Sve se vrti oko nafte

Registrovane rezerve nafte u Iraku procenjuju se na 115 milijardi barela. To je preko pet puta više od ukupnih rezervi koje postoje u Sjedinjenim Državama. Zbog duge izolacije, Irak je ponajmanje geološki ispitana zemlja među svim dosad poznatim naftom bogatim državama. U celom Iraku jedva da je probijeno 2.000 naftnih bušotina; s druge strane, samo u Teksasu imate milion bušotina. Američki Savet za spoljnopolitičke odnose procenio je da Irak možda poseduje svih 220 milijardi barela neotkrivenih rezervi nafte; postoji jedna druga studija u kojoj se te rezerve procenjuju na 300 milijardi barela. Ako je ijedna od tih procena makar blizu realnom stanju stvari, onda je jasno da američke snage danas sede na jednoj četvrtini svetskih rezervi nafte. Vrednost iračke nafte, mahom lake sirove nafte čija proizvodnja nije opterećena visokim proizvodnim troškovima iznosila bi, prema današnjim cenama, nešto oko 30.000 milijardi dolara. Poređenja radi, navešćemo samo da projektovani ukupni troškovi američke invazije/okupacije iznose oko 1.000 milijardi dolara. Ko će dobiti iračku naftu? Jedan od “standarda” koje je Bušova administracija postavila iračkoj vladi jeste donošenje zakona o raspodeli prihoda od nafte. Nacrt zakona koji su SAD napisale za irački kongres predviđa da se skoro celokupna nafta ustupi zapadnim kompanijama. Iračka nacionalna naftna kompanija bi tako zadržala kontrolu nad 17 od 80 postojećih naftnih polja u Iraku, dok bi sva preostala polja – uključujući tu i ona potencijalna, dakle rezerve koje tek treba da budu otkrivene – poverila stranim korporacijama koje bi je kontrolisale narednih 30 godina. “Strane kompanije ne bi morale da investiraju zaradu u iračku privredu” napisala je proletos analitičarka Antonija Juhas u Wujork tajmsu, neposredno pošto su se mediji domogli teksta nacrta zakona. “Te kompanije bi mogle čak da izvuku korist od sadašnje ’nestabilnosti’ u Iraku tako što bi ugovore potpisale danas, dakle u trenutku kada je iračka vlada najslabija, a potom čekale još bar dve godine da uopšte kroče na iračko tle”. Kada su pregovori oko tog nacrta zakona u septembru zapali u ćorsokak, lokalne vlasti Kurdistana su jednostavno sklopile separatni sporazum sa kompanijom Hant ojl, čije je sedište u Dalasu; na čelu te kompanije nalazi se jedan bliski politički saveznik predsednika Buša. Kako će SAD održati hegemoniju nad iračkom naftom? Tako što će uspostaviti stalne vojne baze u Iraku. U raznim fazama izgradnje već se nalazi pet takozvanih samodovoljnih “superbaza”. Sve su one znatno udaljene od gradskih područja u kojima se i inače beleži najveći broj žrtava. O tim bazama se u američkoj štampi neverovatno malo izveštava; to nije iznenađujuće, budući da sve malobrojniji američki dopisnici iz Iraka ne mogu slobodno da se kreću po zemlji zbog opasnih uslova. (Novinaru je zaista potrebna hrabrost da bez vojne pratnje izađe iz Zelene zone.) U februaru prošle godine novinar Vašington posta Tomas Rigs opisao je jedan takav objekat, vazduhoplovnu bazu Balad 40 milja severno od Bagdada. To je tipični bogati američki rezidencijalni kvart (istina, veoma dobro utvrđen) usred iračke pustinje; tamo ćete naći mnogobrojne restorane brze hrane, minijaturni teren za golf, igralište za američki fudbal, bioskop i štošta drugo; blokovi kuća su jasno naznačeni i svaki nosi neko poznato ime; tako se među njima nalazi i “KBR-Lend” po podružnici kompanije Halibarton koja je obavila najveći deo građevinskih radova u samoj bazi. Iako je među 20.000 američkih vojnika koji su tu stacionirani