Fikcije domaćeg filma

Po već ustaljenoj dobroj tradiciji, i ove godine FEST je bio mesto promovisanja domaće kinematografije. Videli smo čak pet ostvarenja, od kojih su tri rađena u koprodukciji. Posebno je pohvalno što je u četiri slučaja reč i o domaćim ali i svetskim premijerama i što se odavno nije dogodilo da na jednom mestu vidimo žanrovski i tematski toliko različite domaće projekte. Ako je suditi po tome, onda je srpski film konačno izašao iz stereotipa devedesetih i s početka novog milenijuma kad je većina naših filmova ličila jedna na druge i uglavnom zabavljena ratom, kriminalom, sankcijama, tranzicijom i beznađem srpskog društva. Filmom koji je zatvorio 37. FEST “Tamo i ovde” njujorško-beogradskog reditelja Darka Lungulova možda je otvoreno jedno novo poglavlje srpskog filma jer se radi o jednoj novoj romantičnoj drami, netipičnoj za novi srpski film. Ispitujući na vrlo suptilan način granice ljudskih emocija, reditelj i scenarista Darko Lungulov nastoji da svakom svom liku pristupi s maksimalnom pažnjom. Wegov glavni lik Robert (igra ga Dejvid Torton) propali je njujorški muzičar koji, iako očajan, još nije izgubio dušu i u stanju je da se iskreno zaljubi. Mladi emigrant Branko (Bane Trifunović) pokušava da se snađe u Wujorku i po svaku cenu želi da tamo dovede svoju devojku, dok majka Olga (Mirjana Karanović) bez obzira na sudbinu i nemoć običnih ljudi pred teškim okolnostima, živi dostojanstveno i sa puno ljubavi provodi svaki svoj novi dan. “Tamo i ovde” jedan je od onih filmova koji nemaju velikih ambicija, on ne provocira ali i nikako ne ostavlja ravnodušnim gledaoca jer vešto do kraja nosi jednu romantičnu i toplu ljudsku priču o odlasku mladih na Zapad, ali govori i o dostojanstvu, hrabrosti pa čak i prkosu onih koji ostaju. Mladog reditelja Mladena Đorđevića poznajemo po njegovom veoma uspešnom prvencu, dokumentarnoj rapsodiji “Made in Serbia”. Tim smelim i odmerenim dokumentarcem o jadnom i komičnom stanju porno-industrije u Srbiji, skrenuo je pažnju na sebe. Wegov prvi igrani film “Život i smrt porno-bande”, prikazan na minulom FEST-u, na neki način se može smatrati i nastavkom prethodnog dokumentarca, ali je on bitno i kvalitativno drugačiji. Iako je zaokupljen istom temom, reditelj Đorđević je u novom filmu tretira na jedan potpuno nekonvencionalan način. Porno-banda je skup homoseksualaca, transvestita, narkomana i porno-glumaca i glumica. Oni su ogrezli u nemoral i osvedočeni otpadnici društva. Vođeni propalim porno-rediteljem Markom (Mihajlo Jovanović), oni odlučuju da se posle neuspeha njihovog porno-kabarea u Beogradu otisnu na turneju po Srbiji kako bi seksualno edukovali srpske seljake. Kad onda kod srpskog seljaka “prorade” motka i lopata, beže glavom bez obzira ali na tom putu upoznaju čoveka koji reditelju Marku nudi da za njega snima takozvane snaf filmove. To su snimci realnih egzekucija i ubistava koji se za velike pare prodaju bogatim poremećenim ljudima na Zapadu koji uživaju u tuđoj smrti. Rekli bismo, sve luđe od luđeg. Đorđevićeva “Porno-banda”, kao i Žilnikovi “Rani radovi” pre četiri decenije, propovedajući o seksualnim slobodama, nastoji da u običnom srpskom čoveku razotkrije licemerje i tako se obračuna sa svim i svačim što u društvu egzistira. Zanimljivu početnu ideju da se filmu pristupi iz nekog političkog ili socijalnog ugla narušila je njegova preterana degutantnost (prikaz zapuštenih klozeta), često nepotrebno nasilje u estetskom smislu (klanje koze sa prskanjem krvi) ili neodmereno kadriranje i obilje najbolesnijih seksualnih perverzija. Bez obzira na svoje očigledno zanatsko umeće i neospornu rediteljsku hrabrost koju je iskazao načevši ovu temu, Đorđevićevom filmu najviše nedostaje mera i jednim dobrim delom odsustvo svake estetike. On gledaoca ne štedi, u onom bukvalnom smislu, poigravajući se njegovim strpljenjem više od 100 minuta. Oni koji izdrže do kraja, razmisliće dobro da li je ipak reč samo o fikciji ili o nečem ozbiljnijem. Reditelji debitanti Milan Todorović i Milan Konjević (i scenarista) u filmu “Zona mrtvih” bavili su se jednom drugom temom, takođe netipičnom za novu srpsku kinematografiju. Popularno nazvan prvim srpskim “zombi” filmom, “Zona mrtvih” je područje Pančeva gde u vazduh dospeva opasan biohemijski otrov koji truje meštane i pretvara ih u horde zombija. Agenti Interpola koji ovim putem slučajno prevoze tajanstvenog zatvorenika (Emilio Roso), moraće sa njim da se udruže kako bi pobedili zombije. Bez obzira na neke ozbiljne dramaturške nedostatke, veoma zapaženu ulogu u ovom ambicioznom projektu, u celini snimljenom na