Političari su prevarili sve balkanske narode

Kao nekadašnji direktor katedre za filozofiju na prestižnoj École Normale Supérieure i kao svojevremeno doktorand pod mentorstvom Žaka Deride, Mark Krepon se već decenijama kretao oko jednog od izvora evropske filozofske misli. O njegovoj plodotvornosti svedoči čak 20 knjiga, uz brojne novinske i stručne članke, a među najupečatljivija dela se ubraja studija Smrtonosno ćutanje koja je prvi put na francuskom objavljena 2012. godine. Krepon u njoj obazrivo, upečatljivo i temeljno ispituje korene poriva za nasiljem, ali i korene ćutanja i nedelovanja u prisustvu nasilja – ne obavezno neposrednog. Krepon tako izbegava jame moralizma i ispituje oba koncepta – i nasilje i smrtonosno ćutanje – kao složene probleme utkane u filozofiju politike i etike. „Filozofi koji se bave psihoanalizom, recimo, ili metafizikom, imaju preimućstvo da se ne osvrću na svet u kojem žive. Oni čija se interesovanja poklapaju s mojim neguju određenu brigu za svet“, kaže on za NIN. Nakon što je Smrtonosno ćutanje nedavno u Srbiji objavljeno za Plavi krug, Krepon je priznao da se osetio kao da je veliki deo njegovog intelektualnog rada zapravo bio tek poveća stranputica koja je počela s Balkanom i koja ga je naposletku na Balkan i dovela. Konkretno – u Beograd, na dvostruku promociju, prvo u Francuskom institutu u Srbiji, a potom i u prostorijama Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. „Kada sam 1987. godine živeo u Moldaviji, prisustvovao sam vrlo čudnoj protivrečnosti. Naime, s jedne strane se zahtevala liberalizacija, vodila se borba za ljudska prava, ali sve vreme pod krinkom nacionalizma i generalizujućeg ocrnjivanja ruskog naroda. Dve godine kasnije sam boravio u Parizu, dakle u srcu Evrope, i poneo me je opšti entuzijazam uzrokovan padom Berlinskog zida. Kao i sve ostale. Međutim, dve godine kasnije, kada su počeli balkanski ratovi, takođe pod krinkom nacionalizma i stereotipizacije koja je vodila ka krvavom redefinisanju pripadnosti, osetio sam da je evropski optimizam neutemeljen, čak i licemeran. Jer, ista ona međunarodna zajednica koja je proglašavala pobedu liberalne demokratije i kraj istorije ipak nije bila dovoljno snažna i hrabra da stane na put ogromnom nasilju pred vratima same Evrope, takoreći nedaleko od Pariza. Do tada sam verovao da takvo krvoproliće pripada udžbenicima iz istorije. Nešto što sam smatrao nemogućim bilo je ne samo moguće, već i nezaustavljivo. Osećao sam veliko razočaranje. Ta nemoć bila je polazište, klica koncepta smrtonosnog ćutanja koji sam razvio kasnije. Nažalost, ispostavilo se da s njim nikad ne bih zakasnio, jer se danas dešava razaranje Sirije uprkos masakrima iz balkanskih ratova devedesetih ili genocida u Ruandi. Smrtonosno ćutanje deo je reprodukcije nasilja, a zajedno s razočaranjem predstavlja krunski dokaz našeg pripadanja svetu, kosmopolitizma, činjenice da smo kao jedinke međusobno zavisni“, dodaje on. Da li su preplavljujući prizori nasilja pomogli u njegovom prevazilaženju ili su pak desenzibilisali te građane sveta? Nije pitanje da li smo manje ili više osetljivi na nasilje, već da li ćemo biti manje ili više osetljivi. Etika ne sme da počiva u pasivnom stanju. Osetljivost otvara široko polje delovanja protiv nasilja, a pravci su mnogostruki. Moguće je biti kritički orijentisan, moguće je iskazati revolt, moguće je osećati sramotu ili iskazivati elementarnu dobrotu. Uvek će biti sila koje će pokušavati da snize nivo osetljivosti u nekom društvu. Nacionalizam je svakako najsnažnija i najprisutnija. U svakoj državi postoje glasovi koji preporučuju da se interesovanje za nasilje treba završiti unutar njenih granica. Takav stav je anahron, jer je u današnjem svetu politiku nemoguće promatrati samo unutar jedne države. Rezultati izbora za Evropski parlament pokazuju i da je to ujedno trenutno najveća borba – najviše novih glasova su osvojili nacionalistički populisti i zeleni. Dakle, oni zainteresovani samo za nacionalnu politiku i oni zainteresovani za čitavu planetu. To je borba mladih generacija, a dobra stvar je što se zeleni ne zaustavljaju samo na ekološkim, već i na širim, socijalnim pitanjima. EU je nastala na tim temeljima, makar idejno, jer je podrazumevala nacionalno odricanje od delova suvereniteta za dobrobit svih. Nažalost, u Evropi je trenutno od radničkih prava i dublje integracije važnije pitanje zaštite granica. Da li se od balkanskih ratova uopšte promenio diskurs o nasilju, okvir u kojem se o nasilju razgovara? O tim ratovima se van Balkana vrlo malo govori. Postoji jedna druga linija koja je ostavila više traga, a ona počinje od ratova u Iraku i Iranu, Avganistanu takođe, preko napada na „kule bliznakinje“ do danas, a to je terorizam. Nasilje je tako postalo globalno. Ali ni meni nije jasno kako je Evropa zaboravila jasne primere s početka devedesetih, unutar same Evrope, koji pokazuju da nacionalizam