sasvim malo njih ikada imalo stvarni kontakt sa Irakom, piste u toj bazi su među najopterećenijima u svetu. “Trenutno je ispred nas samo londonski aerodrom Hitrou”, rekao je Rigsu jedan komandir vazduhoplovstva. U početku se Pentagon pravio sasvim nevešt kad je reč o ovim bazama. Tako je Donald Ramsfeld, sadašnji ministar odbrane, 2003. godine rekao: “Uopšte ne mogu da se setim da je ikada, na bilo kom sastanku, bilo govora o nekakvoj stalnoj bazi u Iraku.” Međutim, letos je američka administracija počela otvoreno da govori o stacioniranju američkih trupa u Iraku tokom perioda koji će potrajati još nekoliko godina, pa čak i decenija. Nekolicina ljudi koja je imala prilike da o tome razgovara sa sagovornicima u Beloj kući izjavila je za Wujork tajms da je predsednik postao vrlo sklon pozivanju na “korejski model”. Kada je Predstavnički dom izglasao zabranu finansiranja izgradnje “stalnih baza” u Iraku, odmah je pronađen novi zgodan izraz “baze dužeg trajanja”, kao da tri ili četiri decenije u suštini nisu isto što i čitava večnost. Ipak, da li će Sjedinjene Države biti zaista kadre da u nedogled zadrže svoje vojno prisustvo u Iraku? One bi mogle sa solidnom dozom odobravanja javnosti da se pozivaju na to da će u Iraku ostati dokle god tinja građanski rat, ili dok ne bude iskorenjena svaka grupica koja – što je samo po sebi vrlo pogodno – sebe označava kao “Al kaidu”. Građanski rat bi postepeno mogao gubiti na jačini kako se šiiti, suniti i Kurdi budu povlačili u zasebne enklave, čime će se smanjiti površina koja predstavlja pogodno tle za razvoj sektaških trvenja, i kako ratni gospodari budu konsolidovali lokalnu vlast na terenu. Rezultat svega toga biće faktička podela zemlje. Međutim, ta podela iliti particija nikada ne može stupiti na pravnu snagu. (Nezavisni Kurdistan na severu zemlje mogao bi da uznemiri Tursku, nezavisni šiitski region na istoku lako bi postao satelit Irana, dok bi nezavisno sunitsko područje na zapadu moglo postati utočište za Al kaidu.) Formalnu vlast u jednom tako balkanizovanom Iraku imala bi slaba centralna vlada u Bagdadu, koju bi podržavala, nadgledala i držala u uspravnom položaju američka ambasada veličine Pentagona koja je upravo izgrađena – svojevrsna zelena zona unutar zelene zone. Kada je reč o broju američkih vojnika koji su trajno stacionirani u Iraku, krajem septembra je ministar odbrane Robert Gejc izjavio u Kongresu da “u svojoj glavi” već vidi jednu dugoročno planiranu vojsku koja se sastoji od pet borbenih brigada, što je četvrtina postojećeg broja, a to bi, uz osoblje neophodno za održavanje i logistiku, značilo najmanje 35.000 ljudi, s tim što bi njih verovatno pratio podjednaki broj plaćenika po ugovoru. (Lako se može dogoditi da je Gejts pogrešio i to tako što je naveo skromniji broj od predviđenog, budući da se u svakoj od pet superbaza može smestiti između deset i dvadeset hiljada vojnika.) Te snage će povremeno izlaziti iz svojih baza da bi ugušile čarke među građanstvom, a broj njihovih žrtava će pri tom neprestano bivati sve manji. Kako je početkom minulog leta rekao za Wujork tajms jedan visoki zvaničnik Bušove administracije, baze dužeg trajanja su “sva ona mesta u koja možemo da odletimo i iz kojih možemo da odletimo a da pri tom ne budemo primorani da na svaki ćošak izvodimo američke patrole”. Međutim, njihova osnovna svakodnevna funkcija odnosiće se na zaštitu petrohemijske infrastrukture. Upravo je to ono “teško i haotično nasleđe” koje će Buš i Čejni predati u ruke sledećoj administraciji. Šta ako ta administracija bude iz