Povukli na tatu

Scena je bila upečatljiva, ali je izazvala različita tumačenja: na sednici Skupštine Srbije, posvećenoj Kosovu, pred očima velikog broja građana, Vojislav Šešelj upozorio je Aleksandra Vučića da „neko želi da ga otruje ili da ga smakne obaranjem aviona ili trovanjem hrane“. Da li je reč bila o pretnji, ili smo videli primer očinske brige? Nije da pobornici teorije o pretnji baš nemaju nikakvih argumenata - jer, otkako se transformisao iz radikala u naprednjaka, u vreme dok je Šešelj bio u zatvoru Haškog tribunala, o Vučiću se govori kao o „oceubici“. S druge strane, Šešelj u svom bogatom opusu ima i sledeću trilogiju: Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić (2009), Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić (2009) i Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić (2010). Zaista je, jedno vreme, izgledalo da je došlo do teškog razlaza između nekadašnjeg najtalentovanijeg đaka političke škole „Vojislav Šešelj“ i njegovog mentora, kuma (prvo) dvoje dece i uzora u svakom pogledu. Tamo negde sredinom 2010, recimo, odvijala se teška drama, u kojoj je Vučić optužio „monstruma iz Haga“ (Šešelja) da je, u saradnji sa jednim od tadašnjih ministara, konstruisao priču da je on (Vučić) uticao na izjave bivšeg člana zemunskog klana Miloša Simovića o naručivanju ubistva Tomislava Nikolića - zbog čega je tadašnji lider SNS najpre dobio, pa potom odbacio policijsku zaštitu. Tvrdio je tada Vučić da je priča o tome kako je on uticao na izjave Simovića „imala za cilj da naruši ugled SNS“ i još je dodao da je, za razliku od njegove junačke persone, onaj iz Haga, osim što je „monstrum“, istovremeno i – „mali miš“. Trajalo je takvo stanje: kada je, 2014, počela da se pominje mogućnost da Šešelj bude pušten na privremenu slobodu, jedan od glavnih Vučićevih „trbuhozboraca“, ministar Aleksandar Vulin tvrdio je da je reč o „pokušaju destabilizacije Vlade Srbije i zastrašivanja njenog predsednika Aleksandra Vučića“. Tabloidi su tu tezu, potom, razrađivali, govoreći o „paklenom planu“, „rušenju Vučića“, „izazivanju haosa“, „operaciji svođenja Vučića na pravu meru“... Šešelj je, sa svoje strane, obećavao da u Srbiju „ne dolazi da se leči, nego da se sveti“, a čak i delu građanski opredeljenih opozicionara znalo je da „zaigra srce“ u nadi da će se, kad lider radikala dođe u Beograd, nekadašnji „otac i sin“ uzajamno politički potamaniti. Vrlo brzo se, međutim, pokazalo da se Šešelj, kao i devedesetih, najbolje snalazi u ulozi „omiljenog opozicionara“ – upravo na to saznanje sada se pozivaju pobornici one škole mišljenja prema kojoj je skupštinska scena s početka teksta bila unapred izrežirana predstava, sve za potrebe očuvanja Vučićevog „patriotskog“ imidža uoči očekivanog pristanka na „konačno rešenje“ kosovskog problema. Jer, vrlo brzo nakon što se vratio u Srbiju, Šešelj je odustao od priče o svoja „dva raka“, kako je, govoreći o svojoj (navodnoj?) bolesti zbog koje je došao u Srbiju na lečenje, nazivao Vučića i Nikolića. Svu svoju kritiku, naime, usmerio je ka Nikoliću, očigledno viđenom za politički odstrel, tvrdeći da taj njegov kum „pljačka novac preko fondacije Dragice Nikolić“, da je „stekao diplomu, a da ispite nije polagao“ i svašta još u istom stilu. S druge strane, za Vučića jeste tvrdio da se „ne razume u ekonomiju“, ali je uvek bio spreman da ponovi priču o „odličnom studentu Pravnog fakulteta“, izrekne pohvale na račun njegove sposobnosti za političku manipulaciju, ali i otpornost na „pritiske sa Zapada“. A odmah se pokazalo i da je spreman da uradi baš ono što je Vučiću potrebno – počev, recimo, od ulaska SRS u koaliciju sa naprednjacima i socijalistima u Titelu, čime je, svega nedelju dana nakon što je, 12. novembra 2014, Šešelj sleteo na Surčin, omogućeno prekomponovanje opštinske vlasti, koju je do tada predvodila Demokratska stranka. Na stranu teorije o mogućoj pozadini ponovo uspostavljene saradnje između Šešelja i političkog mu sina - ionako se one ne mogu (za sada) dokazati, bilo da je reč o tvrdnjama o „pozitivnom finansijskom potkrepljenju“ iskusnog nosioca uloge „omiljenog opozicionara“, bilo da su u pitanju objašnjenja koja u celu priču uvode i moguća znanja o nekakvom „prljavom vešu“ čije bi moguće obelodanjivanje imalo efekat bombe u septičkoj jami. Šta god bilo objašnjenje Šešeljeve konstruktivnosti, efekat je isti: kao nekada Slobodan Milošević, sada je Vučić dobio priliku da, obraćajući se zapadnim „prijateljima“, pokaže političko strašilo u čije ruke bi zemlja mogla upasti ukoliko njegova (Vučićeva) pozicija bude na bilo koji način ugrožena. Istovremeno, najmoćniji čovek Srbije dobio je efikasnu batinu za uterivanje unutrašnje discipline. I to ne samo među političkim oponentima, već čak i u sopstvenim redovima. Najbolje o tome govori maltretman kroz koji je, uoči izbora za nacionalne savete, prošao Rasim LJajić, verni naprednjački