Magija Kluba književnika

Imate li rezervaciju? – upita me jedna od dve plavokose lepotice u strogim kostimima hostesa u holu Kluba književnika u Francuskoj 7. Jedna od njih držala je u rukama veliku knjigu rezervacija. Hol je bio kao preporođen; u lusteru su radile sve sijalice, umesto onih dve radi štednje, sa tepiha je bila usisana prašina mnogih stilskih figura i metafora koja su na đonovima svojih cipela ostavljale generacije beogradskih književnika. - Imate li rezervaciju? – ponovi ona mlada lepotica. Našao sam se u čudu. Pre ovih devojčica, tu su stajale raznorazne sive spodobe, najčuvenija od njih bila je baba Rada – kerber na ulazu u Klub književnosti. Zbog hladnoće hola bivala je odevena u nekoliko naslaga ručno pletenih džempera koji su izvirivali jedan ispod drugog a na nogama je zbog proširenih vena nosila pantofle. Bila je najstroža i najnemilosrdnija čuvarka u Klubu, a legenda kaže da jedanput nije pustila unutra ni Ivu Andrića, koji se pun obzira sramežljivo šapatom predstavio. “Ovuda svake večeri prođe i pet Iva Andrića!” – rekla je baba Rada. – Mogao si da izabereš i nešto originalnije. Na sreću, uveo ga je neki slučajan gost koji je objasnio baba Radi da se zaista radi o nobelovcu. Ukratko, bilo je mladom piscu mnogo teže da pored Rade uđe u Klub, nego pored Mihiza u književnost. Imam li rezervaciju? Imam, još od 1956. kada se ti devojčice nisi još ni rodila, a nisu se rodili čak ni tvoji roditelji. Moja rezervacija su svi stolovi sa kojih me pozovu a im se pridružim, a najčešće šank. Bio je bljuzgav novembar sa nemilosrdnom košavom, a mladi režiser Bora Drašković i ja kretali smo se peške prema Studentskom gradu gde sam se kao ilegalac švercovao kod njega. Bili smo gladni pa nam se činilo da su nam stomaci slepljeni uz kičmu, bez dinara u džepu. Tada naiđe naš mladi kolega M. M. koji je već počinjao da stiče slavu i stomak, ali ni on nije imao kinte da nam pozajmi za dve kuvane viršle u zemički u kiosku kod “Moskve”. No, imao je već kredu u Klubu književnika, pa nas odvede tamo i naruči nam dve guste teleće čorbe sa mileramom. Nikada u životu nisam pojeo bolju teleću čorbu. I danas po svetu po čuvenim restoranima tražim bez uspeha taj ukus. U Klubu književnika bilo je toplo i mirišljavo; tu su se mešali mirisi najskupljih parfema tog vremena (“crna mačka” i “pokošeno seno”) sa zaprškom koja je kuljala iz otvorenih vrata kuhinje i dimom koji se dizao iz pladnjeva punih jagnjećeg pečenja. Kroz Klub su promicale najčuvenije ličnosti tog doba: poznati glumci i glumice, moćni kritičari, dugokosi pesnici, pravo čudo! Ovo bi mnogo bolje od mene opisao moj pokojni prijatelj Tirke, koji je poslednje nedelje svog života proveo za okruglim stolom ispod šanka pijući viski, jer su lekari digli ruke od njega. Ali, evo, i ja ovakav kakav sam, jedva vas dopadoh! Ukratko, nakon šest meseci renoviranja Kluba, Beograd je bio kao ogluveo. Uvedeni su klima uređaji, nove zavese, povraćen je sjaj starom parketu, stolnjaci i salvete su blistavo beli, pribor za jelo savršen, ali kao da nam nedostaju oni mestimično progoreni i iskrzani stolnjaci, šuplje salvete i Budina okraćala bela bluza jer je sada elegantno obučen u tamni ansambl sa kravatom. I još nešto: nedostaje i ona slatka neizvesnost koliki će račun da bude kad vam Buda priđe sa olovkom i svojim blokom i odoka oceni koliko treba da platite. Sada vam u jednu čašu stižu precizno odštampani elektronski računi, tako da iznenađenja nema. Nekada je ovde znalo biti pisaca, najveći broj po kvadratnom metru u Evropi. Danas slučajno naiđe jedan ili dva. Klub je ispunio neki mnogo lepši, fini mladi bogati svet. U istoriji Kluba dogodile su se samo dve tuče. Jedanput, negde pedesetih, Zuko Yumhur sedeći za stolom sa pesnikom Brankom V. Radičevićem tvrdio je da su oni Turci, kada su došli ovamo, skidali Srbe sa grana, na šta ga je Mač istoga časa nokautirao. Kada se vratio ispod stola, nastavili su ovaj zanimljivi razgovor kao da ništa nije bilo. Drugi put su se kod telefona u predsoblju potukli Danilo Kiš i Miodrag Bulatović. Ja sam ih razvađao i pri tom dobio udarac u pleksus, ne znam od koga. Novi vlasnici su mi pokazali i novu kuhinju koja liči na naučnu laboratoriju. Iz nje je nestao legendarni zelenkasti kredenac u čijoj je jednoj od fioka čuvana najdragocenija zbirka u istoriji srpske književnosti: debeli svežanj neplaćenih računa obavijen crvenkastom gumicom. Bože, koliko