu istorije završavaju oni koji su države kojima su upravljali ostavili unesrećene, zaostale, dezorijentisane i razorene spoljašnjim i unutrašnjim ratovima. Spisak ovakvih destruktora je povelik; Hitler, Musolini i mnogi drugi opskurni diktatori iz raznih vremena i sa raznih meridijana, koji zbog svoje naduvane ličnosti nisu uspeli da sagledaju realni odnos snaga trenutka i koji su zbog toga po pravilu završavali kao izduvani baloni, vodeći za sobom u ponor čitave države i narode. Ukoliko je spisak prethodno pomenutih jahača apokalipse podugačak, sasvim su retki oni za koje bi nam palo na pamet da čak i na sofističkom nivou raspravljamo da li bi, nakon što im se zaračunaju zemaljski pogoci i promašaji, mogli završiti u nekom „raju“ za državnike. Jedan od takvih retkih, najređih, nesumnjivo je Šarl de Gol. Vispreni lider koji je vaskrsao savremenu Francusku i o kome se manje-više sve zna. Stoga nećemo prežvakavati njegovu biografiju, koja je zapravo biografija Evrope 20. veka, sa svim njenim usponima i padovima, od tragičnog ciklusa svetskih ratova sve do zlatnog doba nakon njih, već ćemo se vratiti ovom neobičnom državniku sa stanovišta Evrope nakon upravo održanih izbora za Evropski parlament. Nedavno je DŽordž Fridman, osnivač i nekadašnji vlasnik američkog Stratfora, u svojoj novoj medijsko-strateškoj franšizi Geopolitical Futures objavio članak „Bregzit i poslednji smeh Šarla de Gola“. U ovom članku je na koncizan način objasnio kako je De Gol pre više od pola veka, pre nego što je Britanija zapravo i ušla u Evropsku uniju, predvideo Bregzit, zbog čega se sada negde tamo na nebesima mudro smeje toku događaja. Ne što bi imao bilo šta protiv Britanije, jer ona mu je tokom Drugog svetskog rata sačuvala glavu, već što se pokazalo da svaki politički inženjering i konstruktivizam imaju svoje prirodne realpolitičke granice, baš kao što je tvrdio u vreme kada se Evropska unija osnivala, dalekovido ocrtavajući njenu trasu, koja se upravo zaokružuje u našim danima. Dodatnu potvrdu De Golove teorije ograničenosti političkog inženjeringa i konstruktivizma dobili smo upravo nakon nedavno završenih izbora za Evropski parlament, koji su potvrdili da politika, uprkos svim lepim i plemenitim željama, mora da ima uzemljenje u bazičnoj socijalnoj podlozi koja je u većini evropskih država i dalje pretežno nacionalno fundirana. U ocenama upravo završenih izbora za Evropski parlament greše i oni koji tvrde da oni predstavljaju pobedu „radikalne desnice“ (zapravo nacionalnih suverenističkih diskursa koji u sebi imaju i desne i leve elemente) i oni koji tvrde da se ništa nije promenilo jer su navodno liberali (ALDE) nadoknadili gubitak koji su na izborima uknjižili narodnjaci (EPP) i socijaldemokrate (S&D), uz jačanje Zelenih koji zapravo gravitiraju politici mejnstrima, pa ćemo kao i do sada imati idiličnu vladavinu evropskog političkog centra. Ipak, prostor političkog centra se realno suzio čak i numerički, jer EPP i S&D imaju zajedno 83 poslanika manje nego u prethodnom sazivu EP, dok su ALDE i Zeleni – čak i ako Zelene računamo u centar - zajedno dobili 60 poslanika više. No, nije problem u „golih“ dvadesetak mandata kojih je, čak i ako zaračunamo prethodnu najoptimističkiju procentar varijantu, manje u odnosu na prethodni saziv Evropskog parlamenta, nego je stvar u tome što centar ima problem sa legitimitetom u nekoliko najznačajnijih evropskih država. Problem je zapravo u tome što je u