Jalovo treniranje strogoće

Reč sudija izaziva asocijaciju na osobu koja predstavlja otelotvorenje važne ustanove, znalca pravničkog zanata i prava u širem smislu, i – poštenog, nezavisnog i mudrog čoveka. Jer – on deli pravdu. A od čoveka u toj ulozi javnost očekuje uzvišeno delovanje, gotovo misionarsko. S pravom, jer sud odlučuje o dobrima, individualnim i društvenim, velike vrednosti – materijalnim, a još više nematerijalnim. U našim sudovima, nažalost, ima sve manje i opšte i pravničke kulture. Rad nekih sudija svodi se na rutinu, bez udubljivanja u materiju i bez stvaralačkog i kreativnog rezultata. Sve češće se zapaža i problematičnost sa stanovišta moralnog postupanja. Sve to izaziva sumnju u sposobnost suda da ispunjava zadatke, a uz to idu i sumnje u korumpiranost, iako se realno korupcija teško dokazuje i najčešće se ne može svakodnevno videti kao očigledno ponašanje. Izvršna i zakonodavna vlast pokušavaju da reše problem brzo i efikasno, što se svodi na gotovo stalne promene zakona kojima se reguliše organizacija i rad sudova, kao i sam izbor sudija. Veruje se da stanje u sudstvu mogu popraviti novi zakoni i predviđanje sankcija koje se mogu preduzimati i prema sudijama. Zakoni se često donose, pa se onda brzo menjaju i dopunjuju. A sve to u navodnoj želji da se sudovi učine nezavisnim. Ali nema zakona koji može stvoriti nezavisni duh sudije. Kvalitetan sudija, sposoban da bude nezavisan u deljenju pravde, nastaje u prethodnom procesu: selekcionisanjem osoba odgovarajućeg psihofizičkog sklopa kroz ozbiljan i promišljen proces obrazovanja koje budućem sudiji daje potencijalnu osnovu za odgovarajuće ponašanje. Česte promene pravila su samo zamagljivanje okvira sudijinog ponašanja, a kroz izmene i dopune zakona stvara se atmosfera koja izaziva strah kod sudija i njihovo nepoverenje u predstavnike drugih segmenata (grana) vlasti. Nije izlaz u pravljenu društvene drame kroz stalne prigovore sudu da je neefikasan, da postupci dugo traju, da je kvalitet odluka nezadovoljavajući. Beskrajna jalova rasprava ostavlja porazan utisak da se nalazimo pred nerešivim problemom. U čitavom haosu najpogubnija su proizvoljna očekivanja da se sporost u radu i nekvalitetne odluke mogu prevazići kroz određene “dobre” političke orijentacije ili pak ideološku obojenost sudijskog pristupa. Naprotiv, sudije koje pristaju na tu igru uglavnom poželjnim “partijskim orijentacijama” najlakše prikrivaju nedovoljnu stručnost i nedovoljno pravničko i opšte obrazovanje. Stručnom, obrazovanom i poštenom sudiji isticanje ideološko-partijske orijentacija obično nije od koristi za savlađivanje prepreke. U takvoj atmosferi, sada podgrejana i grubo preteća priča o razrešenju sudija, samo povećava haos. Jer razrešenje sudije kao mogućnost postojalo je i u ranijem zakonu, postoji i u sadašnjem zakonu koji je nedavno donet, pa nije jasno zašto se sada sve karte bacaju na, očigledno, nerealna očekivanja da će novodoneti zakoni, tek on – poboljšati opšte stanje u pravosuđu. A koliko se razrešenje sudija uopšte koristilo kao razlog za prestanak sudijske funkcije? Veoma retko. Istina je da se putem razrešenja sa sudijske funkcije, kao drastičnom sankcijom, najviše može uticati na efikasan i kvalitetan rad pojedinih sudija. I, kad se prati rad sudija, u vođenju postupka kao i u donošenju odluka, nije ni tako teško zaključiti ko je stručan, obrazovan, a ko ne. I ne postoje nikakve zakonske prepreke da se razreše oni najgori. Razrešenjem nestručnih i nedovoljno ažurnih sudija otklonile bi se i sve situacije koje asociraju na korumpiranost u sudu. Najlakše, a i najčešće lenj i slab sudija podleže zahtevima trećih lica – od moralne pa do materijalne korupcije. Sudije stručnog i efikasnog profila mnogo su otporniji na sve vrste pritisaka. Zašto se razrešenje kao razlog za prestanak sudijske funkcije do sada nije više koristilo? Može se poći i od pretpostavke da se ni jednoj izvršnoj vlasti, sem u teoriji, ne dopada stvarno nezavisno sudstvo, i da se uvek, u većoj ili manjoj meri, otvaraju mogućnosti da se sud drži pod uticajem, čime se uspostavlja zajednica simbiotičkog života izvršne, zakonodavne i sudske vlasti. Takvo stanje je prirodno jednopartijskim državama u kojima se teži jedinstvu vlasti. Demokratski uređene države po definiciji teže naglašenoj podele vlasti – na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, i nijedna ne treba da ima dominantnu ulogu. Ako se želi nezavisno sudstvo, ako postoji politički konsenzus, onda je logično koristiti sva zakonska rešenja koja vode ostvarenju cilja. Među njima je i razrešenje sudija kada su iskazali nestručnost i aljkavost u radu, i uopšte kada je ponašanje u suprotnosti sa uzvišenom sudijskom funkcijom. Ali ukoliko se zakonski razlog za prestanak sudijske funkcije retko upotrebljava, ređe nego što je potrebno, onda je takav bolećiv stav ubitačan za ugled pravosuđa u celini. Jer u toj atmosferi i sudije koje imaju formalne kvalifikacije za obavljanje posla, a i moralne vrline koje se zahtevaju za zvanje sudije, ostaju bez dovoljno autoriteta. Svi su sumnjivi ako se paušalno iznose percepcije o korumpiranosti pravosuđa, u većoj meri nego što ta pojava zaista postoji. Potrebno je pratiti rad sudija, kako tokom vođenja postupka, tako i sagledavanjem kvaliteta odluka koje donose. Najbolji uvid i u jedno i u drugo imaju viši sudovi, pa se od njih i može očekivati da se uspostavi evidencija. U praksi postoje mnogi sudski predmeti koji prosto otkrivaju pravo lice sudije i njegove domete. U društvu u kome je korupcija način egzistencije, borba protiv nje mora da se zasniva na odlučnom političkom stavu. A danas se u našem pravosuđu, kad se analiziraju određene neshvatljive sudske odluke, najpre postavlja pitanje šta je posredi – neznanje ili korupcija. Nema izričitog odgovora. A to onda znači da se nalazimo u začaranom krugu iz koga nema izlaza, jer korupciju najčešće nije lako dokazati, a pokrivanje korupcije navodnim neznanjem predstavlja trajan izvor za njeno održavanje i masovno širenje unutar pravosuđa. (Autor je advokat iz Beograda)