Varljiva nada

Ako bi se, u maniru Marka Tvena, konstatovalo da su vesti o smrti evropske socijaldemokratije preterane, još mnogo veće preterivanje bilo bi zagovarati stav da su poslednji izborni uspesi partija levog centra nagoveštaj preporoda jednog od dva ključna politička bloka čija je višedecenijska dominacija obeležila posleratnu epohu na kontinentu - ali koji poslednjih desetak godina, plaćajući cenu brojnih trulih kompromisa s partijama desnog centra i izneverivanja svoje tradicionalne izborne baze, beleži dramatičan pad podrške birača. Nakon mršave da mršavija ne može biti pobede finskih socijaldemokrata, ipak dovoljne da u koaliciji s još četiri manje partije formiraju prvu vladu levog centra u toj zemlji još od 2003, te dvostrukog uspeha španskih socijalista, prvo na aprilskim parlamentarnim izborima na kojima su sačuvali vlast, a onda i na majskim izborima za Evropski parlament, sada su i na prošlonedeljnim izborima u Danskoj pobedu odnele tamošnje socijaldemokrate. Očekuje se da sami formiraju manjinsku vladu koja će u parlamentu od prilike do prilike tražiti podršku drugih stranaka za svoje inicijative, budući da njihov lider, Mete Frederiksen, toj opciji daje prednost u odnosu na formiranje koalicione vlade s drugim partijama leve orijentacije, s kojima čini takozvani „crveni blok“ u danskoj politici (nasuprot „plavom bloku“ manje ili više desnih stranaka, uz nekolicinu marginalnih partija koje ne pripadaju nijednom od blokova). Ono što danski slučaj čini osobenim jeste način na koji su socijaldemokrate stigle do pobede - ali i privid koji se stvara ukoliko se stvari ne sagledaju i iz drugog ugla. Naime, stranka je kampanju, osim na snažnom insistiranju na daljem podizanju ekoloških standarda u sklopu borbe protiv klimatskih promena, zasnovala na zauzimanju za izrazito levičarsku politiku na socio-ekonomskom planu, s naglaskom na obnovu poslednjih godina narušenog koncepta države blagostanja; te izrazito rigidnom, od radikalne desnice preuzetom pristupu problemu imigracije, koji je i u Danskoj, kao i u tolikim drugim evropskim zemljama, postao jedna od ključnih političkih pitanja. Skrećući radikalno levo kad je reč o socijalnoj i ekonomskoj politici i u isto vreme radikalno desno po pitanju bezbednosti, kontrole granica i priliva migranata, socijaldemokrate su pod vođstvom Frederiskenove, prema jednoj interpretaciji, ponovo na svoju stranu privukle nekadašnje birače iz redova radničke klase koji su prethodnih godina, opet kao i drugde po Evropi, okrenuli leđa partiji za koju su njihove porodice generacijama bile vezane i počeli da glasaju za krajnju desnicu, ovde u obliku Danske narodne partije (DPP), koja je na prošlim izborima 2015. čak postala pojedinačno druga najjača stranka, odmah iza socijaldemokrata. Pritom, zaokret socijaldemokrata udesno po pitanju migrantske politike nije nikakva novost, već deo novog programskog kontinuiteta: otkako je Frederiksenova 2015. došla na čelnu poziciju, stranka je iz opozicije redovno podržavala antiimigrantske mere vlade desnog centra dosadašnjeg premijera Larsa Lekea Rasmusena, ili im se nije suprotstavljala. Socijaldemokrate su tako glasale za zabranu nošenja burke i nikaba, pa i za kontroverzni propis o plenidbi nakita i drugih vrednosti u posedu migranata kako bi se od tog imetka finansirao njihov boravak u državnim sabirnim centrima; stranka je počela da se zauzima i za uvođenje godišnjeg limita na broj migranata neevropskog porekla koji se primaju u zemlju i obavezivanje svih imigranata da se, kako bi ostvarili pravo na beneficije, zaposle s punim radnim vremenom. Ono što su nekad bila zalaganja radikalne desnice postalo je deo političkog mejnstrima i odraz raspoloženja velikog broja birača, i Frederiksenova nije želela da njena stranka pliva protiv struje; ali je, da bi takvoj politici dala kakvo-takvo pokriće, i privukla glasove građana nezadovoljnih socio-ekonomskim merama odlazeće vlade, stranku istovremeno pogurala i u progresivnom smeru, insistiranjem