Tajna paganskog džeza

Vlada Maričić niže značajne uspehe u jednom vidu misije koju je sebi postavio kao zadatak na samom startu profesionalne karijere – da predstavlja i popularizuje srpski džez u svetu. Deluje gotovo neverovatno da se poslovično gluvi Zapad najzad zainteresovao za to da čuje nešto drukčije, sveže i novo, nešto što, u suštini, prilično odudara od njihove muzičke tradicije. U poslednjih nekoliko meseci održali ste dva izuzetno važna koncerta – u Bariju i Parizu, od kojih je ovaj poslednji najava za festival srpskog džeza i etnodžeza koji će se u tom gradu održati ove godine, dok je koncert u Bariju specifičan stoga što je, prvi put posle mnogo vremena, jedan srpski džez kompozitor doživeo čast da mu muziku izvodi strani, renomirani big-bend. Recite nam, za početak, kako je došlo do saradnje sa Italijanima? - Prošlog leta imao sam zadovoljstvo da posetim Umbrija džez festival u Italiji s mojim dobrim prijateljem Vojom Pantićem, i tom prilikom smo se susreli s jednim od najboljih italijanskih džez novinara i kritičara Ugom Zbisom i direktorom DŽez studio orkestra iz Barija Paolom Leporeom. Ispostavilo se da su pomenuta gospoda, sticajem okolnosti, dobila i preslušala moj album Prelo, koji ih je toliko oduševio da mi je Lepore predložio saradnju sa svojim big-bendom. Ideja mi na početku i nije bila baš bliska jer je originalni koncept za muziku s tog albuma podrazumevao gudački orkestar, ali je istovremeno bila i veoma primamljiva, pa sam, odlučivši se da ipak probam, zamolio kolegu i dirigenta našeg big-benda, jednog od najboljih srpskih aranžera Ivana Ilića da mi u tome pomogne. Bio sam vrlo prijatno iznenađen kada sam video da sam uvršćen u zvaničnu koncertnu sezonu za 2009. godinu i shvatio da će moj koncert biti prvi u nizu nastupa mnogih velikih i eminentnih muzičara kao što su Rendi Breker ili Dejv Libmen, da pomenem samo neke. To je velika čast. Može se reći da taj nastup u Bariju ima širi kulturni značaj za našu zemlju, i to iz dva razloga: ne dešava se često da neki naš autor ima priliku da mu muziku izvodi inostrani big-bend džez orkestar, a zatim i zbog mediteransko-šumadijskog identiteta koji snažno izbija iz vaših sazvučja i koji je, kao takav, relevantan reprezent našeg mentaliteta i duhovne samosvojnosti. - Slažem se da je reč o stvari od izuzetnog kulturnog značaja, jer su, pored mene, čast da im se na ovaj način izvodi muzika imali još samo Duško Gojković i Stjepko Gut, koji već dugo žive u inostranstvu i svakodnevno sarađuju s najrazličitijim inostranim džez muzičarima i sastavima. Ako se analitički pogleda, najveći značaj ovog događaja za našu zemlju i našu scenu prvenstveno je u tome što se izvodilo delo domaćeg kompozitora, zatim što je taj kompozitor i kompletan aranžer i, najzad, što muzika ima izuzetno jak senzibilitet našeg prostora. Tako da, pored toga što ovo iskustvo smatram vrlo značajnim za sebe i zemlju iz koje dolazim, mislim i da je svest o tome da je ovako nešto moguće vrlo bitna za mlađe muzičare, koji bi svojim radom, motivacijom i talentom mogli anticipirati i svoje slične uspehe u budućnosti. Nastup u Parizu iz decembra prošle godine takođe ne možemo preskočiti, jer mu je cilj najava muzičkog festivala na kome bi se promovisali srpska džez i etnodžez scena. Kako je uopšte došlo do te ideje? – Sve je počelo 2004. godine kada smo Dušan Kadijević, Mihajlo Kovač i ja u čuvenom bečkom džez klubu “Porgi i Bes” (koji je jedan od najrenomiranijih u Evropi, s godišnjim budžetom od 1.200.000 evra) organizovali sedmodnevnu smotru srpskih etno i etnodžez bendova, među kojima su, pored mog, bili i Jova Maljoković i njegov orkestar, zatim Vasil Hadžimanov, Biljana Krstić, Balkanika, braća Teofilović i još neki autori, dakle – udarna pesnica. Mi smo tamo postigli izuzetan uspeh, iako se o tome u Srbiji gotovo ništa ne zna zbog potpunog medijskog bojkota tog događaja. Međutim, to što je projekat ostvaren i što je postignut veliki uspeh – nadahnulo je mog prijatelja Petra Gojkovića i mene snažnom željom da ga ponovimo na novoj adresi. Izbor je pao na Pariz, najviše zato što je u Parizu mnogo bolja atmosfera za džez muziku. Imao sam solistički koncert u našoj ambasadorskoj rezidenciji, koja je jedan veoma lep, respektabilan prostor na Trokaderu, u samom centru Pariza. A kakva je situacija na domaćem terenu? Ima li posla za džez muzičare i umetnike u Srbiji? Da li i dalje redovno nastupate po klubovima ili ste to proredili? – Nastupanje po klubovima u jednom trenutku postaje stvar sazrevanja i godina, muzičar vremenom smanjuje intenzitet takvih nastupa. Ja trenutno nemam klub gde stalno sviram, kao što je to, devedesetih