Statistički egzibicionizam

Demografska argumentacija preuzima vođstvo o pravdanju za rešenje kosovskog pitanja. Jedan od nasušnih problema aktuelizovan je formiranjem ministarstva zaduženog za populacionu politiku, kroz brojne aktivnosti i intervjue predsednika SANU, državnim istraživanjima i konačno kroz jednokratne mere pomoći, koje bi trebalo da stimulišu rađanje. Pre godinu dana, međutim, studija grupe autora Ekonomski, socijalni i demografski efekti različitih scenarija normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, dovela je u uzročno posledičnu vezu projekcije broja stanovnika sa scenarijima za rešavanje problema KiM. A konačno je, služeći se tom studijom, i sam predsednik Aleksandar Vučić u Skupštini, 27. maja, argumentovao svoj stav da „nas neće biti“ ako se ne dogovorimo s Kosovom - ukoliko ne izaberemo „poželjni scenario“, Srba će do 2050. biti 6,23 miliona, a do 2100. godine 4,33 miliona. U studiji, koju neki smatraju za „statistički egzibicionizam“, navodi se da bi, „ako se ostvari realni scenario (autori ga nazivaju i optimističan, proinvesticioni), koji podrazumeva uspešno rešavanje odnosa Srbije i Kosova i pristupanje EU sredinom naredne decenije, broj stanovnika Srbije u 2060. opao na 5,57 miliona“. Migraciona kretanja bila bi negativna samo do 2030, a to bi pozitivno uticalo na kretanje radne snage i smanjilo koeficijent zavisnosti starijih. „Konstantni, status kvo (pesimistički, konzervativni) scenario... vodio bi smanjenju stanovništva od 44 posto tako da bi 2060. bilo 3,96 miliona stanovnika.“ Slede veći migracioni gubici, smanjenje resursa radne snage... Iako izjednačava kosovski dogovor sa ulaskom Srbije u EU (što su pitanja danas sve dalja od uzročno-posledične veze) i ne predviđa šta će se dogoditi ako te jednačine nema, u studiji se zaključuje da je neizvesnost moguća samo u status kvo scenariju, ali sa izvesno gorim rezultatima. Ta primedba tezi na kojoj se zasniva ključna argumentacija za insistiranje na samo jednom mogućem rešenju, nije jedina koju uočavaju nastavnici Odseka za demografiju Geografskog fakulteta u Beogradu. Ni profesor Aleksandar Knežević, stručnjak i za etnodemografska pitanja, ni docent Petar Vasić, specijalista za populacionu politiku i projekcije stanovništva, ne vide mogućnost da se pretpostavke o budućem prirodnom i migracionom kretanju stanovništva dovedu u direktnu vezu sa kosovskim pitanjem „A pogotovo ne mogu biti postavljeni jedno drugom kao uzrok, odnosno kao posledica“, decidiran je Vasić. „Demografske odluke se donose na individualnom nivou i zaista sumnjam da postoji značajan broj ljudi u ostatku Srbije bez KiM kojima je na pameti akcija ROSU, takse ili nešto treće, kada odlučuju da li će sklopiti brak, roditi decu, preseliti se. Drugo, ne znam da li iko u Srbiji tačno zna šta bi to rešenje trebalo da predstavlja, u tom smislu ne možemo znati kako bi nešto što ne znamo šta je, moglo uticati na demografsku budućnost zemlje“, kaže za NIN Vasić, kome nije jasno kako su postavljene relacije između „nerešavanja kosovskog pitanja i najlošije varijante“ i „rešavanja kosovskog pitanja i srednje varijante projekcija stanovništva“. Ako govorimo o realnoj varijanti, ona ima ozbiljno precenjene optimističke pretpostavke o kretanju migracija, rađanja i umiranja, te se ne može smatrati najverovatnijim scenariom. „Pretpostavka o budućem kretanju migracija je preoptimistička. Ulazak Srbije u EU teško može dovesti do pozitivnog migracionog salda u tako kratkom roku. Mnogo je verovatnije da će migracije iz Srbije nakon ulaska u EU, makar prvih desetak godina, postati negativnije nego što su danas, a o eventualnom