koalicioni partner i „najgrađanskiji element“ Vučićeve izborne liste na parlamentarnim izborima, konstruisane tako da „pokrije“ celu paletu političkih stavova, od (navodno) najlevljih do najdesnijih. Biće da je LJajićev život zagorčala potreba da se na izborima za Bošnjačko nacionalno veće „pogura“ Vučićev aktuelni favorit, Muamer Zukorlić, tek, Šešelj je dobio priliku da zablista u punom radikalskom sjaju: LJajića je, uz sve poznato „bogatstvo“ radikalskog jezika, optužio da je „glavni vođa jednog od najjačih narko-kartela na području Srbije“, pa čak i da ima „falsifikovanu diplomu Medicinskog fakulteta“. Ionako grlatom Šešelju predsednica Skupštine, naprednjakinja potekla iz radikala, Maja Gojković, dodatno je otvorila prostor za iživljavanje nad LJajićem, koji je izneo nekoliko javnih žalbi i „pretnji“ podnošenjem ostavke „ukoliko se ne dokaže ko je lažov“, Šešelj, Zukorlić ili on. Nakon dva razgovora sa Vučićem koji je „presudio“ da ministar trgovine, turizma i telekomunikacija nije narko-diler, LJajić je, bar privremeno, ostavljen na miru - čemu je, svakako, doprineo i završetak izbornog procesa za nacionalne savete manjina. Šešelj, uostalom, ima i mnogo drugog posla, ne može se baviti samo LJajićem - između ostalog, nije mu lako da uklapa termine gostovanja na televizijama s nacionalnom frekvencijom, odakle neguje i dodatno razvija svoju staru ratnohuškačku retoriku. A kako bi i drugi mediji stalno imali materijala da se bave njime, trudi se da smišlja sve odurnije načine izazivanja nacionalnih podela - recimo kupovinom kuće i organizovanjem stranačkog kongresa u Hrtkovcima, sremskom selu u kome je pre 27 godina čitao spiskove „nepodobnih“ Hrvata, od kojih je većina, potom, napustila svoj dom. Nastavio je Šešelj, i nakon boravka u haškom zatvoru, da slavi zločince raznih fela i likuje nad ubistvima (naročito nad atentatom na premijera Zorana Đinđića, za čijeg ubicu Zvezdana Jovanovića traži slobodu), da pali i gazi zastave „neprijateljskih“ zemalja (ili da bar tvrdi da je to radio kad nema svedoka, kao što se desilo u slučaju navodnog gaženja hrvatske zastave prilikom posete delegacije te zemlje Skupštini Srbije)... Uživao je u svakoj prilici da vređa „Žene u crnom“ ili Aleksandru Jerkov, poslanicu DS, ali i druge političke oponente, naročito žene. Sa zadovoljstvom je sprečavao (tadašnjeg) šefa delegacije EU u Beogradu Majkla Davenporta da u parlamentu predstavi izveštaj EU o napretku Srbije. Spremno je huškao sopstvenog vozača da zgazi poslanike opozicije koji pred Skupštinom drže transparent, a onda i da bejzbol palicom napadne kolegu Boška Obradovića, čime je zaslužio javnu podršku predsednika Srbije i članova njegove stranke... Dugo su Vučićevi propagandisti pokušavali da uvere sagovornike da je svo to negovanje ekstremizma - bilo kroz stvaranje uslova za Šešeljevo divljanje, bilo kroz pisanje tabloida ili razne oblike podrške delovanju raznih starih i novih ekstremističkih organizacija - sasvim sračunat način da se sačuva i kontroliše Vučićevo staro, radikalsko biračko telo, kako bi se Srbija, neometano, uvela u EU. U realnosti, međutim, dugotrajna „šešeljizacija“ zemlje počela je da daje rezultate vidljive čak i autorima izveštaja EU o napretku Srbije i zapadnim zvaničnicima koji su, poštujući doktrinu „stabilokratije“, uporno ostajali slepi za ubijanje demokratije, podivljalu korupciju i sveopšte beznađe među građanima - da bi, napokon, počeli da priznaju da su žalbe Vučićevih kritičara i te kako osnovane. A možda piscima kritičkog izveštaja EU, koji objašnjava očigledan zastoj u evrointegracijskom procesu, i nije bilo neophodno da temeljno prate stanje u različitim oblastima života u Srbiji? Jer, kako je, zapravo, nekadašnji „veberovac“ menjao zemlju možda se najbolje vidi iz transformacije Ane Brnabić, nekadašnje moderne i proevropski usmerene pripadnice nevladinog sektora, u sadašnju osornu zaštitnicu ekipe koja je gotovo sve u Srbiji stavila u službu sopstvenih interesa. Primera je svakodnevno sve više, ali, za ovu priliku biće dovoljno podsetiti se premijerkine nedavne izjave o „ljudima iz šume“ koja je kosovskim Albancima dala idealnu priliku da savremenom internet kampanjom pred očima celog sveta uspešno obnove poznati narativ o „dobrim“ (Albanci) i „lošim“ (Srbi) momcima na Balkanu. Nije li time - čak i pre nego što je ocenila da ju je izveštaj Evropske komisije „zabavio“ - Ana Brnabić, bar za trenutak, uspela da dostigne i samog velemajstora u veštini nanošenja štete srpskim interesima, Vojislava Šešelja? Što baš i nije lako, imajući u vidu talenat i godine vežbanja pomenutog. Ako je, kao što je sada očigledno, navodna naprednjačka „modernizacija“ Srbije zemlju, zapravo, ozbiljno radikalizovala, šta to znači: da je vreme da klatno krene u drugom pravcu, ili da je kucnuo čas da se definitivno oprostimo od nade u hvatanje priključka sa savremenim svetom?