tri od četiri po resursima najvažnije evropske države ujedinjeni centar svih boja vidljivo u opadanju, a suverenistički blok (opet svih boja) vidljivo u porastu. Ovo je posebno slučaj u Italiji i V. Britaniji (Salvini i Faraž su posledica, a ne uzrok trenda), ali je sada postalo vidljivo i u Francuskoj u kojoj je Le Pen pobedila Makrona za dvestotinjak hiljada glasova, što ne pravi neku drastičnu razliku u mandatima koje će njihove grupacije imati u Evropskom parlamentu i što ne mora da znači ništa na nekim budućim predsedničkim izborima u Francuskoj na kojima kandidat centra ima širu koalicionu bazu od kandidata sa političkih krajeva, ali što ostavlja gorak okus u ustima jer pokazuje da je Makronov legitimitet okrnjen. Jednostavno govoreći, Salvini, Faraž i Le Pen nisu uzrok već posledica i vidljiv znak trenda sužavanja centra, odnosno slabljenja njegovog legitimiteta, i porasta krajeva političkog polja. Naime, glavna linija podela u evropskoj politici ide linijom centar (i levi i desni) – suverenisti (opet i desni i levi). Proces koji je u toku od globalne ekonomske krize iz 2007/2008. godine, i koji se još tada mogao uočiti u svom začeću, jeste proces slabljenja političkog centra i jačanja krajeva političkog polja (i levih i desnih) koji negde uzimaju suverenističku, negde neomarksističku, a negde ekološku obrazinu (u tom smislu ne možemo baš biti sigurni da su glasači Zelenih zapravo glasači centra). Uzrok ovog procesa je pre svega u ekonomskom slabljenju i padu samopouzdanja evropske srednje klase, koja se prethodnih nekoliko decenija suzila nekoliko puta u odnosu na zlatno doba evropske „države blagostanja“, dok ono što je od nje ostalo sve manje glasa za centar, a sve više za krajnje partije. Ovaj proces je potvrđen na upravo održanim izborima za Evropski parlament iz kojih je centar, uprkos svim optimističkim kalkulacijama, izašao oslabljen, a iz kojih su krajevi političkog polja, izašli ojačani, iako prvi nisu izgubili, a drugi nisu dobili izbore, posmatrano u striktnim štreberskim politikološkim kategorijama. No, štreberska pamet ovde malo pomaže jer ona najčešće ne vidi procese od događaja, ni šumu od drveća, dolazeći po pravilu do banalnih zaključaka. Ono što najmanje treba Evropi u ovom momentu je upravo ta štreberska, tehnokratska, pamet i da se pravi da se na ovim izborima ništa nije desilo, po principu „i dalje imamo većinu“. Jedan od problema sa kojima se, pored socijalnih nejednakosti i migrantske krize, Evropa suočava je kriza liderstva koje je tehnokratski potonulo u birokratiju. Birokratija je sasvim pristojna i korisna stvar u pristojnim i stabilnim vremenima, ali u neizvesnim vremenima ona je poput vrhunskog laptopa bačenog u olujno more. Evropi danas pre svega treba vizija. Najbolje mesto na kojem se ona može pronaći je povratak „očevima osnivačima“ među kojima je upravo dalekovidi De Gol sa čitavim nizom državnika evropskog posleratnog „rajskog doba“ – od Čerčila, preko Adenauera, Branta i Šmita, sve do Miterana i Širaka. Ta vizija zapravo znači biti dovoljno centrista, radeći u korist najvažnijeg oslonca savremene Evrope – srednje klase, ali i biti dovoljno populista kako bi se u tu bazu usisali krajevi. Ta vizija znači ubediti korporacije da zbog održivosti čitavog „društvenog ekosistema“ moraju da učine ustupke građanima. U protivnom, krajevi sa margina će nastaviti da „jedu“ centar, praveći jedan potpuno novi politički pejzaž na Starom kontinentu.