Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   14.08.2022. 02:35
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Политика
Друштво
Свет
Одјеци
Цитати
Људи
Недељник
Економија
Ин мемориам
Култура
Фељтон
Шах
НИН упитник
Колумне
Реч недеље
Хипократија
Постекологија

 

Друштво


Магија Клуба књижевника

Након шест месеци реновирања Клуба, Београд је био као оглувео. Уведени су клима уређаји, нове завесе, повраћен је сјај старом паркету, столњаци и салвете су блиставо бели, прибор за јело савршен, али као да нам недостају они местимично прогорени и искрзани столњаци, шупље салвете и Будина окраћала бела блуза јер је сада елегантно обучен у тамни ансамбл са краватом

Имате ли резервацију? – упита ме једна од две плавокосе лепотице у строгим костимима хостеса у холу Клуба књижевника у Француској 7. Једна од њих држала је у рукама велику књигу резервација. Хол је био као препорођен; у лустеру су радиле све сијалице, уместо оних две ради штедње, са тепиха је била усисана прашина многих стилских фигура и метафора која су на ђоновима својих ципела остављале генерације београдских књижевника.
- Имате ли резервацију? – понови она млада лепотица. Нашао сам се у чуду. Пре ових девојчица, ту су стајале разноразне сиве сподобе, најчувенија од њих била је баба Рада – кербер на улазу у Клуб књижевности. Због хладноће хола бивала је одевена у неколико наслага ручно плетених џемпера који су извиривали један испод другог а на ногама је због проширених вена носила пантофле. Била је најстрожа и најнемилосрднија чуварка у Клубу, а легенда каже да једанпут није пустила унутра ни Иву Андрића, који се пун обзира срамежљиво шапатом представио. “Овуда сваке вечери прође и пет Ива Андрића!” – рекла је баба Рада. – Могао си да изабереш и нешто оригиналније. На срећу, увео га је неки случајан гост који је објаснио баба Ради да се заиста ради о нобеловцу. Укратко, било је младом писцу много теже да поред Раде уђе у Клуб, него поред Михиза у књижевност.
Имам ли резервацију? Имам, још од 1956. када се ти девојчице ниси још ни родила, а нису се родили чак ни твоји родитељи. Моја резервација су сви столови са којих ме позову а им се придружим, а најчешће шанк.
Био је бљузгав новембар са немилосрдном кошавом, а млади режисер Бора Драшковић и ја кретали смо се пешке према Студентском граду где сам се као илегалац шверцовао код њега. Били смо гладни па нам се чинило да су нам стомаци слепљени уз кичму, без динара у џепу. Тада наиђе наш млади колега М. М. који је већ почињао да стиче славу и стомак, али ни он није имао кинте да нам позајми за две куване виршле у земички у киоску код “Москве”. Но, имао је већ креду у Клубу књижевника, па нас одведе тамо и наручи нам две густе телеће чорбе са милерамом. Никада у животу нисам појео бољу телећу чорбу. И данас по свету по чувеним ресторанима тражим без успеха тај укус. У Клубу књижевника било је топло и миришљаво; ту су се мешали мириси најскупљих парфема тог времена (“црна мачка” и “покошено сено”) са запршком која је куљала из отворених врата кухиње и димом који се дизао из пладњева пуних јагњећег печења. Кроз Клуб су промицале најчувеније личности тог доба: познати глумци и глумице, моћни критичари, дугокоси песници, право чудо!
Ово би много боље од мене описао мој покојни пријатељ Тирке, који је последње недеље свог живота провео за округлим столом испод шанка пијући виски, јер су лекари дигли руке од њега. Али, ево, и ја овакав какав сам, једва вас допадох!
Укратко, након шест месеци реновирања Клуба, Београд је био као оглувео. Уведени су клима уређаји, нове завесе, повраћен је сјај старом паркету, столњаци и салвете су блиставо бели, прибор за јело савршен, али као да нам недостају они местимично прогорени и искрзани столњаци, шупље салвете и Будина окраћала бела блуза јер је сада елегантно обучен у тамни ансамбл са краватом. И још нешто: недостаје и она слатка неизвесност колики ће рачун да буде кад вам Буда приђе са оловком и својим блоком и одока оцени колико треба да платите. Сада вам у једну чашу стижу прецизно одштампани електронски рачуни, тако да изненађења нема.
Некада је овде знало бити писаца, највећи број по квадратном метру у Европи. Данас случајно наиђе један или два. Клуб је испунио неки много лепши, фини млади богати свет.
У историји Клуба догодиле су се само две туче. Једанпут, негде педесетих, Зуко Yумхур седећи за столом са песником Бранком В. Радичевићем тврдио је да су они Турци, када су дошли овамо, скидали Србе са грана, на шта га је Мач истога часа нокаутирао. Када се вратио испод стола, наставили су овај занимљиви разговор као да ништа није било. Други пут су се код телефона у предсобљу потукли Данило Киш и Миодраг Булатовић. Ја сам их развађао и при том добио ударац у плексус, не знам од кога.