engleskom jeziku (verovatno iz komercijalnih razloga), ostvario je Miki Krstović, dok su za svaku pohvalu i maske Miroslava Lakobrije i Nenada Gajića. Posle Kana i Mokre Gore, Kusturičin “Maradona” prikazan je i u Beogradu. Emir Kusturica, iskreni obožavatelj živog fudbalskog boga Dijega Armanda Maradone, kroz ispovest i priču o njegovim usponima i padovima, naslikao je i jedno turbulentno političko vreme u kojem njegov junak živi. Od čuvenog istorijskog Maradoninog gola rukom Englezima u četvrtfinalu Svetskog fudbalskog prvenstva 1986. godine, koji je popularno nazvan osvetom za poraz Argentinaca u ratu na Foklandskim ostrvima, do njegove ispovesti o mračnim godinama kokainske zavisnosti, film nosi pečat prepoznatljive rediteljske poetike. Kad Kusturica za godine siromašnog detinjstva Maradone ili za njegov kasniji ljudski i moralni pad ispravno pronalazi sličnosti u svojim filmovima poput “Sjećaš li se Doli Bel?”, “Otac na službenom putu” ili “Crna mačka, beli mačor”, postaje jasno da su njegovi likovi univerzalni i primenjivi čak i na život jedne legende kakav je Maradona. On je danas mnogo više od nekadašnjeg “genija” i bivšeg fudbalera, politički je aktivan i okoreli protivnik globalizma, Buša i Amerikanaca (kao i Kusturica) i veliki poštovalac Čea, Kube, Kastra i svih slobodnih revolucionara. Wegove simpatije prema Srbiji su neskrivene a on u patnji Srba vidi i nesrećnu sudbinu svog argentinskog naroda. Od Buenos Ajresa, gde mu njegovi zemljaci pevaju i sve opraštaju jer je fudbalski bog, do Beograda, gde ga ljudi oduševljeno prepoznaju na ulicama, preko Kube, gde satima razgovara sa Fidelom Kastrom, do Napulja gde je ljubav prema njemu prelazila u histeriju i blagi fanatizam, sve je to Maradona ali i one mračne godine kad je pao, zaboravio na sebe i svoju porodicu i kad je mislio, kao i junaci u Kusturičinim filmovima, da je mrtav. Kusturičin “Maradona” ozbiljan je dokumentarac, temeljno rađen nekoliko godina, koji slavi jednu ličnost ali je često i ne štedi, istovremeno je pokazujući i kao neustrašivog boga ali i kao ranjivog i običnog čoveka skrhanog emocijama. Kanski pobednik “Između zidova” beogradskog poznanika Lorana Kantea kroz prikaz jednog školskog razreda u problematičnom kraju Pariza vešto otkriva često nepremostive probleme s kojima se suočava multietničko francusko društvo. Samo jedan razred u jednoj francuskoj školi preslikano je stanje današnje Francuske gde naturalizacija stranaca često nosi veoma bolne posledice. “Između zidova” je dosad najsmeliji Kanteov film, vrlo poučan i ostavlja nas bez jasnog odgovora; svako treba da ga traži iznova od trenutka kad naša tolerancija postaje nedovoljna. “Rvač” Darena Aronofskog, prošlogodišnji venecijanski pobednik, potresna je priča o profesionalnom rvaču Rendiju “Razbijaču” (igra ga Miki Rork), koji na vrhuncu moći zbog oboljenja srca biva prinuđen da se povuče iz ringa. Prilikom pokušaja da od komadića stvarnosti izgradi normalan život, shvatiće da on, jednostavno, ne ume da živi van ringa. Wegov otuđeni odnos sa ćerkom i neostvarena ljubavna romansa sa striptizetom još više će ga učvrstiti u nameri da se vrati u ring jer je to jedino što on u životu zna da radi. Reditelj Aronofski i odlični Miki Rork duhovitim i inteligentnim pristupom napravili su dirljivi portret o sportisti koji se ne predaje i kome borba struji u venama, bez želje da se povinuje prosečnosti i prilagodi životima običnih ljudi. Još jedan film sa minulog FEST-a zaslužuje da bude spomenut. Reč je o indijskom, autorskom filmu “Sreda” reditelja i scenariste Niradža Pandeja, koji govori o samo četiri sata jedne srede u Mumbaiju (Bombaju), moćnom finansijskom centru Indije. Policijski komesar Ratod dobija poziv u kome se traži da se u roku od četiri sata organizuje puštanje četvorice opasnih terorista. Ovaj do poslednjeg kadra uzbudljivi triler zapanjuje svojom nepredvidljivošću i pokazuje šta se dešava kad nemoćni građani uplašeni terorizmom ali i hrabri obični ljudi odlučuju da preuzmu “stvar u svoje ruke” i tako zaštite svoja prava. Pored očekivano dobrih japanskih i korejskih filmova (“Tokijska sonata”, “Bez daha”...), “Sreda” Niradža Pandeja jedno je od najvažnijih otkrića 37. FEST-a i film koji je svakako za preporuku gledaocima i distributerima za bioskopsku eksploataciju. Više od osamdeset prikazanih filmova i sto hiljada gledalaca 37. FEST-a, u vreme kad je stanje u srpskim bioskopima već godinama poražavajuće, više je nego dobar rezultat. Ako možda i nismo videli sve što je trebalo, mogli smo bar da biramo između ponuđenog. Takav je bio ovogodišnji festovski meni.