Zrelo za promenu izbornog sistema

Debate o potrebi reformi izbornog sistema nisu tek aktuelni zahtev opozicije - one ne prestaju već više od dve decenije, a ponovo će ih aktuelizovati najava predsednika Srbije Aleksandra Vučića o redovnim parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim izborima u martu ili aprilu 2020. U stručnoj javnosti uspostavljena je u međuvremenu i dijagnoza i terapija za boljke izbornog sistema, odnosno napravljen je katalog mana sa pregledom „lekova“. Istraživači su detektovali brojne demokratske deficite: „anonimnost“ predstavnika, neujednačenost teritorijalne reprezentacije, fragmentacija stranačkog i posledično parlamentarnog sistema. Ove ključne boljke prati niz proceduralnih manjkavosti u evidenciji birača, formiranju i radu izbornih organa, proceduri prikupljanja potpisa i kandidovanja, glasanja i utvrđivanja rezultata. Primera radi, istraživanja izbornih sistema pokazuju da u strankama ne postoje demokratski mehanizmi selekcije kandidata poput unutarstranačkih izbora, već konačnu odluku o sastavu izborne liste donose centralni stranački organi. Kakav bi izborni sistem odgovarao Srbiji? Tek zaokruživanje demokratskog političkog i izbornog zakonodavstva, koji uključuje i mehanizme nezavisne kontrole izbora, garantuju Srbiji održiv prag bar minimalne izborne demokratije. Neke od pretpostavki demokratskog konstituisanja vlasti su jasne izborne procedure i postupak, koji omogućuju pristup vlasti pod izjednačenim uslovima svim kandidatima; mogućnost da se građani u kampanjama upoznaju sa ponuđenim izbornim akterima i njihovim platformama, da znaju ko i pod kojim uslovima daje novac onima koji se bore za njihov glas i poverenje, kao i trajna profesionalna, i na političke pritiske otporna izborna administracija. Prethodno se moraju menjati dve stvari. Prva je ulaz u parlament - treba smanjiti uticaj političkih oligarhija na to ko će se uopšte naći u ponudi za poslanika ili poslanicu, jer na to u ovom sistemu kakav je sada, građani nikako ne utiču. Sa druge strane treba zatvoriti i izlaz - smanjiti raspodelu političkog plena i silni juriš partijskih komesarki i komesara na pozicije u državnim institucijama i ukupnom javnom sektoru. To je, po evidenciji Agencije za borbu protiv korupcije, negde oko tridesetak hiljada pozicija na koje se direktno raspoređuje iz političkih struktura - od lokalnog do nacionalnog nivoa vlasti. Oni onda u sistemu razvijenih klijentelskih mreža logiku partijskog zapošljavanja i lojalnosti šire na krug svojih saradnika i gotovo sve zaposlene. Od presudnog je značaja, međutim, radikalna promena modela izbora poslanika. NJega treba menjati tako da se na optimalan način kombinuju prednosti i izbegnu ključni nedostaci i većinskog i proporcionalnog sistema. Personalizovani proporcionalni sistem - odnosno rešenja koja omogućuju da se uz očuvanu proporcionalnost na nivou ukupnih izbornih okruga, građanstvu omogući da se na konkretnom izbornom mestu bira (većinski) kandidat sa imenom i prezimenom - jeste suština predloga za izmenu dosadašnjeg modela posrednog izbora sa liste pod kontrolom stranačkih oligarhija. Drugo, svi argumenti idu u prilog zalaganja za stepenovani, viši izborni prag za koalicije. U prilog stepenovanju ističe se da bi se tako veće stranke obeshrabrivale da „šlepaju“ stranke koje izvesno samostalnim nastupom ne bi prešle izborni prag. Ujedno, oslabio bi se i ucenjivački potencijal malih stranaka, a bitno i smanjio prostor frakcionalizacije parlamenta. Koalicije bi se, istovremeno, bar posredno