redova Demokratske stranke? Da li će ona demontirati baze i povući američke snage, sve do jednog pripadnika? Malo je verovatno da se to dogodi, s obzirom na mnoge pogodnosti koje donosi dalja okupacija Iraka i eksploatacija njegovih ratnih resursa. Troje vodećih pretendenata na položaj predsedničkog kandidata Demokratske stranke – Hilari Klinton, Barak Obama i Yon Edvards – već su se ogradili, odbivši da izričito obećaju da će, u slučaju da budu izabrani, povući američke snage iz Iraka pre 2013. godine, poslednje godine prvog mandata sledećeg američkog predsednika. Ko je na dobitku od svega ovoga: kompanije za pružanje usluga naftnim kompanijama kao što je Halibarton; same naftne kompanije (zarada će biti nepojamno velika, a čak se i demokrati mogu kupiti); američki birači, kojima će biti zajemčena cenovna stabilnost na benzinskoj pumpi (ponekad se zaista čini da je to jedino do čega je njima stalo); Evropa i Japan, koje će imati koristi od zapadne kontrole nad tako velikim delom svetskih rezervi nafte, te će stoga njihovi politički rukovodioci zažmuriti na trajnu okupaciju; i, ma koliko to naizgled delovalo čudno, Osama bin Laden, koji više nikada neće morati da strahuje od toga da bi američke snage mogle da oskrnave sveta mesta Meku i Medinu, budući da stabilnost saudijskog dvora više neće imati prioritetno mesto među onim stvarima do kojih je Americi posebno stalo. Među gubitnicima će biti Rusija, koja više neće moći da bude u položaju isključivog snabdevača Evrope energetskim resursima. Drugi veliki gubitnik biće OPEK, a pre svega Saudijska Arabija, čija će sposobnost održavanja visokih cena nafte pomoću nametanja proizvodnih kvota biti ozbiljno podrivena. Razume se, tu je i slučaj Irana, koji je znatno složeniji. Kratkoročno gledano, Iran je imao dosta koristi od rata u Iraku. U vladajućoj šiitskoj koaliciji u Iraku sada dominira frakcija koja je prijateljski nastrojena prema Teheranu, a Amerikanci su, hteli – ne hteli, naoružali i obučili najistaknutije proiranske elemente u iračkoj vojsci. Što se tiče iranskog nuklearnog programa, čini se da njega u ovom trenutku neće izbaciti iz koloseka ni vazdušni napadi, ni pregovori. Međutim, iranski režim u potpunosti zavisi od trenutnih okolnosti. Nepopularne mule drže se na vlasti tako što novcem od prodaje nafte, koji sa oko 70 posto učestvuje u ukupnim prihodima vlasti, finansiraju unutrašnji bezbednosni aparat i potkupljuju domaću elitu. Ako bi cena nafte iznenadno pala na, recimo, 40 dolara po barelu, represivni režim u Teheranu bi izgubio svoj sadašnji sigurni budžetski priliv. A to je nešto što bi SAD lako mogle da postignu ako bi do kraja i na neodređeno vreme odvrnule iračke naftne slavine. (Jedan od elemenata te jednačine moglo bi da bude i obaranje venecuelanskog predsednika Uga Čavesa kome je nafta već ozbiljno ušla u uši.) Zamislimo šta bi to značilo za odnos SAD prema Kini. Danas je posledica američkog trgovinskog deficita to da je Kina poverilac kome Amerika duguje oko 1.000 milijardi dolara (uključujući tu i 400 milijardi dolara u američkim državnim obveznicama sa rokom dospeća od više od 10 godina). Zahvaljujući tome Peking raspolaže neverovatno snažnim sredstvom pritiska na Vašington: Kina bi mogla da baci američku privredu na kolena ako bi se u jednom trenutku oslobodila velikih delova američkog duga. Prema zvaničnim podacima, kineska privreda ostvaruje stopu rasta od oko 10 posto godišnje. Čak i ako je realna brojka niža i ne premašuje vrednost od četiri do pet procenata, kako misle neki analitičari, sve veća ekonomska moć