donosi samo podele, suze i krv. Pitanje je, doduše, da li bi se o ratovima i ovde govorilo da ne postoji stalna potreba za njihovom političkom zloupotrebom. Jedini izlaz iz revanšističkog resentimana koji vidim je formiranje i negovanje zajedničke, a samim tim i deljene politike sećanja. Dovoljno je jednom reći: sve balkanske narode su prevarili političari, oni su žrtve nacionalističke obmane koja im nije donela ama baš ništa dobro. Indikativno je da su bivši komunistički kadrovi u jugoslovenskim republikama kao nacionalisti ostajali na vlasti dok su drugi komunistički lideri u Evropi vlast gubili. Rat je politički opojna supstanca. Pojedini delovi te politike deklarativno postoje, ali političke elite svih naroda s jedne strane umanjuju ili negiraju zločine počinjene u njihovo ime, dok od zločina počinjenih nad njima prave čitave identitete. Uspostavljanje politike sećanja nigde i nikada nije išlo lako. Zahteva veliki trud i predanost, naroda i elita, građana i sugrađana, i reč je o procesu koji nema kraja. Jer, o nasilju možemo razmišljati dvojako. Ako mu pristupamo preko uzroka, niko neće poricati da se ono desilo, ali u tom slučaju jedan korak deli od pravdanja nasilja. Ti i ti su tada i tada naneli zlo i sada treba da plate trpljenjem jednakog ili većeg zla. Ako mu pristupimo preko posledica – broja izgubljenih i uništenih života, vrednosti izgubljene imovine, količine traume koja nikada neće nestati – situacija je mnogo čistija i tada je nemoguće o nasilju govoriti kroz pravdanje i smrtonosno ćutanje. Recimo, ispisivanje zajedničke istorije, makar i alternativne, bilo bi dobar početak za balkanske narode. Iza Francuske i Nemačke su čitavi vekovi ispunjeni međusobnim nasiljem. Kako su ih ovi narodi prevazišli? Evropski ustav sadrži odgovore na to pitanje. Kad se pojavi neophodnost zajednički vođene politike, istorija, koliko god tegobna, postaje manje važna. Učinjeni su i određeni simbolički gestovi pomirenja, poput komemoracije povodom Verdunske bitke u Prvom svetskom ratu. Slično tome, Srebrenica bi trebalo da postane simbol ne samo bošnjačkih žrtava i ne samo u očima bošnjačkog naroda, već svih naroda nekadašnje Jugoslavije. Ceremonija koja bi okupila predstavnike svih novonastalih zemalja otvorila bi put da se i o drugim stratištima razgovara drugačije. Bivši predsednik Srbije Boris Tadić je 2005. odao počast srebreničkim žrtvama, aktuelni predsednik Aleksandar Vučić je bio u Srebrenici 2015, ali su usled političke instrumentalizacije izostale željene posledice. U Srbiji se debata uglavnom vodi je li reč o etničkom čišćenju ili genocidu. Ali, imenovanje pojava je uvek i svuda politički izazov, jer utiče na to kako pripovedate o pojavama i dešavanjima. Činjenica da se o tom ratnom zločinu biraju reči ukazuje na njegov značaj danas. A to kako govorite o prošlosti, odsudno utiče na budućnost. Kako izaći iz začaranog kruga u kojem se polemiše da li su se zločini uopšte desili, kako da im pristupimo i iz njih nešto naučimo i šta uopšte možemo da naučimo? Prvi izazov se lako premošćuje, samo treba potražiti svedočanstva i istorijske materijale, a istorija je nauka, nije ideološko naklapanje, nezavisno od ideološkog predznaka. NJeni dokazi su neumoljivi, jer uspostavljaju granice mogućeg u okviru kojih prostor za zloupotrebu ne postoji. Kritički pristup teškim sadržajima automatski eliminiše strah i nelagodu, koji su sasvim prirodne pojave. Pre neki dan sam o tome govorio u Parizu – demokratija je, koliko god snažna i razvijena bila, jednom nogom u opasnosti ako nema kritičkog duha koji će da je nagleda. Oruđa tog duha su mnogobrojna. Nezavisno novinarstvo je jedno od njih. Nepristrasno učenje je drugo. Akademska sloboda je takođe veoma važna. Bez svega toga, demarkacione linije između istine i laži je nemoguće izvući, a te linije su ključne za epistemološko i etičko razumevanje nasilja. Ako je istina neprijatelj nasilja i smrtonosnog ćutanja, čemu možemo da se nadamo ako su i neprijatelji istine svakog dana sve brojniji? Nevolja je što nam je istina nasušno potrebna, a neretko ne znamo ni šta je, ni kako da do nje dođemo. Problem se dodatno usložnjava ako postoji opasnost da nam se istina ne dopadne. Zato je Nelson Mandela na kraju aparthejda formirao Komisiju za istinu i pomirenje. Znao je da jedno bez drugog ne može. Nasilje ima neprijatne posledice. Kad se ustanovi da ljudi jesu ubijeni, kada se ustanovi kako su ubijeni, kada sve strane razviju saglasnost o tome, mrtvi više nisu problem za žive. Mrtvi u politici uvek imaju ogromnu težinu i nema vlasti na svetu koja ih po potrebi ne pominje. Bez pomirenja, političari će veoma lako biti trbuhozborci u ime žrtava, što je najogavniji trik kojim mogu da se posluže. Kada vam političar kaže: jedino ja mogu da govorim o mrtvima, jedino ja mogu na njih da vas podsećam, jedino ja smem da kažem šta bi oni želeli da su među nama – to je čin nasilja po sebi.