velikih imena u toj maloj antologiji velikog ždranja bez pokrića, koliko guščijih džigerica, telećih kolenica, vina i sarmi u zelju, koliko kriški mirabo i nadaleko poznatih krempita... Buda je nasledio ove račune od svog ortaka, pokojnog Ive Kusalića, i uredno je dopunjavao tu antologiju. Bio sam pedeset godina hroničar ovog mesta, a jednom sam napisao: Veoma je teško govoriti o tri podrumske prostorije u kojima svake noći ima građe za najmanje tri sage ili tri oveća romana. Reći ću samo da u Beogradu nema mesta koje izaziva toliko oprečnih mišljenja, kao što je Klub književnika. Od bolesne privlačnosti, s kojom jedan deo gostiju na moje sopstvene oči stari i goji se za svojim stalnim stolovima iznad zeljanica, pohovanog kačkavalja, hladne guščije džigerice, jagnjećih pikljeva i neuporedivih krempita, evo, već decenijama, preko onih što uglavnom piju i onih koji niti piju niti jedu, već vode beskrajne monologe, do uzvišenih hermetičnih duhova koji ne propuštaju priliku da u razgovoru naglase kako “njihova noga još nije prekoračila prag tog profanisanog mesta” – koliko ljubavi, mržnje, odbojnosti i privlačnosti, oblapornosti, uživanja, navika, koliko svega, osim jedne stvari – ravnodušnosti! I usred tog životnog meteža, u kome se umetnost, strast, ambicije, politika i lukavstvo prepliću sa gastronomijom, svežim vestima iz proverenih izvora, nagađanja sa predskazanjima, spletke sa lucidnim trenucima, gastritisi sa glađu za uspehom, kretala se godinama, sve do smrti, legendarna figura najslavnijeg jugoslovenskog ugostitelja Ive Kusalića, rodom iz Ćilipa kod Dubrovnika, koji je sa podjednakom učtivošću i vatikanskom pritvornošću služio i pesnike, koji piju na veresiju, i krunisane glave, uvažene akademike, nobelovce i amatere, talente i obožavaoce, moćne i prokazane, izelice i askete – vrtoglavi panoptikum figura što iskrsavaju iz magle, igraju jedno vreme na sceni i ponovo se gube u ništavilu, zaboravu ili slavi. - Gde su sad oni ljudi? – pita me Buda stojeći pored šanka u novom odelu. – Bila su samo tri čoveka u čitavom Beogradu koji su mogli da pojedu jagnjeću glavu nožem i viljuškom, ne dodirujući je prstima: Milan Bartoš, Peko Dapčević i Milan Bogdanović... Ivo je celoga života živeo skromno i štedeo da napravi crkvu u svom rodnom kraju, Ćilipima kraj Dubrovnika, i kuću u Cavtatu, obe su srušene u poslednjem ratu, a najveći deo zarađenih para bio je tako dobro sakriven da ga nisu pronašli ni naslednici. Gospar Ivo, šef posluge papskog nuncija u Svetosavskoj ulici za vreme rata, bio je najveći gospodin koga sam ikada upoznao. Nas nekoliko pisaca predlagalo ga je više puta da dobije Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost – učinio je za nju mnogo više nego mnoga piskarala. Nije je dobio. Za okruglim stolom pokraj šanka redovno je večeravao stari pisac istorijskih romana Dušan Baranin. U svojim delima, Baranin se nije mnogo mučio oko opisa prirode; proleće je uvek proleće, a zima zima, čemu izmišljati? U jednoj svesci imao je zapisane opise četiri godišnja doba. U proleće se uvek topio led na rekama i vraćale su se ptice iz dalekih krajeva. Zimi je sve bilo prekriveno belinom i stopama u snegu; kad zatreba nešto od toga, Baranin izvuče svesku i to prepiše da se ne bi zamajavao oko toga. Večerao je obično tri lista pršuta, parče sira i tri maslinke. U Klubu se još uvek posle ponoći, u dimu i alkoholnim izmaglicama, prepričava slučaj kako je jedanput Baranin sedeći među piscima, gde je bio i Danilo Kiš, pokušao viljuškom da nabode jednu maslinu koja odskakuta preko ivice tanjira i bežeći od njegove viljuške pokraj čaša, slanika i karafindla, dokotrlja se do Danila Kiša koji je jednim veštim potezom nabode na čačkalicu koju je držao u ruci. “Ovako se to radi, moj Dušane!” reče Kiš. “Lako ti je, kad sam je ja prvo izmorio...” odgovori Baranin. Jedanput smo ga čekali da se prvi put vrati iz inostranstva sa Zapada jer je išao u Beč da pronađe nešto u tamošnjim arhivama. - Časti ti, Dušane – upita ga Matija Bećković – kako je na Zapadu? - Kako? Nikako! – odgovori Baranin. – To ti je jedna alijenacija, pravo otuđenje; tamo, na primjer, ne moreš ni limunadu popit a da ne platiš! - Imate li rezervaciju? - Nemam – rekao sam, pa me mlada dama, pridržavajući me za lakat da ne padnem niz stepenice, odvede da mi nađe mesto. Mislio sam da će me odvesti do Tirketovog stola, ali ga nije bilo. Ni Tirketa ni stola.