Paprena cena tajnih ugovora

Prvi korak uzurpiranja vlasti u jednom društvu počinje manipulacijom istinom. Dakle, istina je prva žrtva. Sakrivanje informacija, lažiranje podataka i lažno tumačenje činjenica, predstavljaju mehanizam uskraćivanja prava građana na slobodu, jer se sloboda odlučivanja ne dešava u ambijentu neznanja. Monopol nad istinom ne sme postati privilegija isključivo ljudi iz vrha vlasti. Pravo na istinu je neupitno i mora biti dostupno svim članovima društva. Ugovori sa klauzulom tajnosti koje potpisuje vlast u ime društva, nisu ništa drugo nego mehanizam skrivanja sadržaja tih ugovora od tog društva i od bilo kakve kritike. Društvu koje ne zna šta se neko obavezao u njegovo ime zapravo je ukinuta sloboda formiranja ličnog stava, kritike, neslaganja ili slaganja, razmene mišljenja, pa čak i zahtevanja krivične odgovornosti onih koji takve ugovore potpisuju, ukoliko se na bazi njih ustanovi šteta, protivpravno ostvarivanje lične koristi, zloupotrebe javnih ovlašćenja ili nešto drugo. Predmeti ugovora koji se potpisuju u ime države odnose se na državnu imovinu izuzetno visoke vrednosti. Ako izuzeci, na primer oblast odbrane zemlje, nisu precizno definisani zakonom, takvi ugovori ne smeju biti poverljivi. Skrivanje ugovora pod izgovorom da „druga strana“ insistira na tome predstavlja samo opravdanje njihovih neobjavljivanja. Država se pojavljuje kao potpisnica ugovora pri trošenju budžetskog novca za nabavku usluga i proizvoda neophodnih za njeno funkcionisanje, u postupcima prodaje državne imovine i kapitala, kod zaduživanja u ime svih građana. Zašto bi takve informacije bile tajne ukoliko se poslovi obavljaju u najboljoj nameri, u interesu društva? I da li je namera uopšte bitna? Naravno da nije, odnosi u državi se ne uređuju na bazi dobrih namera, već poštovanjem zakona kojima se preciziraju obaveze onih koji ih sprovode. Ni više, ni manje. Kada se preda upravljanje nacionalnim resursom - kao što je Aerodrom „Nikola Tesla“ - na 25 godina, onda se mora znati zašto se to uopšte radi, pod kojim uslovima se radi, šta je korist za građane i koje su garancije izvršenja ugovorenih obaveza. Ne postoji ni jedan razlog da te informacije budu skrivene, da ugovor mesecima nakon potpisivanja ne bude objavljen. Na kraju, potrebno je da se zna gde je 415 miliona evra uplaćenih na ime jednokratne koncesione naknade. Jer, ta sredstva očigledno nisu budžetirana. Kako građani da veruju da se koncesionar obavezao da će investirati silne stotine miliona evra u aerodrom? Čime je ta obaveza garantovana? Zato što je neki ministar tako nešto rekao!? Ili, pod kojim uslovima je prodata Galenika, da li su svi učesnici na tenderu znali koji će iznos obaveza preuzeti posle kupovine? Zašto su državni funkcioneri koji su najdirektnije učestvovali u prodaji Galenike odmah posle toga završili na platnom spisku kod novog vlasnika? Da li postoji veza između nejasne dokumentacije o obavezama budućeg vlasnika, prava prodaje nepokretne svojine Galenike i nabavke aviona za Vladu Srbije, čime se, u najmanju ruku, izbegava zakon o javnim nabavkama, a nameću se i pitanja ko je preporučio baš taj tip aviona, ko je utvrdio njegovu cenu... Prikrivanje procesa otuđivanja državnih objekata kojima je upravljao Dipos, da bi se ispostavilo da su kupci osobe bliske vrhu vlasti, od kojih se neke pojavljuju i u postupku prodaje Galenike, još jedan je primer prikrivanja informacija. Zašto su državni funkcioneri zainteresovani baš za kupovinu objekata u državnom vlasništvu? Šta je to primamljivo u tim objektima, i kako baš da niko od funkcionera nije došao u posed objekata velike vrednosti pre dolaska na vlast? Pa, verovatan odgovor na sva ta pitanja je krajnje jednostavan - zbog razlike između stvarne i plaćene cene zakupa, kapitala ili državnih objekata, odnosno postojanja ličnog interesa koje iz takvih poslova ostvaruju upravo oni koji u njima, u ime države, učestvuju. Ovakvo sakrivanje informacija košta građane jako mnogo. Samo u prethodnih nekoliko primera šteta se meri stotinama miliona evra. I to je ključni razlog što se krije istina, iako zakoni obavezuju vlast na javnost njenih postupaka. Ako je ukidanje istine prvi, onda je nepoštovanje zakona i sputavanje državnih institucija definitivno naredni korak na putu ka apsolutnoj tišini. A u tišini se dešavaju najpogubnije stvari jednom društvu. Uz žrtvovanje javnosti, istine, zakona i institucija.