Kine zaista predstavlja pretnju za američke interese. (Evo jedne činjenice: Kina nabavlja nove podmornice petostruko brže nego što to čini Amerika.) A glavna kočnica kineskog rasta leži u nemogućnosti neograničenog pristupa energetskim resursima – što, s obzirom na činjenicu da će Amerika kontrolisati najveći deo svetske nafte može biti od ogromne koristi za Vašington. Na taj način će kineska pretnja bili neutralisana. Mnogi su još uvek ophrvani nedoumicama i mogu samo da nagađaju šta je to što je Buša i Čejnija stvarno podstaklo da krenu u invaziju i okupiraju Irak. Tomas Pauers, jedan od najpomnijih analitičara sveta obaveštajnih službi priznao je krajem septembra, u časopisu Wujork rivju of buks, da je i sam donekle zbunjen onim što se dogodilo. “Posebno je čudno to što, kako izgleda, ne postoji nijedna sofisticirana, profesionalna, insajderska verzija načina razmišljanja koji je pokrenuo događaje u ovom smeru”, napisao je Pauers. Alen Grinspen, bivši prvi čovek američkih Federalnih rezervi bio je mnogo određeniji u svojim nedavno objavljenim memoarima: “Ožalošćen sam”, piše Grinspen, “zbog toga što je politički neprimereno priznati ono što već svako zna: rat u Iraku je prvenstveno započet zbog nafte”. Da li je strategiju invazije na Irak radi preuzimanje kontrole nad iračkim naftnim resursima zapravo kreirala Čejnijeva energetska radna grupa iz 2001. godine? To ne možemo sa sigurnošću znati, budući da je sadržaj rasprava u okviru te radne grupe, u čijem su sastavu uglavnom učestvovali rukovodioci raznih petrohemijskih i energetskih kompanija, administracija držala u tajnosti. Ne možemo sa sigurnošću reći ni da je nafta bila primarni motiv. Ipak, ta hipoteza dobija na snazi kada treba objasniti šta se stvarno dogodilo u Iraku. Sama okupacija može delovati krajnje aljkavo, ali oholi stav Bušove administracije prema “izgradnji države” uverio nas je da će se Irak na kraju pretvoriti u američki protektorat i da će to ostati narednih nekoliko decenija – što je neophodni preduslov za preuzimanje njegovog naftnog bogatstva. Da su SAD zaista uspele da stvore snažnu, demokratsku vlast u Iraku koja bi uživala delotvornu zaštitu sopstvene vojske i policije, i da su se onda američki vojnici povukli iz Iraka, šta bi sprečilo tu novoformiranu iračku vladu da preuzme kontrolu nad nacionalnim naftnim bogatstvima, kao što je to prethodno učinio i svaki drugi režim na Bliskom istoku. Ako pak pretpostavimo da je strategija Buša i Čejnija zaista bila potpuno naftocentrična, onda američka taktika – raspuštanje vojske, debaasifikacija, kao i najnovije operacije “u talasima” koje su samo pojačale raseljavanje unutar zemlje – teško da je mogla biti efikasnija. Ukupni troškovi – nekoliko milijardi dolara mesečno plus nekoliko desetina žrtava među Amerikancima (što je brojka koja će se verovatno smanjivati i koja je, u svakom slučaju, uporediva sa brojem američkih motociklista koji svakog meseca poginu zbog amandmana na zakone o nošenju kaciga) – beznačajna u poređenju sa 30.000 milijardi naftnog bogatstva, osiguranom američkom geopolitičkom premoći i jeftinim gasom za birače. Sa stanovišta realpolitike, invazija na Irak nikako nije fijasko; naprotiv, ona je zvonki i ubedljivi uspeh. Ipak, postoji jedan ubedljiv razlog za izvesnu dozu skepse prema slici koju sam ovde izneo: ako je ta slika tačna, to bi značilo da je jedan tajni i veoma ambiciozan plan ostvaren tačno onako kako su predvideli njegovi tvorci, što se u stvarnom životu skoro nikada ne događa. (Autor je saradnik NJujork tajms magazina i NJujorkera)