U zdravom telu zdravi zubi

To vam se desilo kao u Gogoljevim pripovetkama. Imamo slikovite likove i zaplet koji niko ne razume. Imamo svađe i podmetanja, čak i štrajk glađu. A sve deluje nekako izmišljeno. Najpre su se studenti Stomatološkog odseka Medicinskog fakulteta u Nišu pobunili što Stomatološka klinika povećava cene usluga pacijentima koje oni, studenti, učeći se, leče. Umesto trista, direktor Klinike dr Dragan Krasić je, možda i s pravom, smatrao da cena mora da bude veća; na primer, osamsto dinara, ili tako nešto. Studenti su, međutim, možda i s pravom, smatrali da u tom slučaju niko neće da sedne pod njihovu bušilicu. I dobro: hoće biti, neće biti, hajde da razgovaramo, hajde da vidimo šta ćemo i kako ćemo. Ali ne. Počinje zaplet. Zapletu pogoduje i činjenica što je stvar, tehnički uzev, dosta zapetljana. Zapetljana zato što je Stomatološka klinika, naprosto, firma koja nema veze sa Medicinskim fakultetom, već samo pruža usluge praktične nastave. Prema tome, firma se ponaša kao firma i određuje uslove poslovanja. Ali Medicinski fakultet, otelotvoren u dugogodišnjem dekanu dr Milanu Višnjiću, kaže: treba smeniti direktora Krasića. Grupa studenata, neobično hitro, prihvata tu ideju. I onda imamo romanesknu situaciju: studenti traže da se smeni menadžer firme u kojoj su na praktičnoj nastavi. Baš tako: isto kao kad bi studenti žurnalistike, na praksi u NIN-u, tražili da se smeni glavni urednik. Dakle, bez veze. Ali nije bez veze, niška je to priča. Nije bez veze zato što se dugogodišnji odnosi dekana Višnjića i direktora Krasića teško mogu nazvati prijateljskim i kolegijalnim; ima najmanje četiri teorije koje svedoče o sudaranju ličnih i svakojakih interesa ove dve ličnosti. Teorije su, za novine, predugačke, prekomplikovane i pregogoljevske; verujte nam, dakle, na reč. Verujte, takođe, da su studenti – u slučaju o kojem pišemo – razmišljajući akademski, dakle svojom, nezavisnom pameću, odlučili da stupe u štrajk glađu. Nisu oni slušali dekana Višnjića, sami su odlučili. Suprotna mišljenja su zlonamerna. Ali ni štrajk glađu nije ono što je nekad bio; zamislite da ne jedete zato što želite da smenite nekog direktora s kojim, u osnovi, nemate nikakve veze. Sa direktorom, je l’ tako, ima veze samo dr Višnjić. Ali jaka je to veza. Toliko jaka da više niko nije pominjao početak priče; naime, onih nekoliko stotina dinara. Sad se, bato, gladuje! Doduše, nije se baš mnogo ni gladovalo: već posle dva dana, kad su studenti, njih nekoliko, izgleda videli da nije lako bez “big meka”, zakazan je sastanak u Ministarstvu zdravlja. Studenti sa ministrom, oči u oči. Ministar je, prema agencijskim vestima, veoma pedagoški postupio, i očinski posavetovao studente. Da se vrate na nastavu, a za cene će stvari da se srede. Što se smene dr Krasića tiče, o tome, čini se, nije bilo reči. Studenti su, kao što je red, poslušali ministra. Odnosi Višnjić-Krasić nisu poboljšani. Tako je to bilo. A nije izmišljeno.