Ruski kišobran

Hoće li Srbija posle najavljenog potpisivanja sporazuma sa Rusijom oko gasovoda „Južni tok” biti u poziciji i službenog političkog i vojnog saveznika Rusije? Po svemu sudeći neće, jer Beograd, naime, još nema potpisan bilo kakav ugovor sa Moskvom o političko-vojnom savezništvu da bismo mogli najnoviju izjavu načelnika Generalštaba ruskih oružanih snaga general-pukovnika Jurija Balujevskog da proslavimo kako to saveznici inače čine. Ovako je istupanje generala Balujevskog na naučnoj konferenciji Akamedije vojnih nauka u Moskvi još jedna potvrda da Rusija Vladimira Putina samo doslovno prati sve inovacije u američkoj nuklearnoj doktrini. Pa ipak, čime je to general-pukovnik Balujevski zauzeo udarne stranice i minute svetskih medija? Na prvi pogled generalova izjava deluje kao da je iz vremena prvog hladnog rata, jer Balujevski je rekao „da se Rusi ne spremaju nikoga da napadnu, ali smatraju neophodnim da svi ruski partneri jasno shvate i da niko ne posumnja da će radi zaštite suvereniteta i teritorijalne celovitosti Ruske Federacije i njenih saveznika biti upotrebljene Oružane snage, i preventivno i uključujući upotrebu nuklearnog oružja u slučajevima predviđenim ruskom doktrinom”. Prema generalu Balujevskom, „ruska vojna sila može i treba da bude upotrebljena radi demonstracije odlučnosti najvišeg rukovodstva zemlje da brani njene interese, i kao krajnja mera, kada se pokažu neefikasnim sva druga sredstva”. Načelnik ruskog Generalštaba na toj je naučnoj konferenciji zatražio i da se preciziraju određene odredbe Koncepcije nacionalne bezbednosti Rusije iz 1995. godine i razradi Strategija osiguranja nacionalne bezbednosti, koju će biti dužni da izvršavaju svi državni organi. Još u aprilu 2000. godine ruski Savet bezbednosti usvojio je novu vojnu doktrinu po kojoj Moskva zadržava pravo da prva primeni nuklearno oružje ako je na kocki „sam opstanak zemlje”. Već tada je to shvaćeno kao odlučnost Vladimira Putina da Rusiju učini snažnom državom koju će Zapad morati da poštuje. Naime, ruska vojna doktrina, formulisana još 1993. godine u atmosferi međunarodne euforije koja je usledila posle prvog hladnog rata, naglašavala je da zemlja neće prva započinjati nuklearni sukob. No, to je bilo vreme Borisa Jeljcina u Kremlju, a u međuvremenu svet se umnogome promenio, od terorizma do američkih vojnih intervencija širom planete. Nema sumnje da je bombardovanje Jugoslavije 1999. godine razbesnelo ruske vojne stratege i da je Kosmet, između ostalog, zapravo promenio rusku vojnu doktrinu. Vašington je 1999. na brutalan način pokazao Moskvi koliko je vojno uvažava. To su tada Rusima vrlo surovo pokazali i Mađari, i Rumuni i Bugari ne dajući Moskvi da preko teritorije tih zemalja vazdušnim putem uputi dodatne trupe na Kosmet u okviru misije Kfora. Čak su tada i lokalni Albanci, postavivši blokade na putevima, onemogućili ruskim vojnicima iz sastava Kfora da izvrše svoj zadatak i uđu u Orahovac. Uz „narandžaste revolucije” u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, stalno širenje NATO-a ka granicama Rusije, odustajanje Vašingtona od ranije potpisanih ugovora o strateškom razoružanju, kao i zbog nove američke nuklearne doktrine i namere SAD da na teritorijama Poljske i Češke izgradi deo antibalističkog raketnog sistema, Moskva je odlučila da usvoji novu vojnu doktrinu koja joj omogućava pravo na prvi nuklearni udar. Krajem marta 2000. godine u atomskom gradu Čeljabinsk-70 Vladimir Putin je kao novi lider u Kremlju formulisao realnu bezbednosnu politiku Rusije, da bi sredinom aprila 2000. godine ruski predsednik i potpisao novu vojnu doktrinu kao verovatno najznačajniju posledicu agresije NATO-a protiv Jugoslavije 1999. godine. Tokom prvog hladnog rata mir je čuvala doktrina „zagarantovanog uzajamnog uništenja”, što je naprosto značilo da svaka strana ima snage i uslove neophodne da se sačuva sposobnost razornog drugog udara, čime se onaj drugi odvraća od nuklearnog rata. Sporazum o antibalističkim raketama i sporazumi koji ograničavaju strategijske ofanzivne nuklearne snage predstavljali su podršku ovoj doktrini i bili su temelj za okončanje trke u nuklearnom naoružavanju. Onda je administracija predsednika Yordža Buša unilateralno proglasila da je „zagarantovano uzajamno uništenje” zastarelo, i odlučila da se povuče iz sporazuma o antibalističkim raketama (ABM), kako bi to i naglasila. Istovremeno, Vašington je prešao na jednu