Intervencije novih varvara

U duhu neograditeljstva, najisplativijeveg resursa za pranje novca, a pod poslovičnom krinkom restauracije i rekonstrukcije, na Gardošu u Zemunu, na ostacima tvrđave iz davnih vekova, trebalo bi da nikne hipermoderno zdanje vidikovca, slično promenadi u Beogradu na vodi, ili njegovom uzoru - Dubaiju. Međutim, kada bi bilo sasvim sigurno s kakvim ciljem su ovde bile na delu štemalice, žargonski zvane „hiltije“, ni po jada: građani zapravo nemaju pojma šta će biti izgrađeno nad antičkim bedemima Taurunuma i ostacima srednjovekovne citadele. Da li će, recimo, ovde biti postavljena dva panoramska lifta, jedan od budućeg međunarodnog pristana, a drugi od Trga Branka Radičevića, koji će ići preko kuća i dosezati do vrha - Milenijumske kule? Ili će biti instalirana gondola, budući da je Gardoš na istoj visinskoj koti kao Kalemegdan, kojeg je ovaj plan zasad zaobišao, zahvaljujući pobuni struke i javnosti? Ili će Kulu, zvanu i Sibinjanin Janka, jedinu preživelu iz vremena Ugara, na najjužnijoj tački bivšeg carstva, progutati put i betonski plato terase-restorana sa staklom natkrivenom letnjom pozornicom, fitnes areom i sličim čudima? Ili će kakva druga glupost vlasti pasti na pamet. Sve od navedenog je moguće, jer se radovima „pristupa netransparentno, i bez ikakve komunikacije sa građanima“, kako ističe Nenad Makuljević, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Građani su tako u drugom planu, dok se Gardoš „ulepšava“ zarad navale turista, čija će poseta nadmašiti Budimpeštu, kako se „van pameti“ najavljuje i za ovo „neimarsko“ (zlo)delo. I usput, kao i uvek, da bi se oparili jedni te isti projektanti, izvođači radova, zaduženi za nadzor, i nadasve beogradski oci što po svom ćefu „restrukturišu memoriju“. I divljački menjaju obrise srpske prestonice. Problem je Gardoša i to što nad njim ne bdije Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, koji je sprečio destrukciju Kalemegdanske tvrđave (iako je rukovodstvo prethodno izdalo dozvole, pa se povuklo pod pritiskom većine zaposlenih). S obzirom na to da je Gardoš proglašen spomenikom kulture još 1948, i za konzervatorski nadzor tekućih radova je zadužen Gradski zavod, čija uprava ne sme ni da pisne bez dozvole zamenika gradonačelnika Gorana Vesića. A stručnjaci tvrde da se njegova mašta osvedočeno kosi sa zdravim razumom - bila u pitanju raspevana fontana na Slaviji, nikad veći jarbol, ista takva novogodišnja jelka, izmeštanje Glavne železničke stanice u bestragiju, prokopan centar grada i Trg republike, planirani metro koji spaja najveće zabiti grada kojim Vesić praktično vlada poslednjih godina... Pa, kad Vesić kaže da je nešto dobro, to onda aminuje i Gradski zavod. „Kako sam čula od kolega, direktorka sprovodi diktaturu nad zaposlenima, pa oni krišom prisustvuju tribinama poput nedavno održane u prostoru Evangelističke crkve na Tošinom bunaru, sa temom Gardoš, ugroženo istorijsko nasleđe Zemuna“, objašnjava Irina Subotić, profesorka emerita i poznata istoričarka umetnosti. Glavni je zaključak te tribine, u organizaciji Umetničkog centra Zemoon, da „novi varvari marširaju Beogradom“. U tome su se složili vrhunski stručnjaci i brojni zabrinuti laici. Bili su pozvani i predstavnici Opštine Zemun, i oba zavoda, ali se nisu odazvali, osim Vladimira DŽamića, konzervatora Republičkog zavoda. On je ovom