Lovci na gladijatore

Na sajtu “Velikog brata” i dalje stoji obaveštenje. Crvenim slovima. Crnim slovima i dalje piše da je ovogodišnji serijal prekinut zbog tragične pogibije troje bivših ukućana: Stevana Zečevića, Elmira Kuduzovića i Zorice Lazić. Ispod njihova tri imena je žuti prozor s nadirućom crnom porukom: “Veliki brat zna zašto – Jelen pivo”. Reklama je prevazišla samu sebe. Eksploatiše smrt. Ta pažljivo odabrana drečavožuta poruka za pivo od čijeg se poigravanja jedva daju pročitati ona tri reda o pogibiji troje ljudi – sem što je krajnje morbidna i nadrealna i zaudara na perverzni “crni humor” – razotkriva staru prevaru o stvarnosti rijalitija. O toj prevari su, čini se, svi pisali, a jedino se nama predstavila u svoj svojoj iskrivljenosti. Da li je rijaliti šou, bez kojeg svoj program više ne može da zamisli nijedna televizija s nacionalnom frekvencijom u Srbiji, stvaran koliko je stvarna sama stvarnost? Šta je to što smo doskoro gledali u “Velikom bratu” na B92, srpskom pionirskom pokušaju evroatlantskog integrisanja s dna kace – ako nije stvarnost? U areni smrti: Analizirajući fenomen “Velikog brata” na hrvatskom tržištu, profesor dr Neven Jovanović, u svojoj kolumni “Noga filologa” u časopisu “Zarez”, napisao je pre nekoliko godina da je prava stvarnost nedokučiva i nimalo televizična. A da mi u “Velikom bratu”, baš kao i u Bi-Bi-Sijevim igranim dokumentarcima, kakav je recimo “Koloseum – rimska arena smrti”, gledamo nekakvu pitu: red stvarnosti, red fantazije i stilizacije. Na stranu sada što se gladijatorske borbe o kojima je reč u konkretno ovoj dokumentarnoj drami mogu lako poistovetiti sa obrascem realitdž shonj-a, a čuveni koloseumski gest “palac dole” sa SMS glasovima koji odlučuju ko će biti izbačen iz kuće “Velikog brata”. Sličnost je pre svega u pokušaju da se – proda stvarnost. I u ozbiljnoj Bi-Bi-Sijevoj emisiji, koja se obraća gledaocima željnim intelektualne zabave, kao i u kontroverznom “Velikom bratu” koji se obraća gledaocima željnima svega samo ne intelektualne zabave – važno je samo da se zaradi na razotkrivanju stvarnosti. U prvom slučaju to je egzotična, prohujala stvarnost starog Rima a u drugom – ova naša, današnja. Samo što su ti redovi stvarnosti i fantazije malo pretumbani, piše dr Jovanović, inače profesor latinskog na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu: “U Bi-Bi-Sijevim emisijama stvarne su polazne točke: što se događalo, kako je to moralo izgledati; fantastične su i stilizirane izvedbe. U Big Brother-u je obratno: situacija je fantastična (asocijacije na Kafku potpuno su umjesne), a izvedbe stvarne: ti se ljudi zbilja ljute, ljube, bore za opstanak, lome pod pritiskom.” Holandski instant TV koktel se održavao s više ili manje uspeha u toj nesigurnoj razmeri stvarnosti i fantastike skoro celu deceniju na svih pet kontinenata. Sve dok nije stigao u Srbiju. Nezvanično, zahvaljujući parama i velikom trudu “jednog od najambicioznijih demokrata moderne Srbije”. Zvanično, zahvaljujući producentskoj kući “Emoušn”. Naime, prvi put u istoriji “Velikog brata” dogodilo se da Situacija, dotad koliko-toliko Kontrolisana, postane i više nego stvarna. Bez imalo fantastike. Stradalo je troje mladih ljudi, “bivših ukućana” koji su se iz studija “Velikog brata” zaputili u lozničku diskoteku. I izgubili svaku sledeću priliku da se “zbilja ljute, ljube, bore za opstanak”. Tamo su bili najavljeni kao glavna atrakcija, “specijalni gosti” uz tekila parti plus promo cene pića. Kao i mnogo puta do tad. Posle bi o njima pisali tabloidi, blicevi bi sevali po obnaženim telima i flašama ispijenog alkohola, najavljujući blistave TV karijere preko noći sklepanih zvezda. Do