Нови власници су ми показали и нову кухињу која личи на научну лабораторију. Из ње је нестао легендарни зеленкасти креденац у чијој је једној од фиока чувана најдрагоценија збирка у историји српске књижевности: дебели свежањ неплаћених рачуна обавијен црвенкастом гумицом. Боже, колико великих имена у тој малој антологији великог ждрања без покрића, колико гушчијих џигерица, телећих коленица, вина и сарми у зељу, колико кришки мирабо и надалеко познатих кремпита... Буда је наследио ове рачуне од свог ортака, покојног Иве Кусалића, и уредно је допуњавао ту антологију.
Био сам педесет година хроничар овог места, а једном сам написао: Веома је тешко говорити о три подрумске просторије у којима сваке ноћи има грађе за најмање три саге или три овећа романа. Рећи ћу само да у Београду нема места које изазива толико опречних мишљења, као што је Клуб књижевника. Од болесне привлачности, с којом један део гостију на моје сопствене очи стари и гоји се за својим сталним столовима изнад зељаница, похованог качкаваља, хладне гушчије џигерице, јагњећих пикљева и неупоредивих кремпита, ево, већ деценијама, преко оних што углавном пију и оних који нити пију нити једу, већ воде бескрајне монологе, до узвишених херметичних духова који не пропуштају прилику да у разговору нагласе како “њихова нога још није прекорачила праг тог профанисаног места” – колико љубави, мржње, одбојности и привлачности, облапорности, уживања, навика, колико свега, осим једне ствари – равнодушности!
И усред тог животног метежа, у коме се уметност, страст, амбиције, политика и лукавство преплићу са гастрономијом, свежим вестима из проверених извора, нагађања са предсказањима, сплетке са луцидним тренуцима, гастритиси са глађу за успехом, кретала се годинама, све до смрти, легендарна фигура најславнијег југословенског угоститеља Иве Кусалића, родом из Ћилипа код Дубровника, који је са подједнаком учтивошћу и ватиканском притворношћу служио и песнике, који пију на вересију, и крунисане главе, уважене академике, нобеловце и аматере, таленте и обожаваоце, моћне и проказане, изелице и аскете – вртоглави паноптикум фигура што искрсавају из магле, играју једно време на сцени и поново се губе у ништавилу, забораву или слави.
- Где су сад они људи? – пита ме Буда стојећи поред шанка у новом оделу. – Била су само три човека у читавом Београду који су могли да поједу јагњећу главу ножем и виљушком, не додирујући је прстима: Милан Бартош, Пеко Дапчевић и Милан Богдановић...
Иво је целога живота живео скромно и штедео да направи цркву у свом родном крају, Ћилипима крај Дубровника, и кућу у Цавтату, обе су срушене у последњем рату, а највећи део зарађених пара био је тако добро сакривен да га нису пронашли ни наследници. Госпар Иво, шеф послуге папског нунција у Светосавској улици за време рата, био је највећи господин кога сам икада упознао. Нас неколико писаца предлагало га је више пута да добије Октобарску награду града Београда за књижевност – учинио је за њу много више него многа пискарала. Није је добио.
За округлим столом покрај шанка редовно је вечеравао стари писац историјских романа Душан Баранин. У својим делима, Баранин се није много мучио око описа природе; пролеће је увек пролеће, а зима зима, чему измишљати? У једној свесци имао је записане описе четири годишња доба. У пролеће се увек топио лед на рекама и враћале су се птице из далеких крајева. Зими је све било прекривено белином и стопама у снегу; кад затреба нешто од тога, Баранин извуче свеску и то препише да се не би замајавао око тога. Вечерао је обично три листа пршута, парче сира и три маслинке.
У Клубу се још увек после поноћи, у диму и алкохолним измаглицама, препричава случај како је једанпут Баранин седећи међу писцима, где је био и Данило Киш, покушао виљушком да набоде једну маслину која одскакута преко ивице тањира и бежећи од његове виљушке покрај чаша, сланика и карафиндла, докотрља се до Данила Киша који је једним вештим потезом набоде на чачкалицу коју је држао у руци.
“Овако се то ради, мој Душане!” рече Киш.
“Лако ти је, кад сам је ја прво изморио...” одговори Баранин.
Једанпут смо га чекали да се први пут врати из иностранства са Запада јер је ишао у Беч да пронађе нешто у тамошњим архивама.
- Части ти, Душане – упита га Матија Бећковић – како је на Западу?
- Како? Никако! – одговори Баранин. – То ти је једна алијенација, право отуђење; тамо, на примјер, не мореш ни лимунаду попит а да не платиш!
- Имате ли резервацију?
- Немам – рекао сам, па ме млада дама, придржавајући ме за лакат да не паднем низ степенице, одведе да ми нађе место. Мислио сам да ће ме одвести до Тиркетовог стола, али га није било.
Ни Тиркета ни стола.




Момо Капор


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Нисам ја ни дошао на ово место да бих подносио оставку, већ сам прихватио одговорност и обавезу за квалитет културног живота у Србији.

Небојша Брадић, министар културе и информисања

Прочитајте све мисли

Друштво