višku useljenih u odnosu na broj iseljenih moglo bi se govoriti tek oko 2050. Dalje, pretpostavka realnog nivoa rađanja podrazumeva nerealno povećanje nivoa rađanja, a bez naučno utemeljenog objašnjenja. Prosečan broj dece po jednoj ženi u Srbiji opada više od 60 godina, pa se postavlja pitanje na osnovu čega je to realno očekivati rehabilitaciju rađanja, kada većina zemalja koje su pre nas prošle neke od etapa u društvenom, političkom i ekonomskom razvitku, nije iskusila takvo povećanje“, pita Vasić. Smatra i da je teško očekivati projektovani tempo rasta očekivanog trajanja života. „Srbija beleži veoma slabe rezultate na polju preventabilne smrtnosti, a čak i kada bi se u potpunosti anulirale prevremene smrti, to bi imalo dvostruko manji efekat na očekivano trajanje života nego što se u studiji pretpostavlja. Teško je očekivati da će se predviđeno trajanje života u Srbiji povećavati za po dve godine na svakih deset godina uzimajući u obzir životne navike stanovništva, manjak zdravstvene kulture, nizak nivo preventive, stanje zdravstvenog sistema i emigraciju medicinskog osoblja, a na koncu i izostanak napretka u smanjenju smrtnosti starijeg sredovečnog stanovništva u poslednjih 50 godina. Realno je očekivati da će očekivano trajanje života nastaviti da se povećava, ali ne tim tempom.“ Knežević upozorava da je demografska erozija toliko odmakla da implementacija bilo kog kosovskog predloga ne može imati značajnog uticaja na populacione trendove. „Moj je utisak da se radi o politizaciji demografskog problema isticanjem činjenica koje su odavno poznate nauci, ali nisu uvek bile podobne za javnu diskusiju. Čak je opravdano reći da političko rešenje kosovskog pitanja nije u korelaciji sa eventualnim oporavkom fertiliteta ili promenom stava o emigraciji ka razvijenim državama EU.“ Studija se, kaže Knežević, bavi dugoročnim demografskim projekcijama primenom uobičajenih modela i daje procene broja stanovnika i strukturnih promena koje bi se ostvarile u uslovima stabilnih demografskih i geopolitičkih sistema. „Pored činjenice da stanovništvo Srbije ne predstavlja stabilan demografski sistem, treba pomenuti i metodološke probleme pri izradi projekcionih modela zbog nepredvidljivosti migracionih tokova. Kada se tome doda i nepotpun obuhvat statistike migracionih kretanja stanovništva Srbije, ostaje rezerva prema rezultatima. Deo studije se odnosi i na projektovanu stopu ukupnog fertiliteta od 1,8 do 2050. u varijanti pozitivnog rešenja, koja je jednostavno nedostižna i trenutno je ispod granice proste reprodukcije. U vreme poslednjeg popisa 2011. iznosila je oko 1,4, a demografska teorija kaže da kada ova stopa padne ispod 1,5 više ne postoje prirodni mehanizmi rehabilitacije fertiliteta, čak i uz najefektivnije mere populacione politike.“ Takve mere pak rezervisane su za bogata i razvijena društva, ne i za siromašne zemlje u kojima se mere socijalne politike predstavljaju populacionim. „Renoviranje školskog toaleta ili asfaltiranje puta nakon pola veka može predstavljati samo sliku civilizacijskog trenutka u kome se nalazi srpsko društvo, ali ne i meru usmerenu na podsticanje rađanja.“ Studija, kaže Knežević, implicira uvoz radne snage, ali ne spekuliše odakle. „Na dijasporu se ne može računati kao na demografski potencijal, jer se još od prvog velikog posleratnog emigracionog talasa nije desila inverzna migracija koja bi činila demografsku dobit. Ako prihvatimo činjenicu da se na evropskim berzama rada preferira snaga koja dolazi iz bliskih socio-kulturoloških sistema, nije teško zaključiti da jednu od posledica etno-političkog avanturizma, koji traje već tri decenije, predstavlja i projektovani gubitak nedostajuće radne snage iz sopstvenog dvorišta.