tog puta Obrenovac – Šabac. The Shonj Must Go On: Veliki brat je zaćutao. B92 je zaćutao. “Emoušn” je poručio da su posredi emocije a ne posao i da ih ne zanima šta misli holandski “Veliki brat” o prekidanju serijala. Podnaslov serijala “Očekujte neočekivano” ostao je da visi kao zla slutnja i ništa više. Kao uostalom i žuta reklama. U međuvremenu, tabloidi su tu i tamo nastavili medijsku kampanju koja je pratila ovaj rijaliti otkad je ušao u Srbiju, sad i sami valjda zainteresovani da dodatno zarade na štampanoj varijanti rijaliti šoua – “šta je bilo posle tragedije”. Pre neki dan su počeli da najavljuju “VIP Veliki brat” serijal od 1. marta. Kao da ništa nije bilo. The Shonj Must Go On. Da li je moguće započeti raspravu o izbacivanju “Velikog brata” iz Srbije a da vas pri tom ne optuže da ste pristalica retrogradnih, konzervativnih snaga koje žele da nas vrate u izolaciju? U poređenju s ostatkom sveta, u Srbiji nije zabeleženo značajnije suprotstavljanje ovoj vrsti programa. Bar ne institucionalno. Državni savet za elektronske medije u Poljskoj je, recimo, 2001. tu vrstu programa nazvao razornom i osudio je zbog negativnog uticaja na vrednosti društva. Iste godine je Savet za audio-vizuelne medije u Francuskoj tražio da se prekine emitovanje Loft Stordž-ja (francuska verzija VB-a) preko satelita i Interneta, da se izbegava ponašanje koje narušava ljudsko dostojanstvo, ali i da se posebno poštuju zakoni o zabrani konzumiranja alkohola i cigareta. Pre nekoliko godina privatna rumunska televizija Prima TV je platila neku simboličnu kaznu zbog prikazivanja pornografskih scena u “Velikom bratu”. Bilo je reči i o oduzimanju frekvencije ovoj televiziji, ali je predsednik rumunskog Državnog saveta za elektronske medije to demantovao, najavljujući da će televizija biti kažnjavana svaki put kad prekrši zakon. U Velikoj Britaniji su se jednog leta takmičari potukli i pretili smrću jedni drugima pa je celodnevni prenos prekinut na jedan sat. U Nemačkoj se javnost uzbunila posle prenosa u kojem je jedna ukućanka probadala svoju bradavicu sve vrišteći. Neki nemački političari su još pre početka emitovanja ovog rijalitija tražili da se “Veliki brat” proglasi neustavnim zbog kršenja ljudskog dostojanstva. Takmičari su zahvaljujući tome dobili mogućnost da jedan sat u toku dana ne budu praćeni kamerom. Prošle godine je, pak, u Australiji, premijer DŽon Hauard zatražio od Kanala 10 da prekine emitovanje “Velikog brata” zato što su u njihovom serijalu dvojica takmičara seksualno zlostavljala jednu ukućanku. Kod nas se samo jednom dogodilo isključenje signala. I to baš u poslednjem serijalu. Ali, ne zato što se pobunio neko u RRA, ili u Skupštini ili u vladi. Nego zato što je producentska kuća “Emoušn”, štiteći svoje interese, stopirala direktno uključenje Televiziji B92. Kako je o tome štampa izveštavala, bila je to vrsta opomene zbog kritika ove TV kuće na račun drugog “Emoušnovog” čeda “48 sati svadba” koje se emituje na RTS-u. Tada je, navodno, Goran Stamenković, direktor “Emoušna” zamerio Veranu Matiću što se preko Emoušna razračunava sa Aleksandrom Tijanićem i RTS-om. Hajku na RTS zbog jednog mladoženje koji je izjavio da često tuče svoju buduću suprugu, predvodila je, pored raznih nevladinih organizacija i TV B92. Istini za volju, licemerno. Jer joj pola godine ranije nimalo nije smetalo što je na njenoj nacionalnoj frekvenciji “Peđa D’Boj pred nekoliko žena izvadio budalu, na sto, usput ih ponizivši na vrlo eksplicitan način”, napisao je tada jedan od forumaša na sajtu “Velikog brata”: “Zašto Veran Matić i nevladine organizacije tada nisu reagovali i stali u zaštitu žena?” Nažalost, sve kontroverze koje skoro