učinile programski konzistentnijima, što pretpostavlja i efikasnije delovanje i jasniju odgovornost. Treće, kad je o strukturi glasačkog listića reč, bitno je da li postoji mogućnost preferencijalnog glasanja. Postoje države gde glasači mogu da iskažu redosled svojih preferencija, dajući glasove za više kandidata. U nekim od njih imamo primere otvorenih lista, gde glasači daju glas za stranku, ali mogu da naprave svoj redosled među kandidatima na stranačkoj listi. Na drugoj strani, postoje i izborni sistemi gde glasači mogu da daju glasove i kandidatima različitih stranaka, kao što je slučaj u Irskoj, Australiji... Četvrto, postoji gotovo opšta saglasnost da se formira ponovo veći broj manjih izbornih jedinica koje omogućuju ravnomerniju teritorijalnu distribuciju poslaničkih mesta. U tom okviru posebno je inspirativan primer Slovenije koja ima osam izbornih jedinica unutar kojih se bira po 11 poslanika. To bi za Srbiju bilo negde između 10 i 20 izbornih jedinica. Unutar svake te izborne jedinice postoji onoliki broj malih izbornih jedinica u kojima se bira po jedan poslanik/odbornik. Tako bi, recimo, kod nas i manja mesta koja imaju do 30.000 birača imala svog poslanika/poslanicu. Peto, gotovo svi akteri u Srbiji su podržali smanjivanje ukupnog broja poslanika, uz ograde da bi u redukovanju broja poslanika trebalo izbeći voluntarizam i voditi se nekim bitnim principima, uključiv i nesmetani, kvalitetni rad brojnih skupštinskih odbora. U tom kontekstu je predloženo da se broj poslanika vezuje za kubni koren broja stanovnika,odnosno nekih 180 do 200 poslanika. Šesto, prisutni su i zahtevi za oštrijim uslovima za kandidovanje grupa građana, preciziranje uslova za kandidovanje stranaka nacionalnih manjina kako bi se izbegle manipulacije manjim izbornim pragom, kao i suzbijanje raširene prakse stranačkih „preletača“. I mnoge druge stvari su zaista sporne, uključujući i kontrolu kojom bi se obezbedilo poštovanje pravila korektnog ponašanja u izbornoj kampanji, ograničenje korišćenja resursa moći, od „državnog marketinga“ do pritiska na zaposlene u javnim preduzećima i ustanovama da izlaze na manifestacije i glasaju za liste vladajućih stranaka. Sporni su i procesi prikupljanja i overe potpisa, kao i kratki rokovi za otklanjanje propusta i odgovore na žalbe. Primera radi, od roka za prijavljivanje lista do održavanja izbora ne prođe ni dve nedelje. U tom okviru neophodno je kreirati mehanizam za precizniju i efikasniju zaštitu izbornog prava i ulogu sudskog sistema u ovom segmentu izbornog procesa. Pokretanje ili odlaganje rasprave o ovim pitanjima biće neka vrsta demokratskog testa za inače poslovično nedemokratske političke aktere. Tri su ključne, međusobno tesno povezane posledice ove krajnje urgentne demokratske promene. Prva je raskid sa sistemom raspodele političkog plena po kome partijski kartel na vlasti raspodeljuje pozicije u javnom sektoru i praktično poseduje državu. Rezultat mora biti profesionalizacija i racionalizacija javne uprave i korporativizacija upravljanja javnim preduzećima. Druga posledica je stabilizacija preterano fragmentiranog i slabog partijskog sistema. Do nje se dolazi i direktnim izborom poslanika od strane građana i podizanjem izbornog cenzusa za koalicije. Treća pozitivna posledica, ali ujedno i pretpostavka promena je pojava racionalnog, obaveštenog i upućenog birača, koje opet nema bez uspostavljanja uravnoteženog pristupa resursima moći, pre svega novcu, medijima i zapošljavanju. Time se ujedno redukuje sveprisutni zatvoreni krug moći.