“ U potrazi za boljim životom domovinu napuštaju Srbi, kao i Albanci s Kosova, čije je rukovodstvo danas pod većim pritiskom da „osvoji“ viznu liberalizaciju nego bilo koje drugo formalno priznanje nezavisnosti. Albansko stanovništvo je danas, takođe, zahvaćeno demografskom tranzicijom, a stope rađanja Albanki nisu ni izbliza visoke kao u vreme konstruisanja kosovskog narativa u kome centralnu ulogu ima demografska eksplozija kao jedan od instrumenata velikoalbanskog državnog projekta, upozorava Knežević. „To su teze koje su decenijama podržavane iz vrha države, crkve i posebno akademskih krugova. Istina je da su stope prirodnog priraštaja tokom 20. veka bile najviše u Evropi, kao i da je proces demografske tranzicije kosovskih Albanaca u značajnom kašnjenju. Demografi su još polovinom 20. veka upozoravali na efekte etno-demografske diferencijacije u korist albanskog stanovništva na KiM, ali je ovaj problem konstantno ignorisan.“ Broj iseljenika s Kosova neprekidnim rastom već sad sustiže broj iseljenih iz centralne Srbije. Prema podacima Eurostata broj stanovnika KiM (i to samo onih sa dozvolom za boravak) u zemljama EU povećan je od 2008. do 2017. sedam i po puta. Strah od brojčane nadmoći Albanaca nad Srbima („2100. biće nas dvostruko manje nego Albanaca“, upozorio je predsednik) još je manje osnovan kad se zna da je, uz podatke za zemlje EFTA, pored EU, najveći broj doseljenika iz Albanije, pa centralne Srbije, pa KiM... Odliv albanskog stanovništva se povećava i iz Crne Gore i Severne Makedonije. Negativan bilans migracija uz nedovoljno rađanje dva su osnovna razloga zbog kojih se projekcije stanovništva Srbije, kao i većine zemalja regiona, karakterišu opadanjem broja stanovnika i demografskim starenjem, navodi Vasić. „Razmere emigracije stanovništva u inostranstvo od 1990-ih postaju značajne. Ukoliko se držimo zvaničnih projekcija RZS, po pravilu je u prošlosti ostvareni broj stanovnika uvek bivao najpribližniji niskoj, pesimističkoj, varijanti projekcija. U tom smislu je veoma verovatno da bi broj stanovnika u 2050. mogao biti manji od 5,5 miliona. Inače, sam demografski razvitak je usko povezan sa svime što čini jednu društveno-istorijsku epohu i okruženje, od političke stabilnosti, preko ekonomskih parametara privrednog sistema, pa čak i ekonomskih kretanja u eventualnim državama destinacijama. Međutim, kako je glavno obeležje demografskog razvitka stanovništva, zapravo nedovoljno rađanje kao osnovni uzrok svih demografskih posledica koje iz toga proizlaze, treba reći da je spektar determinanti koje utiču na odluku o rađanju ili nerađanju daleko širi od političkih i ekonomskih faktora. Stav da su za tu odluku presudni političko-ekonomski faktori u najmanju je ruku suženo gledište koje može voditi u pogrešne zaključke, nažalost i u pogrešne mere populacione politike.“ Knežević zaključuje da se etno-demografski kontekst ciljano ubacuje u prvi plan, iako je poznato, i lako proverljivo da je Srbija etno-demografski izgubila KiM, na kom Srbi nijednog momenta, od Prvog balkanskog rata do danas, nisu bili većina. „Želja za odlaskom u neku od razvijenih zemalja podjednako je danas prisutna i kod Albanaca i kod Srba, pre svega iz ekonomskih razloga, a etno-demografski aspekt studije, u koju je predsednik imao uvid, predstavlja samo rezultat proste etno-statističke kombinatorike.“ Godišnje iz Srbije emigrira nekoliko desetina hiljada građana. Svaka peta mlada osoba, koja napusti zemlju, ima diplomu fakulteta. A među njima su i demografi, koji će znanje primeniti tamo gde nauka pobeđuje populizam.