prilikom potvrdio da se i u njegovoj instituciji većina odluka donosi mimo volje i znanja zaposlenih, što armira tezu Irine Subotić o političkim pritiscima u sferi zaštite spomenika. I mnogo pre te tribine bilo je pokušaja da se spreči devastacija Taurunuma. Zemunci su protestovali četiri puta, potpisivali peticiju, bili spremni „životom da brane Gardoš“. I na to bivali optuženi da „zaustavljaju radove i kradu materijal“, iako na gradilištu postoje kamere. Obraćali su se nadležnima u GO Zemun, preko odbornika Danila Tvrdišića, pa se opštinska vlast obavezala da će da sprovede vanredni stručni nadzor. I ništa, možda baš zato što je upravo predsednik Dejan Matić, kako se priča, naručio sporni projekat za modernizaciju Gardoša. I to na svoju ruku i - bez konkursa, od projektantskog biroa Kjubeks, koji vodi Ksenija Bulatović. Gradski arhitekta Milutin Folić oduševio se njenom idejom za betonski restoranski kompleks, baš kao i u slučaju izbetoniranog Cvetnog trga, čiji je projekat takođe ona potpisala. Projekat rekonstrukcije tvrđave restauratorski je rad LJiljane Konte i Radeta Mrlješa iz Gradskog zavoda, i, navodno, nije bio tako rđav, ali tad stupa na snagu drugo pravilo. Po novom Zakonu o planiranju i izgradnji, svi drugi propisi s njim u neskladu, proglašeni su nevažećim. Tako sada investitor putem javnih nabavki bira izvođače radova, što je pomrsilo konce i Golubačkoj tvrđavi, jer su razni marifetluci mogući. Investitorskog nadzora nema, jer, biće, nema razloga za brigu finansijske prirode, kao što nema ni stalno prisutnog arheologa. Izvođači su, shodno pomenutom zakonu, mahom „neuki i priučeni“, bez ikakvog iskustva u rekonstrukciji starina, „koji u životu spomenik nisu ni videli“, kako naglašava Subotić. Na primeru Gardoša to je„konzorcijum firmi“, na čelu sa Stim gradnjom d.o.o. iz Beograda. Ovo se preduzeće inače pominje u aferi sa JKP „6. oktobar“ iz Kikinde, koje je u likvidaciji, a kome je Stim gradnja naplatila bezuman iznos za remont postrojenja za prečišćavanje voda, a da ga je samo kozmetički obradila. Kako to sada s Gardošem izgleda, bolje vam je da ne znate! Premda na tabli piše da je rok za završetak radova 30. jun tekuće godine, oko Milenijumske kule još se uveliko kopa, što ometa grupice turiste u razgledanju (onih realnih, a ne Vesićevih buljuka). Istina, poneko iskoristi trenutak, pa se fotografiše sa građevinskim kolicima, što je takvom možda dobar štos, dok je nama domaćima repetitivna ironija. Gosti tabanaju uz Grobljansku ulicu i guraju bicikle, a na tom će mestu, kažu, biti napravljena i rampa za invalidska i dečja kolica. Stepenice ka Kuli su tek započete, a bolje da nisu, jer su betonske, nezgrapne, dok su rogobatni i rukohvati. Vodiči Gardošem dovode najradoznalije do ivice gradilišta, kako bi preko ćenife restorančića videli „the Danube river“, odnosno, njegov krajičak. Dalje se ne može od zaštitnih ograda, pa je rešenje platiti kartu od 200 dinara i popeti se na Milenijumsku kulu, svu pocrnelu od davnog požara 2001. Tada je ovaj simbol Zemuna bio Legijina diskoteka, i nije bila retkost da se bivši komandant JSO ovde zapije i sve porazbija, a onda štetu galantno nadoknadi. Narečenom prilikom je, pak, preterao, i pucavši u monitore, izazvao paljevinu, na šta podsećamo zbog prikladnog opisa kelnera: „Kad je trezan, nema većeg gospodina, a kad se napije, Bože