na povećanju javne potrošnje nakon godina stezanja kaiša pod Rasmusenom. U situaciji kad su smanjenja izdavanja za zdravstvo rezultirala zatvaranjem čak jedne četvrtine državnih bolnica u poslednjih deset godina i dovela do toga da sada trećina građana alternativu traži u privatnom zdravstvenom osiguranju (u odnosu na samo četiri procenta 2003) i kad su kresanja budžeta za obrazovanje dovela do zatvaranja skoro petine državnih škola, obećanje Frederiksenove da će nova vlada svake godine za po 0,8 odsto uvećavati izdvajanja za socijalnu i zdravstvenu zaštitu sigurno su naišla na dobar prijem. A ograničeni državni resursi svakako deluju i kao uverljiv argument u prilog oštre migrantske politike: ako više nema dovoljno ni za nas, kaže ta logika, ne možemo da još izdvajamo i za strance, kojih je ionako već previše. Reklo bi se, onda, da je kombinacija ovakvih zalaganja zaista ključno doprinela da socijaldemokrate dobiju ove izbore. Ali pažljiviji uvod u rezultate pruža drugačiju sliku. Najdramatičnije odstupanje u odnosu na rezultate prethodnih izbora jeste ono u pogledu rezultata DPP, koja je sa 21,1 spala na samo 8,7 odsto glasova: njena ekstremno antiimigrantska politika se odlično primila, ali sad kad je podržava i većina drugih stranaka, birači očito više ne vide razloga da glasaju za DPP. Ključna statistika se, međutim, tiče socijaldemokrata: njihova navodno pobednička strategija - ulevo i udesno u isto vreme - donela im je zapravo 0,4 odsto glasova manje i samo jedno poslaničko mesto više u odnosu na bilans s prošlih izbora. Štaviše, dosad vladajući Rasmusenovi liberali osvojili su skoro četiri procenta više nego 2015, ali su zbog debakla DPP, koja je u odlazećem sazivu parlamenta obezbeđivala podršku vladi, svejedno ostali bez vlasti. Dok su u crvenom bloku dvostruko više mandata nego pre četiri godine sada izborili i socijal-liberali i Socijalistička narodna partija, dve stranke koje se oštro protive antiimigrantskoj politici vodećih stranaka, pa tako i svojih prirodnih saveznika socijaldemokrata. Sve ovo u velikoj meri relativizuje pogled i na pobedu socijaldemokrata i na okolnosti koje su do nje dovele. A moglo bi se i ovako reći: ne samo zato što je svaka zemlja slučaj za sebe, bilo bi pogrešno poverovati kako bi miks levih i desnih programskih elemenata u stilu danskih socijaldemokrata mogao da bude rešenje i za druge evropske stranke levog centra koje, u većini slučajeva neuspešno, traže način da zaustave propadanje i povrate uticaj. Izumiranje francuskih socijalista, srozavanje nemačkih socijaldemokrata, lutanja italijanskih demokrata i pogubljenost britanskih laburista ne daju osnova za očekivanje da bi evropska socijaldemokratija u iole dogledno vreme ponovo mogla da bude ne ono što je nekad bila - to se više neće ponoviti - nego makar dostojan reprezent jednog velikog segmenta društava u čije temelje je ugrađena. Šta je, recimo, činiti s nemačkom Socijaldemokratom partijom (SPD)? Posle katastrofalnog rezultata na izborima za EP i gubitka kontrole nad Bremenom, gradom sa statusom federalne pokrajine u kome je na vlasti neprekidno bila više od 70 godina, te brzometne ostavke Andree Nales na mesto lidera stranke posle jedva godinu dana na toj poziciji, a u susret izborima u tri istočnonemačke pokrajine u kojima redovno loše prolazi, SPD je ponovo, po ko zna koji put, suočena s tamnim vilajetom loših izbora: napuštanja „velike koalicije“ s Hrišćansko-demokratskom unijom kancelarke (CDU) Angele Merkel, što bi najverovatnije dovelo do vanrednih izbora na kojima bi partija mogla da prođe najgore dosad, ili pak ostanka u iznuđenom savezu sa CDU, u kome je SPD potpuno izgubila identitet, ako ne i svrhu postojanja. Privremeno rukovođenje nad strankom preuzeo je trio Manuela Švezig, Malu Drejer i Torsten Šefer-Gimbel, od kojih niko, kako sami kažu, nema liderske ambicije. Izlazak iz koalicije, najavljuju, zasad nije opcija; a šta će biti posle, videće se. Ako to posle nemačke socijaldemokrate uopšte dočekaju.