novu nuklearnu doktrinu koja se opisuje kao „unilateralno zagarantovano uništenje”. Rusija i dalje predstavlja nuklearnu metu, ali potencijalno pre metu ofanzivnih američkih raketnih sistema, nego metu američkih nuklearnih snaga drugog udara. Amerikanci su tada objavili i spisak država mogućih nuklearnih ciljeva: Rusija, Kina, Severna Koreja, Iran, Irak, Sirija i Libija. Nova američka nuklearna doktrina dovodi u pitanje do sada najvažniji princip nuklearne politike od kada postoji atomska bomba, a to je da države koje nemaju atomsko oružje nikada neće biti napadnute tim oružjem. Na tada objavljenoj američkoj listi nuklearnih ciljeva samo su Kina, Rusija i Severna Koreja imale nuklearno oružje. Ovaj je princip omogućavao da se kako-tako spreči širenje nuklearnog oružja, čija se upotreba predviđala samo kao odgovor na nuklearni napad, a nikada u klasičnom ratu. Objavljujući svoju nameru da atomskim bombama napadne i države koje takvo oružje nemaju, SAD su naprosto gurnule celi niz država u pravcu proizvodnje nuklearnog oružja. Jer, ko hoće da se zaštiti, mora da nabavi atomsku bombu. Dva su detalja važna u novoj američkoj nuklearnoj doktrini. Prvi je banalizacija upotrebe atomske bombe, jer Vašington predviđa da je upotrebi i u običnim klasičnim ratnim operacijama u slučaju nepredviđenih vojnih događaja. To opet znači da nuklearno oružje više i nije onaj krajnji vojni odgovor, nije više tabu oružje, kada nema drugog izlaza, već je deo arsenala koji je u stalnoj operativnoj upotrebi. To je banalizacija atomskog naoružanja i kao proces vrlo je opasna stvar, jer ide u zastrašujućem pravcu. Drugi vrlo važan detalj nove američke nuklearne doktrine jeste izričito navođenje Rusije i Kine kao država protiv kojih nuklearno oružje može da bude upotrebljeno. Znači, Vašington planira nuklearne udare po Rusiji u vreme kada se NATO, bez obzira na sve primedbe i protivljenje, približava granicama Rusije i kada između Brisela i Moskve i nema dijaloga o mestu Rusije u novoj arhitekturi evropske bezbednosti. Odnosi između Rusije, EU i SAD dospeli su na kritičnu tačku. EU i SAD nikako da shvate i prihvate pojam ruske geopolitičke zone interesa. Naravno, ne samo zbog toga, odnosno najmanje zbog toga, Rusija ponovo ulaže u atribute moći. Rusija se naoružava, polako, sigurno i vrlo snažno. Ruska ratna flota opet vije svoju zastavu na skoro svim morima i okeanima sveta, ruski strateški bombarderi opet lete i patroliraju daleko od matične teritorije. Praktično, na svakih sedam dana ruski se avioni približavaju vazdušnom prostoru NATO država ili SAD, i tako provociraju hitna poletanja borbenih aviona NATO-a. Prošle godine Rusija je testirala „najmoćniju” konvencionalnu bombu u svetu, isprobala je interkontinentalne rakete RS-24 sa višestrukim bojevim glavama sposobne da probiju svaki američki antibalistički raketni sistem, testirane su i verzije podmorničkih interkontinentalnih raketa tipa „bulava”, sa navoza brodogradilišta silaze dva potpuno nova tipa nuklearnih podmornica, sve je veća proizvodnja tenkova T-90, a priprema se i proizvodnja tenka T-95, ruska mini-podmornica zaronila je na dubinu od 4.000 metara ispod Severnog pola, više od 50 odsto budžetskog priliva Rusije ostvarenog prethodnih godina biće uloženo u strateške nuklearne snage. Rusija Vladimira Putina odlučna je da izađe iz strateške letargije u koju je zapala usled završetka prvog hladnog rata i uspona SAD. Moskva smatra da su Amerikanci izvukli veliku korist od raspadanja Sovjetskog Saveza i proširenja NATO-a, i da je strateško partnerstvo sa Amerikom bilo obično licemerje. Pojednostavljeno je smatrati da su današnje demonstracije ruske pomorske i vazduhoplovne moći daleko od granica Rusije samo puko razmetanje. Pre će biti da je to strateški potez u procesu ponovnog buđenja ruske vojne moći, u okviru kojeg se divizije kopnene vojske ubrzano modernizuju, a zbog ruskog moratorija na ugovor o konvencionalnim snagama u Evropi verovatno će biti i dislocirane na nove pozicije. Sve u svemu, Rusija polako vraća nekada izgubljeni status carstva. Gde je u tome svemu Srbija? Što bi neki rekli, ima li nas tu? Sigurno je samo da smo tadašnjom pozicijom žrtve indirektno doprineli obnovi ruske vojne moći. No, krajem prošle godine iz Vašingtona nam je direktno saopšteno „da Srbija ne može da sedi na dve stolice”. Poručio nam je to u razgovoru za radio „Slobodnu Evropu” ministar odbrane SAD Robert Gejts...