sačuvaj“. Jer, sudeći po darmaru u prestonici, današnji se vlastodršci retko kada trezne. Tako je sada i na Gardošu, u jeku turističke sezone, dok razmere mogućih promena niko ne može da pretpostavi. Ali je sveprisutna zebnja da će „građani opet biti izmanipulisani“. Slutnja nije bez osnova, jer, osim što su namere tajne, u ponečem se i „lažucka“. Pa, dok se u odgovoru Tvrdišiću kaže da su se „hiltiji“ koristili samo za razbijanje betona oko bandera, Bojan Kovačević, predsednik Akademije arhitekture Srbije, svojim je očima video „kako se mašinski štemuju srednjovekovne opeke“. A građani Zemuna su upozoravali da je na ovaj način intervenisano na jugoistočnim bedemima, u martu, početkom grubih radova, ali i kasnije, kad je već uveden nadzor Gradskog zavoda. I skretali pažnju na Fejsbuku da je došlo i do rušenja pojedinih delova do temelja, njihovog ojačavanja betonom i ponovnog zidanja. Valjda, da budu lepši i stariji. Jedan se bedem, ipak, ne dira, ali zato što su uz njega prilepljene kuće, pa njihove stanare nadležni jure i prete rušenjem. Za arheologiju se gotovo ne mari, jer su, navodno, neka istraživanja izvedena 2010-2011, pa ostaje pitanje zašto se sad ne dovrše, kad ima novca napretek, iz raznih fondova (ukupno oko 34 miliona dinara). Budući da Zavod nema kapaciteta da pokriva sva gradska iskopavanja, kao i ona na široj teritoriji prestonice, ali i da javno tvrdi da Gardoš i nije arheološko nalazište, preti opasnost da se nova otkrića ne prijave, da to ne bi obustavilo radove. Kao što se već desilo sa zatrpanim lagumima, i kako se sumnja, sa nikad neotkrivenim ostacima Singidunuma. I, najzad, ko finansira ovaj veleprojekat „rekonstrukcije i restauracije“ Taurunuma? Delom GO Zemun, delom Grad Beograd, kao i Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija i Ministarstvo pravde, po rešenju Vlade da pare za ove namene idu od svote za odlaganje krivičnog gonjenja. Svima je njima neobično stalo, očito, da od gotovog naprave veresiju, a od ambijentalne celine Gardoša nešto po „primitivnom i neukom ukusu novih elita“, kako precizira Makuljević. „Iako stručnjaci Evrope Nostra insistiraju da se zaštićene zone tretiraju sa punom pažnjom i po strogim pravilima, oni ne mogu da utiču na političke odluke“, kaže Irina Subotić. Za razliku od većine govornika, ona gaji nadu da će se nadležni ipak prizvati u pamet. I, bar za početak, otvoriti kanale komunikacije sa javnošću. „Rekao bih da su detalji planova i radova u Zemunu pod znakom pitanja, poneki možda i neosnovano, ali svakako treba razumeti nepoverljivost građana Beograda prema čudnim, sumnjivim i na nekim adresama jasno štetnim potezima izvršne vlasti prema urbanom nasleđu“, kaže Bojan Kovačević. A Zemun, kao veoma specifičan konstituent Velikog Beograda, s pravom je posebno osetljiv na svoju baštinu i tradiciju. „Zbog toga svi očekujemo da se bolje promišljaju potezi u senci želje da se pošto-poto privuče još više turista“, zaključuje on. Jer, u svoj toj halabuci oko turističke pomame, zaboravlja se na same žitelje prestonice. Koji tako postaju „stanari Beograda, a ne građani, s pravom da participiraju u osmišljavanju svog okruženja“, kakav je zaključak arhitekte Dragoljuba Bakića. Jer, turisti se, ma koliko da ih ima, na datoj lokaciji zadrže po pet minuta, dok građani nastavljaju da žive sa (nestručno) popravljenom baštinom predaka.