godina, bio Plato. To su, naravno, bile godine krize, kada su nastupi, pored umetničkog angažmana, predstavljali i stvar egzistencijalnog opstanka. Danas je, međutim, drukčija situacija. Sada sviramo samo ponekad, i samo u nekim klubovima. Ti nastupi podrazumevaju i moju prijateljicu Tanju Jovićević, s kojom već petnaest godina sviram po beogradskim klubovima i s kojom sam, uz orkestar Jove Maljokovića i još poneki, održao džez scenu u Srbiji u godinama kada je bilo vrlo lako potonuti i klonuti duhom. Danas se polako povlačim iz tog ritma jer imam sedam autorskih albuma i više nemam potrebu da sviram tuđu muziku, na šta se klupski nastupi često svode. S druge strane, takvi nastupi kod nas i nisu naročito plaćeni, a i odnos s vlasnicima klubova zna biti specifičan: posle prvog nastupa su, po pravilu, jako zahvalni, međutim, već uoči drugog sugerišu repertoar. Pored toga što ste muzičar i umetnik, odnedavno ste i u menadžerskim vodama. Šabački džez festival je, može se reći, vaše čedo, pa me interesuje kako se snalazite u toj ulozi? – Pa, iskustva su svakojaka. Recimo, prošle godine smo imali dva inostrana benda na Šabačkom džez festivalu – jedan iz Belgije, a drugi iz Švajcarske – i oba su kod nas nastupala skoro besplatno. To, naravno, nisu previše poznati bendovi, ali su muzičari odlični. Belgijanci su se javili i rekli da imaju pomoć njihove vlade, džez udruženja i Ministarstva kulture, i to sve da bi promovisali belgijsku džez scenu, a od nas se očekivalo samo da im obezbedimo prevoz od aerodroma do Šapca, smeštaj i hranu. Sa Švajcarcima je bila ista priča, s tim što su oni tražili dodatnih petsto evra za dnevni trošak. Tako da smo mi za petsto evra dobili dva sjajna evropska džez orkestra, a za taj se novac realno ne može bukirati nijedan srpski sastav. Na koje se sve načine mora dovijati jedan džez muzičar da bi preživeo u Srbiji i da li je uopšte moguće živeti od džeza? – Ja ne sviram često, ali kad sviram, moj bend ima pristojnu cenu, tako da imam dovoljno novca za dostojanstven, normalan život. Meni je jako bitno da mogu da živim od onoga što volim da radim, i pristao bih u tim okolnostima i na skromniji život, što je veliko postignuće. Kolege sa Zapada mi, ma koliko to apsurdno i neverovatno zvučalo, na tome zavide, jer nisu u stanju da prežive bez dodatnih poslova. Život koji trenutno živim za njih je nedostižan. Svi oni moraju da rade bar još jedan posao ne bi li opstali, pa ostaje premalo vremena za muzičko usavršavanje, a to je neverovatno naporno. Meni ogromnu pomoć i podršku pruža i moja supruga Ivana. Vaši albumi kao što su Paganska trilogija, Ritual i slični u određenoj su disproporciji s vašim minucioznim poznavanjem istorije pravoslavlja. Pa, da li ste vi paganin ili pravoslavac? - Ja sam i jedno i drugo. Nema pravoslavca koji nije paganin. Taj paganski Panteon delimo s Poljacima, Česima, Ukrajincima, Rumunima, Bugarima, Rusima, znači s (brojčano gledano) većim delom Evrope, i svima nama su poznata paganska božanstva kao što su Dažbog, Perun i drugi. Ruski kralj Vladimir je u 16. veku srušio poslednji kip boga Peruna, za kojim je narod gorko plakao, ali je dolazak hrišćanstva bio neumitan. Paganizam i hrišćanstvo se zato međusobno isključuju i potiru samo eshatološki, ali duhovno i u praksi – ne. Evo, recimo, jednog slikovitog primera korišćenja paganske matrice u kreiranju hrišćanskih običaja: reč Božić u svom korenu znači “mali Bog”. Zašto? Zato što su Srbi imali malog Boga, koji se zvao Badnja: držali su ga u zidu, a bio je izdeljan od prolećnog mladog drveta. Nakon zimskog sestercija, on se baca u vatru da izgori, ritualno, jer dolazi novi mali Bog Badnja, koji se reže od mlade vrbe i stavlja na mesto prethodnog. Nadam se da je lako uočiti određene paralele između ovog paganskog i nekih široko poznatih hrišćanskih običaja. I kako onda da nismo pagani? Italijanski autor Masimo Dona u svojoj “Filozofiji muzike”, kada promišlja na džezu, konstatuje da je džez za njega – građenje beskonačnog. Šta mislite o tome? - Mislim da je definicija odlična. Nešto slično sam osetio još kao klinac, kada sam prvi put shvatio da mi je rok muzika, s kojom sam počeo, postala užasno dosadna. Shvatio sam da se u roku sve vrti ukrug, da se stalno koriste iste fraze i da tu više nemam šta novo da naučim. A nekako u isto vreme sam prvi put čuo džez na radiju. Mislim da je u pitanju bio pijanista Bil Evans, koji mi je ostao lični favorit do današnjih dana. Momentalno sam shvatio da je to muzička oblast u kojoj ću moći beskonačno da se usavršavam. I danas, dvadeset i kusur godina pošto sam doživeo tu spoznaju, uviđam s još jačim ubeđenjem koliko sam bio u pravu.