deceniju prate ovaj rijaliti šou najčešće prave besplatni marketing čiji je ishod dodatno povećanje ionako visokih prihoda od reklama. Srpski TV identitet: Ipak, koliko je jalov posao porediti uticaj rijaliti šou programa i posebno “Velikog brata” na kulturne vrednosti u Srbiji i Evropi, govori i nedavno “Politikino” istraživanje o srpskim kulturnim vrednostima. Ovo istraživanje pokazuje koliko je odgovornost srpskih medija veća u odnosu na odgovornost evropskih medija. Između ostalog i zato što Srbi upoznaju strane kulture na prvom mestu gledanjem TV programa ili filmova na stranim jezicima (36,8 odsto). Preko stranih kuhinja 10,3 odsto, a svega 6,5 odsto Srba je odgovorilo da putovanjima u inostranstvo upoznaje druge narode. Za razliku od nas, građani EU upoznaju strane kulture najviše preko stranih kuhinja (više od 45 odsto), a 27 odsto građana je strane kulture upoznalo putujući po svetu. Rečju, Srbima je televizija – prozor u svet i ima stravičnu odgovornost, zato što mediji ovde utiču više nego drugde na kreiranje kulturnog identiteta. Zato je pitanje kakve posledice mogu da nastanu u trenutku kad se skoči kroz taj prozor. “U takvim eksperimentalnim uslovima izolacije i pod video-nadzorom, ljudi jesu izloženi vrsti ispiranja mozga, čime dolazi do izlivanja različitih osećanja, najčešće negativnih. Ogroman je pritisak na mlade ljude koji učestvuju u tom programu i graniči se sa traumatskim doživljajem”, rekao je profesor dr Petar Opalić, neuropsihijatar. Nikome ovde nije namera (a možda bi trebalo da bude) dizanje moralne panike. Samo je nepodnošljiv muk koji je zavladao u medijima posle onolike vriske i urlanja, koje ni daljinski upravljač nije mogao da obuzda. Mediji sada mogu da se brane bilo ćutanjem bilo zakonom ali između ćutanja i zakona postoji ono što se zove moral. I vrednosti. U tom domenu treba tražiti odgovore. Ne u domenu regulative. Profesor dr Divna Vuksanović, teoretičarka medija, o medijskoj odgovornosti kaže: “Promocija određenog životnog stila: budi dovoljno lud i lep da se dopadneš publici, ne radi ništa, postani slavan, i ludo se provodi po diskotekama, dovela je do stvaranja jednog specifičnog ambijenta, za čije su kreiranje odgovorni mediji. Takav ambijent je dao i svoje tragične rezultate”. Sigurno je da bi javnosti u Srbiji bilo mnogo lakše da je ovaj rijaliti šou preuzeo Pink umesto B92. Tad bismo, odavno, horski orkestrirano nasrnuli na pornografiju, prostakluke i silikonski spektakl s ružičaste frekvencije koja nam je nekoć isto tako predano podmetnula miloševićevski turbo-folk. I sigurno bi se već neko našao da bar opomene Željka Mitrovića koji, za razliku od Verana Matića, junake iz rijalitija “Menjam ženu” ili “Sve za ljubav” (takođe produkcija “Emoušn”) nikad nije doveo u neku informativnu emisiju. Dok je Miki Veliki iz prvog, drugog, a možda i trećeg serijala, bude li ga, bio varen i pečen i kod Jugoslava Ćosića i kod Olje Bećković. Ali, to je valjda ona formula Verana Matića po kojoj je “Veliki brat” korišćen za razvoj programa na B92 definisanih kao istraživačko novinarstvo. Ironija je, međutim, što danas “Pink” sasvim opravdano veruje da je njihov koncept takmičenja mladih u “Zvezdama Granda” daleko humaniji, zdraviji, pozitivniji nego u “Velikom bratu”. Istini za volju, pored sveg kiča i perja, to jeste takmičenje na zdravim osnovama. U “Velikom bratu” se boduju silan neki poganluk i perverzija, psovke i ogovaranje, režanje i lajanje. A ako neko i pita... dovoljno je reći: eto, to smo mi. Osamdesetih godina naše ere u Koloseumu su održane igre koje su trajale baš sto dana. Tada je poginulo oko 2.000 gladijatora i nekoliko stotina životinja. Veliki brat zna zašto.